Sve što treba da znate o reciklaži plastike

Ovaj materijal smo samo stvorili, od njega zavisimo i - u njemu se davimo. Kako možemo da rešimo problem plastičnog otpada, i šta je važno da znate kada je reciklaža ovog materijala u pitanju?

Plastika je otkrivena krajem XIX veka, a prva proizvodnja ovog materijala započeta je oko 1950. godine. Kada su se naučnici 2017. godine pozabavili statistikom plastike, zapanjila ih je činjenica da od 8,3 milijarde tona te supstance, koliko je prosečno u opticaju u svetu, više od 6,3 milijarde tona postane otpad. Od tog otpada, kako je pokazalo istraživanje iz 2017. godine, čak 5,7 milijardi tona nikada nije reciklirano. U reportaži za National Geographic iz 2018. godine, Džena Dembek, tada profesorka inženjerskih nauka sa Univerziteta Džordžija je slikovito opisala tu količinu: zamislite 15 plastičnih kesa iz prodavnice punih plastičnog otpada kako stoje na svakom metru morske obale na svetu. Niko sa sigurnošću ne može da kaže koliko je svoj toj plastici potrebno da se razgradi na sastavne molekule, grube procene su od 450 godina do nikad.

Šta onda možemo da uradimo? Za početak treba razmislimo i oko sebe potražimo drugačija rešenja, ona koja u našoj svakodnevici neće podrazumevati upotrebu plastike - da je izbegnemo svuda gde je to moguće ili bar smanjimo na minimum. Cirkularna ekonomija nam kaže da možemo predmete od plastike da dizajniramo tako da se oni lakše rastavljaju na sastavne delove, kako bismo, na kraju upotrebnog veka predmeta mogli da uzmemo reciklabilne delove. U duhu kružne ekonomije takođe možemo da izbegavamo jednokratnu i da koristimo plastiku koju možemo da koristimo više puta, a onda da je popravimo ili prosledimo da se dalje koristi u druge svrhe. Na kraju, kada iz nje izvučemo maksimum, trebalo bi da je pošaljemo na reciklažu.

A da li svaka vrsta plastike može da se reciklira? U teoriji da, u praksi se ispostavlja drugačije. I takođe, da li je bezbedno po zdravlje ljudi svaku vrstu plastike koristiti više puta. Kako bi olakšali razvrstavanje, ali i pomogli ljudima u odluci da li da kupe i više puta koriste proizvod napravljen od plastike, Društvo industrije plastike je 1988. godine razvilo jednu vrstu kodova za reciklažu. Ti kodovi predstavljaju skup simbola koji se ispisuju na plastici kako bi identifikovali tip polimera od kog je ta plastika sačinjena.

Simboli koji se koriste u kodu se sastoje od strelica koje pokazuju kružno kretanje, u smeru kazaljke na satu, formirajući trougao u kome se nalazi broj. Ispod trougla često stoji skraćenica koja označava tip plastike.

Izvor: Shutterstock

Ako se u trouglu ne nalazi broj, onda je u pitanju "univerzalni simbol reciklaže" i ukazuje na generički materijal koji može da se reciklira.

Ako je proizvod napravljen od već recikliranih materijala, ispred skraćenice se nalazi "R", odnosno ako je PET flaša napravljena od recikliranog materijala, njena skraćenica će biti RPET.

U našoj zemlji, vrste plastike obeležene brojevima 1, 2, 4 i 5 (delimično i 3) su pogodne za reciklažu, dok se ostale vrste plastike uglavnom koriste jednokratno i najčešće nisu pogodne za reciklažu.

Postoje i višeslojne ambalaže koje su sastavljene od nekoliko različitih komponenti i njih je jako teško reciklirati. Proizvodi od plastike koji se gotovo i ne reciklira su, na primer, plastične slamčice, određene plastične čaše i polistirenska ambalaža za hranu.

Kako se plastični predmeti pripremaju za reciklažu?

Iako možda zvuči kao odgovor koji je samo zanimljivo znati, ali ste pomislili da, kao pojedinac nemate suštinske veze sa ovim procesom, moramo da kažemo da ste se prevatili. Na samom početku priče o reciklaži stoji, naravno, edukacija, onda sakupljanje i primarna selekcija koja se dešava u našim domovima.

Izvor: Shutterstock

Kada govorimo o HDPE ambalaži, nakon prmarne selekcije sledi sekundarna separacija tokom koje se dodatno izdvajaju nečistoće i odvajaju određene podvrste plastike za dalji proces.

Tako očišćen i sortiran otpad ide u šreder ili mlin u kom se usitnjava. Usitnjena plastika se zatim šalje na na liniju za pranje, kako bi se otpad oslobodio svih nečistoća poput etiketa, prašine, ostataka i slično.

Izvor: Shutterstock

Nakon pranja sledi proces sušenja, a zatim tako pripremljen materijal ide u ekstruder na topljenje i sečenje na određenu dimenziju u skladu sa standardima i zahtevima. Tako dobijen regranulat ili poluproizvod se dalje koristi za proizvodnju određenih gotovih proizvoda kao što su folije, kese, cevi itd.

Kada je u pitanju PET ambalaža, proces reciklaže je veoma sličan. U odnosu na HDPE, selekcija ovog otpada zahteva i podelu po boji same ambalaže, nakon čega počinje tretman. Osnovna razlika u procesu reciklaže ove dve vrste plastike je u tome što se kod PET ambalaže u toku procesu pranja koriste i hemikalije i različiti aditivi (hemijsko pranje). Kao poluproizvod od PET ambalaže dobijaju se flakes - sintetička vlakna, koja dalje imaju veliku primenu u automobilskoj industriji, u tekstilnoj industriji gde se ugrađuju i u obuću i u odeću, a sintetičkim vlaknima se pune igračke i sedišta, a može da se koristi i za proizvodnju nove ambalaže.

Tekst je napisan u sarandnji sa Ekostar Pakom. Ekostar Pak je operater sistema upravljanja ambalažnim otpadom – neprofitno privredno društvo koje posluje u skladu sa načelom produžene odgovornosti proizvođača. U ime svojih klijenata, privrednih društava koja plasiraju ambalažu na tržište Srbije, organizuje sakupljanje, ponovno iskorišćenje i reciklažu ambalažnog otpada i obezbeđuje ispunjenje ciljeva propisanih Uredbom o planu smanjenja ambalažnog otpada i Zakonom o ambalaži i ambalažnom otpadu.