Svet bez otpada zvuči gotovo neverovatno. Ali vizija cirkularne ekonomije – u kojoj bismo resurse koristili štedljivo, a materijale beskonačno reciklirali – zvuči podjednako privlačno i poslovnim ljudima i ekolozima. Možemo li to ...

Bilo je sveže jesenje jutro i sedeo sam u jednom divnom starom zdanju od cigala u Osterparku, palati s vijugavim hodnicima, velikim stepenicama i beskorisnim kulama. Pre sto godina, dok su Holanđani još uvek izvlačili kafu, ulje i gumu iz svoje kolonije u Indoneziji, ova zgrada bila je podignuta kao kolonijalni isatraživački institut. Sada su u njoj smeštene razne dobrotvorne organizacije. Ona za koju radi Mark de Vit zove se Cirkularna ekonomija i deo je živog međunarodnog pokreta čiji je cilj da izvrši reformu svega što smo uradili za protekla dva veka – "od pojave parne mašine, ako bismo baš hteli da budemo vremenski precizni", kaže De Vit.

De Vit je jedan genijalni 39-godišnjak, s naočarima i pomalo razbarušen, inače hemičar po profesiji. Otvorio je jedan pamflet i rasprostro dijagram koji je nazvao rendgenom globalne ekonomije. Za razliku od prirodnih ekosistema, koji funkcionišu u krugovima – biljke rastu u zemlji, životinje jedu biljke, balega ponovo nađubri zemlju – industrijska ekonomija uglavnom je pravolinijska. Na dijagramu debele, obojene struje četiri tipa sirovina – minerala, ruda, fosilnih goriva i biomase – teku sleva nadesno, a zatim se cepaju i prepliću kad postanu proizvodi koji zadovoljavaju sedam ljudskih potreba. Pesak je otišao u betonske stambene solitere na šest kontinenata. Od metalnih ruda nastali su brodovi, automobili i kombajni – samo u jednoj godini požnjeli smo 20,1 milijardu tona biomase, samo da bismo se prehranili. Fosilna goriva poslužila su za pogon ovih vozila i naše grejanje. Od njih je nastala plastika i još štošta. Totalni priliv u ekonomiju u 2015. godini bio je 92,8 milijardi tona.

Izvor: Luka Lokateli Izvor: Luka Lokateli

Do sada je sve bilo dobro, čak zapanjujuće, ukoliko ste tip koji se iščuđuje ljudskoj dovitljivosti i dostignućima. Ali tek sad dolazi ono loše, nakon što smo zadovoljili naše potrebe, tek tada nastaje problem – majka svih ekoloških problema, u stvari. De Vit pokazuje na sivu maglu u desnom uglu dijagrama. Ta siva magla je otpad. 

U 2015. godini, objašnjava on, oko dve trećine materijala koji smo iščeprkali iz planete kliznulo je kroz naše prste. Više od 61 milijardu tona teško dobijenog materijala bilo je izgubljeno, većinom nepovratno rasuto. Plastični otpad otplutao je u reke i okeane; isto tako i nitrati i fosfati procureli su s nađubrenih njiva. Trećina ukupne hrane je istrulila, iako je amazonska prašuma iskrčena da bi se proizvelo više. Da i ne pominjemo ekološki problem, koji je direktno povezan sa otpadom. Tu spadaju i klimatske promene: one se dešavaju jer sagorevamo fosilna goriva, a njihov otpad – ugljen-dioksid – odlazi u atmosferu.

Možda zvuči smešno, ali dok mi je De Vit tog jutra pokazivao brojke, kao da se desilo otkrovenje. Osetio sam neku zajedničku, uzbuđujuću jasnoću u vezi s tim dijagramom i načinom na koji je definisan budući zadatak. Naravno, kaže on, opasnosti s kojima smo suočeni mnogobrojne su i raznolike. I imaju planetarne razmere. Ali u suštini, da bismo opstali na Zemlji, moramo da uradimo samo jedno: da prestanemo da pravimo toliki otpad. De Vit je pokazao jednu tanku strelicu zaokrenutu unatrag, zdesna nalevo, duž dna dijagrama. Ona predstavlja sav materijal koji smo uspeli da spasemo reciklažom, kompostiranjem i sl. Ona iznosi svega 8,4 milijarde tona: svega devet odsto od ukupne mase.

"Jaz u cirkulaciji", kako su ga De Vit i njegove kolege nazvali kad su 2018. godine podneli svoj izveštaj na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, relativno je nov u ljudskoj istoriji. Započet je s našom industrijskom upotrebom fosilnih goriva u XVIII veku. Sve dotle praktično sve što su ljudi radili – radili su uz pomoć mišića, bilo ljudskih bilo životinjskih. Gajenje useva, prozvodnja, otpremanje, sve je to zahtevalo naporan rad, zbog čega je i vrednost bila velika. Naša ograničena fizička energija takođe je ograničavala naš negativan uticaj na planetu. Istini za volju, većina ljudi je tada bila i vrlo siromašna.

Sve je to promenjeno upotrebom jeftine fosilne energije, koncentrisane geološkim vremenom i pritiskom u ležišta uglja i nafte. Postalo je lakše vaditi sirove materijale, otpremati ih u fabrike i slati robu bilo kuda. Fosilna goriva omogućila su eksploziju naših mogućnosti – a taj proces je sve intenzivniji. U proteklih pola veka, kad se stanovništvo u svetu više nego udvostručilo, količina materijala koji teče kroz ekonomiju povećala se više od tri puta.

"Sad smo već stigli do krajnjih granica", kaže De Vit.

U istoj toj polovini veka ekolozi su upozoravali na granice rasta. Novi pokret "cirkularne ekonomije" je drugačiji. To je zbir više strategija, od kojih su neke stare, kao na primer smanjenje potrošnje, višekratna upotreba i reciklaža, dok su neke nove, kao na primer pozajmljivanje umesto posedovanja stvari. Sve one zajedno treba da preoblikuju globalnu ekonomiju kako bi se eliminisao otpad. Cirkularna ekonomija nema cilj da zaustavi rast; njen cilj je da ubuduće radimo stvari u harmoniji s prirodom, kako bi rast mogao da se nastavi. "Prosperitet u svetu ograničenih resursa", kao što jednom reče Janez Potočnik, član Evropske ekološke komisije, u uvodnom govoru za izveštaj Fondacije Elen Mekartur. U njemu je rečeno da bi cirkularna ekonomija Evropi uštedela čak 630 milijardi dolara godišnje.

Ova ideja polako se prihvata, naročito u Evropi, na tom malom, pretrpanom kontinentu, koji je bogat, ali siromašan resursima. Evropska unija investira milijarde u ovu strategiju. Holandija se obavezala da će do 2050. godine potpuno preći na cirkularnu ekonomiju. Amsterdam, Pariz i London – svi imaju neki svoj plan. "To mora da se ostvari", rekao je Vejn Habard, šef Londonskog borda za otpad i reciklažu kad sam ga upitao da li je cirkularna ekonomija ostvariva.

Jedan od onih koji definitivno smatra da je to ostvarivo, i čiji je rad ukazao put mnogim drugima, jeste američki arhitekta Vilijem Mekdonag. Zajedno s nemačkim hemičarem Mihaelom Braungartom, on je 2002. godine napisao vizionarsku knjigu "Od kolevke do kolevke", u kojoj tvrdi da proizvodi i ekonomski procesi mogu biti oblikovani tako da se sav otpad može upotrebiti kao sirovina za nešto drugo. Pre odlaska za Evropu posetio sam Mekdonaga u njegovoj kancelariji u Šarlotsvilu, u Virdžiniji. Naš razgovor kretao se od njegovog detinjstva u Tokiju, preko Platona, Aristotela i Bakminster Fulera, do nekih novih biorazgradivih farmerki kojima je bio oduševljen. 

Na kraju sam mu postavio ključno pitanje: Da li je sva ova priča o nestanku otpada samo pusta želja?

"Dabome da je pusta želja, nego šta je", odgovorio je Mekdonag. "Ta želja nam je potrebna da bismo išli dalje. Jer setite se samo šta je rekao Lajbnic."

Nisam zapamtio baš mnogo o tom nemačkom filozofu.

"Lajbnic je rekao: 'Ako je nešto moguće, onda i postoji.' A ja dodajem: 'Ako uspemo da ga ostvarimo, onda je i moguće.'"

Da li je to bila tautologija? Ili mudrost? I da li je Lajbnic zaista to rekao? U svakom slučaju, zaintrigiralo me je. Nedugo posle toga dao sam svoju pokidanu putnu torbu na opravku (vrlo cirkularno, umesto da kupim novu), spakovao sertifikovane cirkularne farmerke koje mi je dao Mekdonag i krenuo da vidim mogu li da nađem bilo kakve dokaze o postojanju cirkularne ekonomije.

Metali

PRVI MALI ISKORACI u našoj prirodnoj cirkulaciji zapravo potiču još pre industrijske revolucije XVIII veka. Rimljani su, osim što su bacali svoje razbijene amfore gde god su stigli, prvi izumeli i kanalizaciju. Ali umesto da ljudski otpad vraćaju u zemlju, gde i pripada, što bi vam rekao svaki pristalica cirkulacije, oni su ga prosleđivali u reke. Kao dečak u Tokiju tokom 1950-ih (roditelji su mu bili u američkoj okupacionoj vojsci), Mekdonag se seća da ga je noću budio zvuk seljaka koji skuplja fekalije svoje familije. Njegova majka ga je smirivala uspavankama, ponekad na japanskom sa akcentom iz Alabame. To mu je zauvek ostalo u sećanju.

Rimljani su, kao i Feničani pre njih, vadili bakar iz bogatih nalazišta kod Rio Tinta u Španiji. Ali koristili su i reciklažu. Pretapali bi bronzane statue porobljenih naroda da bi pravili oružje. Bakar je oduvek bio glavna meta za reciklažu. Za razliku od kanalizacije, redak je i vredan. U dvorištu topionice bakra Aurubis u Linenu, u pokrajini Rur u Nemačkoj, stoji velika bista Lenjina okružena cvećem. To je suvenir od mnogih bronzanih Lenjina koji su ovde istopljeni, iz gradova komunističke Istočne Nemačke posle ponovnog ujedinjenja 1990. godine. Aurubis ne samo da je najveći proizvođač bakra u Evropi već i najveći reciklator. Kad je fabrika u Linenu podignuta 1916. godine, u jeku Prvog svetskog rata, vladala je oskudica bakra za artiljerijske čaure pa su Nemci pretapali bronzana zvona iz crkvenih zvonika. "Od tada se ova fabrika ekskluzivno bavi reciklažom", kaže Detlef Lazer, zamenik direktora fabrike.

Za razliku od plastike, bakar može da se reciklira bezbroj puta bez gubitka na kvalitetu – to je savršen cirkularni materijal. Fabrika u Linenu i dalje reciklira gomile bakra, uglavnom cevi i kablove, ali morala je da se adaptira i na otpad s daleko manjim koncentracijama. Otkako se u Evropi smeće više ne odlaže na deponije već se spaljuje, pojavljuje se mnogo šljake s komadićima metala. "Na primer kad neko svoj mobilni telefon baci u đubre umesto u kantu za reciklažni otpad", kaže Lazer.

S Hendrikom Rotom, ekološkim direktorom fabrike, posmatrao sam kako bager istovaruje gomilu elektronskih otpadaka, uključujući i laptop računare, na pokretnu traku koja vodi do drobilice. To je samo prva od desetak etapa u zaglušujućem procesu sortiranja. Na jednoj traci videli smo krhotine matičnih ploča. Neke su pale, druge su odskočile kao žive. Rot mi je objasnio da jedan sistem s kamerom odlučuje da li u nekoj krhotini ima metala. Ako nema, istog trenutka se odozdo aktivira vazdušni mlaz.

Aurubis prodaje reciklirani aluminijum i plastiku odgovarajućim industrijama, dok bakar i drugi obojeni metali idu u posebne peći. Prašina se svakodnevno skuplja i vraća u topionicu. "Ovde nemamo nikakvog otpada", kaže Lazer.

Prema jednom izveštaju UN iz 2017. godine, u svetu se reciklira tek jedna petina celokupnog elektronskog otpada. Aurubis prima isporuke čak iz Sjedinjenih Država. "Ponekad se pitam zašto se jedna tako visokoindustrijalizovana zemlja odriče takvih resursa", kaže Rot. "Pa oni sede na milijardama." Ali i to je počelo da se menja. Na primer, Epl nudi korisnicima da svoje stare ajfone zamene za nove, uz doplatu. A jedan inteligentan robot u Teksasu rastavlja ih i vadi materijale za nove uređaje.

Ali bakar je samo primer jednog opšteg problema. Postoji granica čak i za najagresivniju reciklažu. U Aurubisu reciklirani bakar predstavlja samo trećinu proizvodnje, ostatak još uvek stiže iz rudnika. Svetska proizvodnja bakra učetvorostručila se u poslednjih pola veka i još uvek raste. Tehnologije koje su nam potrebne da bi se otarasili fosilnih goriva zahtevaju mnogo bakra. Za jednu jedinu džinovsku turbinu na vetar potrebno je oko 30 tona.

"Potražnja sve više raste", kaže Lazer. "To nikad ne bismo pokrili recikliranjem." Cirkularna ekonomija moraće da pronađe nove strategije.

Izvor: Luka Lokateli

Izvor: Luka Lokateli

Izvor: Luka Lokateli

Izvor: Luka Lokateli

Odeća

AMBLEM Fondacije Elen Mekartur, tri koncentrična kružića, bio je na Eleninoj plavozelenoj dukserici s kapuljačom kad smo se našli u njenom glavnom sedištu, u jednom starom potkrovlju na ostrvu Vajt. Sa svojih 28 godina, ona je 2005. godine završila plovidbu oko sveta na trimaranu dugom 23 metra i to u rekordnom vremenu od svega nešto više od 71 dana – potpuno sama. Sama je spakovala hranu za 72 dana. Izborila se s burama oko Antarktika i popravila pokvareni generator. Stigla je kući, preživevši mikrokosmos planete Zemlje, sve vreme i te kako svesna svojih ograničenih resursa.

Zašto o tome niko nije govorio, pitala se ona. Odrekla se takmičarskog jedrenja i umesto toga upotrebila svoje ime da bi dobila pristup u sale za sastanke velikih korporacija. "Bila bi šteta da ga nisam upotrebila", rekla mi je. Ovako je uspela da osnuje organizaciju koja je više od bilo koga učinila za promociju cirkularne ekonomije, koristeći čitavu hijerarhiju strategija. Najbolje je ono što je najjednostavnije. Imaćemo manje otpada ako nešto stalno koristimo.

Ovakav izbor najteže pogađa ljude kad je u pitanju garderoba. U periodu od 2000. do 2015. godine stanovništvo sveta poraslo je za petinu, a proizvodnja odeće udvostručila se zahvaljujući eksploziji takozvane brze mode, kaže se u jednom izveštaju Fondacije Elen Mekartur. Pored tolike jeftine garderobe, kaže se u izveštaju, prosečan odevni predmet u 2015. godini nošen je tri puta manje nego inače. Te godine svet je bacio više od 450 milijardi dolara u garderobi.

Jorik Bur bavi se prikupljanjem odbačene garderobe. On vodi porodični posao na čelu holandske grupe Bur, koji je još pre 100 godina započeo njegov pradeda skupljajući kolicima po ulicama Roterdama stare rite, metal i hartiju. Iz svog sedišta u Dordrehtu Bur danas upravlja s pet filijala u Holandiji, Belgiji, Francuskoj i Nemačkoj. Zajedno one prikupe i sortiraju – i preprodaju za upotrebu ili reciklažu – i do 415 tona odbačene odeće dnevno.

Izvor: Luka Lokateli Izvor: Luka Lokateli

Ljudi nemaju predstavu o tome šta se dešava s garderobom koju doniraju, kaže Bur. Misle da odeća ide direktno siromasima kojima je potrebna. Umesto toga, obično se događa da kompanije kao što je Bur otkupljuju doniranu odeću, sortiraju je i preprodaju – po celom svetu. "Potrebno je mnogo iskustva da biste znali gde možete da kupite i ponovo upotrebite komad odeće", kaže Bur. Kroz prozor iza njega video sam brze ali uvežbane pokrete žena. One uzimaju stvari s pokretne trake, kratko ih pregledaju, a zatim ubacuju u neku od šezdesetak kesa. Svaka žena sortira skoro tri tone dnevno, kaže Bur. One moraju da se razumeju u modu i da odmah prepoznaju najkvalitetnije stvari, obično svega pet do deset odsto od ukupne odeće, od kojih Bur ima glavni profit. U Rusiji i zemljama Istočne Evrope najtraženije stvari kao što je ženski donji veš mogu da donesu i pet evra po kilogramu. Najveći deo materijala nižeg kvaliteta otprema se u balama od 55 kilograma u Afriku, gde se prodaju za svega oko 50 centi po kilogramu.

U jednom trenutku Bur se zagledao u moj sivi sportski sako u kome sam se osećao vrlo komotno. Naravno, nije mogao da vidi mrlje od mastila na unutrašnjem džepu. "Vaš sako, recimo, ne bismo mogli da prodamo nigde", rekao je uz osmeh. "Niko na svetu ga ne bi kupio." Bur je rekao da bi, u stvari, oni morali da plate nekome da uzme moj demodirani sako.

"A kupuju polovan donji veš?", rekao sam pomalo uvređeno.

"Da, ali to je čist, upotrebljavan donji veš", kaže Bur. Ljudi obično ne doniraju prljavu garderobu.

Ovih dana dobija više garderobe nego što stigne da sortira, uglavnom iz Nemačke, gde se prikupi 75 odsto odbačene odeće. Uključene su čak i gradske uprave. Bur ne može da nađe dovoljno uvežbanih radnika. Na odeljenju za sortiranje majica primetio sam jednog starijeg čoveka. "To je moj tata", objašnjava Bur. Marinus, nekadašnji direktor, još uvek pomaže. Voli ovaj posao.

Burova najveća briga jeste brza promena mode. Kompanija je trenutno u stanju da preproda 60 odsto prikupljene garderobe. Odeća koja se i dalje nosi bolja je za planetu – materijal i energija uloženi u njenu proizvodnju ne moraju da se nadoknađuju – ali i za Bura. "Upravo to i finansira čitav ovaj biznis", kaže.

Preostalih 40 odsto, odeća koju niko ne želi, reciklira se u krpe za brisanje ili se koristi za postavu i punjenje dušeka. Nešto se i spaljuje. Međutim, sve više ima jeftinih, iznošenih stvari. Na njima Bur samo gubi novac. Brza moda upropastiće mu posao, kaže.

Jedan oblik reciklaže donosi mu skroman, ali stalan profit. Već decenijama Bur šalje vunene džempere i ostalu trikotažu kompanijama u Pratu, u Italiji, gde se mehaničkim procesom mogu dobiti stvari koje izgledaju kao potpuno nove. Stvari od pamuka ili poliestera ne mogu se reciklirati na taj način jer su vlakna previše kratka. Nekoliko kompanija radi na tehnologiji hemijske reciklaže ovih vlakana. Da bi se podstakao njihov razvoj, Bur misli da bi Evropska unija trebalo da zahteva da nova odeća sadrži, recimo, 20 odsto recikliranih vlakana.

"Za deset godina tako će i biti”, kaže Bur. "Mora da bude."

Kod Elen Mekartur primetio sam entuzijazam za jedan drugačiji model posla, koji bi mogao da promoviše cirkulaciju u mnogim ekonomskim sektorima – model zasnovan na iznajmljivanju umesto na posedovanju. Rent the Runway i ostale onlajn kompanije za iznajmljivanje garderobe za sada predstavljaju manje od desetine jednog procenta globalnog modnog tržišta, ali brzo rastu.

U teoriji, iznajmljivanje je ekonomičnije: ako više ljudi deli istu stvar, ukupno će biti potrebno manje odeće. Ali u praksi, to nije sigurno; korisnici jednostavno mogu da iznajme poneku luksuznu stvar pored već postojećih. Iznajmljivanje, odnosno rentiranje sigurno će biti uslovljeno pakovanjem, otpremanjem i hemijskim čišćenjem garderobe. Novinarka Elizabet Klajn, autorka dve knjige o brzoj modi, nedavno je u jednom članku za časopis Elle pokušala da iznese stavove za i protiv. "Ipak je najekonomičniji način odevanja da nosite ono što već imate u svom ormaru", zaključila je.

Hrana

LJUDI NE MOGU NA SVOJU RUKU da žive cirkularno; mora da se promeni sistem. Ipak, važan je i individualni izbor. "Najvažnije od svega jeste koristiti manje stvari", kaže Liz Gudvin iz Svetskog instituta za resurse.

Akcioni program za otpad i resurse (WRAP), kojim je Gudvinova tada rukovodila, uradio je 2008. godine jednu od najvećih studija o otpacima hrane. Ova neprofitna organizacija istražila je više od 2.100 britanskih domaćinstava koja su pristala da im inspektori kopaju po smeću i izmere svaki komadić otpatka hrane. "Bili smo potpuno šokirani", priseća se Gudvinova. "Nalazili smo čitave piliće umotane u foliju." Skoro polovina svih salata i četvrtina sveg voća završavala je u kantama za otpatke, kao i 360.000 tona krompira godišnje. Sve u svemu, Britanci su u proseku bacali u smeće svaku treću kesu s namirnicama iz prodavnice.

Ispostavilo se da oni nisu nikakav izuzetak. Otprilike se jedna trećina ukupne hrane baca u svetu, što godišnje iznosi oko bilion dolara, rekao mi je globalni direktor Akcionog programa za otpad i resurse Ričard Svonel. Tokom večere u jednom restoranu u Oksfordu, na kojoj smo se obojica potrudili da očistimo svoje tanjire, Svonel mi je objasnio da pre pomenute studije Akcionog programa za otpad i resurse niko nije ni slutio koliko se hrane – i novca – baca u Britaniji.

Akcioni program za otpad i resurse pokrenuo je jednu veselu kampanju ("Voli hranu, mrzi otpatke"). Uz pomoć ženskih grupa deljeni su saveti kako da se sačuva hrana. (Najomiljeniji je bio onaj kako da se bajati hleb potroši kao tost.) Isto tako uspeli su da ubede lance prodavnica da usvoje neke jednostavne mere: jasnije naznačene i produžene datume upotrebe, manja pakovanja koja se mogu ponovo zatvoriti i ukidanje ponude "kupiš jedan, drugi dobiješ besplatno" za kvarljivu hranu. Kampanja je bila dosadna i zamorna, ali je uspela. Već u 2012. godini količina bačene jestive hrane u Britaniji opala je za petinu. "Bio je to znatan napredak", kaže Svonel.

Napredak je nedavno počeo da stagnira, ali niko nije ni očekivao da će se tek tako potpuno zaustaviti bacanje hrane. Potrebna je i veštačka inteligencija. Iz jedne restaurirane viktorijanske fabrike nameštaja u Šordiču, u Londonu, Mark Zorns, direktor Vinoua, nudi visokotehnološko rešenje koje je njegova startap kompanija već ugradila u 1.300 restoranskih kuhinja: pametne kante za otpatke.

Izvor: Luka Lokateli

Zorns je jednu od njih prikazao u svojoj sobi za konferencije, upotrebivši plastični pileći batak. Svaki put kad bi kuvar ili konobar izručio lonac ili tanjir nečega u Vinou kantu, jedna mala vaga izmerila bi dodatu težinu, a kamera bi napravila snimak. Ugrađeni softver prepoznao bi nove otpatke – u Ikei je naučio da razlikuje tri vrste ćufti – i prikazao koliko to košta. Zorns kaže kako su njegovi klijenti – među njima i veliki francuski multinacionalni AccorHotels – rutinski prepolovili količinu otpadaka slušajući svoje pametne kante. Najgori su švedski stolovi za služenje doručka, kaže on, jer se većina otpadaka baca. "Ali kad počnete da merite problem, počinjete i da ga rešavate", kaže Zorns. Pravite manje onoga što se najviše baca. Kad sam ulazio u Vinou kroz grafi tima ukrašena kolska vrata, očekivao sam neke hipike i narkomane, ali kad sam izašao, poželeo sam da svom nećaku, koji radi kao šef kuhinje u Ric-Karltonu, kažem za Vinou.

Nekoliko dana kasnije imao sam slično iskustvo u Amsterdamu, u restoranu InStock koji pravi ambiciozna jela od preostale hrane. U jednostavno opremljenoj, ali prijatno osvetljenoj prostoriji, seo sam ispod jednog drvenog znaka sa urezanom količinom "spasene hrane" – 780.054 kilograma. Freke van Nimvegen, jedan od osnivača, bila je za šankom i proveravala neke račune. Pridružila mi se i ispričala svoju priču dok su me služili jelima iz menija s fi ksnim cenama.

Dve godine posle diplomiranja u poslovnoj školi Van Nimvegenova radila je za Albert Hejn, najveći holandski lanac bakalnica, kad je otkrila problem viška hrane. Kao pomoćnica upravnika prodavnice htela je nešto da preduzme povodom toga, ali nije mogla – banke hrane uzimale bi nešto hleba, ali ne sve proizvode. Zajedno s dve koleginice došla je 2014. godine na ideju za InStock i ubedila kompaniju da je podrži. Na kraju je otvoren ovaj restoran i još dva, u Utrehtu i Hagu, a za Van Nimvegenovu tek sad sve postaje zanimljivo.

"Ne mogu reći da smo sanjali o tome da otvorimo lanac restorana", kaže. "Uopšte ne. Hteli smo nešto da preduzmemo povodom viška hrane."

Stiglo mi je i glavno jelo: "Kentaki pržena guska". "Pazite, možda nađete i malo sačme u mesu", kaže mi konobarica. Aerodrom Šiphol angažuje lovce da odstreljuju divlje guske koje bi mogle da zaguše avionske motore, objašnjava mi Van Nimvegenova. Ubijene ptice ranije su spaljivali, a sada stižu ovamo. Meso je bilo malo tvrdo, ali ukusno i bez sačme. Uz sos od plavog patlidžana i pire od crvene paprike, divno je klizilo niz grlo.

Kuvari u InStocku improvizuju s čim stignu. Hrana stiže iz Alberta Hajna, ali i od samih proizvođača, uključujući i farmere. "Lako je pokazati prstom na supermarket", kaže Van Nimvegenova. "Čitav lanac snabdevanja, uključujući i kupca – svi žele sve da imaju u zalihama. Mi smo u suštini razmaženi. Kompanije ne žele da prodaju 'ne'. Zato uvek imaju svega pomalo previše."

Tokom 2018. godine InStock je počeo da isporučuje višak hrane i drugim restoranima. Prioritet Van Nimvegenove sada je da sklopi ugovore za snabdevanje korporativnih kafi ća. "Za nas je najvažnije da postignemo količinu", kaže. "Takva mesta imaju hiljade ljudi kojima je potreban ručak." Prema jednom vladinom izveštaju, Holanđani su od 2010. godine uspeli da smanje bacanje hrane za 29 odsto, čak više nego Britanci.

Desert je bila čarobna pena od bobičastog voća i trešanja, umočenih u crveno vino iz boca koje su bile predugo otvorene u šanku. Račun je stigao u jednoj igrački u obliku potrošačkih kolica napunjenih deformisanim voćem: pljosnatom breskvom i vrlo tankom kruškom. Stavio sam ih u džep da dopunim ručkove koje ću da spasem sa švedskih stolova namenjenih doručku i s prijatnim osećajem otkrovenja i sitosti odvezao se biciklom do svog hotela kroz maglovitu amsterdamsku noć.

U sobi sam zatekao slepog miša kako mahnito leti ukrug. Posmatrajući jadnu životinju kako panično traži otvoreni prozor, kao poklon mi je pala na pamet jedna odlična metafora. Mada u prvi mah nisam znao šta ću s njom.

Izlaz

DA BISMO SE IZVUKLI IZ ZAMKE u koju smo dospeli s linearnom ekonomijom i vratili se ekonomiji modelovanoj po prirodi, biće potrebno mnogo "divergentnog razmišljanja", kako to kažu psiholozi. U Kopenhagenu sam zastao da vidim novu gradsku peć za spaljivanje smeća, koja iz otpada izvlači energiju i time defi nitivno odstupa od dosadašnjih normi. Na njenom krovu je veštačka skijaška staza, otvorena preko cele godine. Ali moja stvarna destinacija bila je obližnja luka Kalundborg, neka vrsta ikone cirkularne ekonomije.

Tamo sam sedeo u pretrpanoj sali za konferencije sa upravnicima 11 industrijskih postrojenja, svih iz različitih kompanija, koji su oformili jedan neobičan savez. Oni koriste otpad jedni od drugih. Predsednik grupe Mihael Halgren upravlja fabrikom Novo Nordisk koja proizvodi polovinu insulina u svetu – i zajedno sa svojom sestrinskom kompanijom Novozymes 300.000 tona upotrebljenog kvasca. Ta kaša otprema se u jedno bioenergetsko postrojenje, gde je mikrobi pretvaraju u biogas dovoljan za 6.000 domaćinstava i dovoljno đubriva za skoro 20.000 hektara. To je samo poslednji od 22 primera razmene otpada – vode, energije ili materijala – koji čine takozvanu Kalundberg simbiozu.

To nije bilo unapred isplanirano, kaže Lisbet Randers, gradski koordinator simbioze; postupno se razvijalo tokom četiri decenije, od jednog bilateralnog dogovora do drugog. Kompanija koja proizvodi gipsane ploče došla je u Kalundborg delimično i zato što je otpadni gas iz rafinerije nafte dostupan kao jeftin izvor energije. Kasnije je nabavljala gips od obližnje termoelektrane na ugalj, koja ga je pravila izdvajanjem sumpor-dioksida iz dima. Ništa od toga nije rađeno prvenstveno iz ekoloških razloga – ali je Kalundborg simbioza smanjila emitovanje ugljen-dioksida za 635.000 tona godišnje, istovremeno uštedevši učesnicima 27 miliona dolara. Halgren sada nadzire izgradnju jedne fabrike insulina u Klejtonu, u Severnoj Karolini. "Želja mi je da uspostavim simbiozu i u Klejtonu", kaže.

U valovitim poljima Vestfalije, u Nemačkoj, domu čuvene šunke i, nimalo slučajno, mnogo svinja, upoznao sam jednu ženu koja je, bez tehnološkog obrazovanja, izumela rešenje industrijskih razmera za jedan od najvećih problema ove regije: previše svinjskog gnojiva. Nitrati koji cure iz prenađubrenih polja zagadili su podzemne vode u četvrtini Nemačke. Jedan prosečan farmer iz okoline Felena, gde sam se našao s Doris Ninhaus, potroši 40.000 dolara godišnje da bi prevezao skoro 2.000 kubnih metara tečnog đubriva do više od 150 kilometara dalekog polja koje još nije nađubreno. "U jednom trenutku to više neće biti ekonomski isplativo", kaže Ninhausova.

Izvor: Luka Lokateli Izvor: Profimedia/Shutterstock

Njeno rešenje je jedno postrojenje koje crpi osnovne hranljive sastojke iz gnojiva – fosfor, azot i kalijum. Ninhausova, koja je ranije radila za regionalni poljoprivredni savez i gajila svinje, nagovorila je 90 farmera da investiraju 8,4 miliona dolara. Gnojivo s njihovih farmi rastvaraju mikrobi, a dobijeni biogas služi kao gorivo za generator koji pokreće pomenuto postrojenje, dok se sav višak električne energije prodaje. Brze centrifuge, patentirani polimer i vrele peći izdvajaju iz smese mrku tečnost, bogatu azotom i kalijumom, i pepeo koji sadrži 35 odsto fosfora. Sve će to biti prodato, postrojenje ne pravi nikakve otpatke, kaže Ninhausova. Kad sam ja bio u poseti, još je bilo u probnoj fazi. Ninhausova mi je pokazala svoju prvu turu fosfora u maloj beloj posudi, kao grumenčiće zlata iz rudnika.

Nekada davno svaki farmer je vodio cirkularnu ekonomiju i držao samo onoliko stoke koliko je njegova zemlja mogla da prehrani, a životinje nisu pravile više đubriva nego što zemlja može da primi. Industrijsko stočarstvo prekinulo je taj krug. Pre nekoliko godina proveo sam neko vreme u jednoj uzgajivačnici stoke u Teksasu; tada sam i počeo da razmišljam o cirkularnoj ekonomiji. Posmatrao sam vozove sa 110 vagona punih kukuruza iz Ajove kako tutnje ka Herfordu u Teksasu, i video sam brda đubriva u uzgajivačnici dok čekaju da se otpreme na lokalne farme. Zar ih ne bi trebalo poslati natrag u Ajovu za đubrenje kukuruza, pitao sam. Suviše je skupo, bio je odgovor – ali kad bi tamo bilo neko postrojenje kao što je ovo Ninhausovino, onda bi mogli da šalju samo hranljive sastojke. Možda bi prirodni krug mogao ponovo da se uspostavi.

Kad je Eben Bejer napravio svoj izum 2006. godine, bio je student na Politehničkom institutu Renseler u Troju, u Njujorku. Išao je na predavanja o izumiteljstvu, učeći da razmišlja divergentno, a problem kojim se bavio – čitao je "Od kolevke do kolevke" – bio je toksični lepak u iverici ili fiberglasu. Dok je odrastao na jednoj farmi u Vermontu, Bejer je satima ubacivao drveno iverje u peć da bi pravio javorov sirup. Iverje bi se često zalepilo jedno uz drugo – jer je bilo obuhvaćeno micelijumom, gustom mrežom mikroskopskih vlakana koja čine koren gljive. Bejer se zapitao da li mogu gljive da proizvedu neškodljivi lepak.

Prvi proizvod koji su on i njegov partner Gavin Mekintajer napravili u Ecovative Designu, kompaniji koju su osnovali, bila je ambalaža. Pelcovali su vlakna mlevene konoplje i drvenog iverja malim količinama micelijuma, i sitni beli korenčići ispunili su prostor između komadića, zalepivši ih jedne za druge. Otkrili su da se dobijena masa može uzgajati u kalupima bilo kog oblika. Prestaje da raste kad je isušite – a kad vam više ne treba, možete je koristiti kao đubrivo. U proteklih deset godina Ecovative je proizveo više od 450.000 kilograma ambalaže – između ostalog i za izlaganje kozmetike – za klijente koji su spremni da plate malo više za ekološki održiv proizvod.

Odnedavno su prešli i na krupnije stvari – stvari koje su 100 odsto gljive. Dok je u zemji, micelijum raste poput mreže, ali čim dođe u dodir s vazduhom, počinje da formira gljive. Ecovative je otkrio kako da prevari micelijum i navede ga na hibridni rast, pri čemu slaže čvrste mikroslojeve jedan za drugim. "To je kao biološki trodimenzionalni štampač", kaže Bejer. Uz investiciono finansiranje i 9,2 miliona dolara od Agencije za napredne odbrambene istraživačke projekte, Ecovative proširuje laboratoriju da bi otkrio kako da uzgaja mnogo toga drugog – đonove za cipele, vegansku kožu, bifteke od veštačkog mesa – i to sve od micelijuma. Dizajnerka Stela Mekartni napravila je 2018. godine od toga jednu tašnu i izložila je u Muzeju Viktorije i Alberta.

Prema cirkularnoj viziji Mekdonaga i Braungarta, otpad ne postoji čak ni kao koncept. Svaki materijal je ili dobro dizajniran "tehnički hranljivi sastojak", sposoban da se beskonačno reciklira, ili biološki, bezbedan za jelo ili đubrivo. Bajer je saglasan s takvim viđenjem – ali on predviđa da će u budućnosti većina stvari biti biološka. "Materijali biološkog porekla već se uklapaju u to kako Zemlja funkcioniše", kaže. "Planeta Zemlja može da svari takve stvari."

S one strane dobra i zla

TO ŠTO STVARAMO TOLIKO SMEĆA ne znači da smo zli. To je znak da smo pomalo glupi. Kad sam se našao s Mihaelom Braungartom u Hamburgu, u Nemačkoj, jedva je čekao da otvorim svoju beležnicu kako bi mi izložio ključnu stvar. Svoju karijeru započeo je kao aktivista Grinpisa, organizujući proteste ispred hemijskih kompanija i od tada ga konsultuju mnoge korporacije. "Mi se sada borimo protiv kulturnog nasleđa koje proističe iz religioznih ubeđenja", kaže, misleći na monoteističke religije. Ekološki pokret nasledio je zaveštanje, kaže Braungart, zasnovano na ideji da je priroda dobra, a ljudi po svom delovanju u suštini zli – a najbolje što možemo jeste da nekako ograničimo štetu. Po mišljenju Braungarta, takvo verovanje je pogrešno i malodušno. On je ekolog koji poput hemičara i inženjera veruje da možemo da popravimo svoj odnos prema prirodi. On je svojevremeno izumeo biorazgradiv omot za sladoled u koji je umetnuto seme divljeg cveća. Možete da ga bacite, ali iz njega će izrasti lepi cvetovi.

U okolini Amsterdama posetio sam park od devet hektara koji je dizajnirala Mekdonagova firma, a Braungart pomagao u izboru materijala, nazvan Park 20/20.

Park 20/20 još nije dovršen, urađeno je tri četvrtine, a već je zelen i prijatan. Fasade su raznolike i maštovite, prostori osunčani i privlačni, sa obnovljivom energijom i vodom koja se prečišćava i reciklira na licu mesta. Jedna od njegovih najlepših osobina nije toliko uočljiva: umesto podova od uobičajenih betonskih ploča, zgrade imaju tanje i šuplje podove od čeličnih greda. One omogućavaju da šest spratova stane u visinu od uobičajenih pet, pri čemu je upotrebljeno 30 odsto manje materijala.

Preko zime topla voda iz obližnjeg kanala, sačuvana ispod zemlje od prethodnog leta, teče kroz cevi u svakom podu i greje prostorije iznad, dok preko leta hladna voda iz kanala od prethodne zime teče kroz cevi u svakom plafonu i hladi prostorije ispod. A za razliku od betonskih ploča, prefabrikovani blokovi pod-tavanica mogu da se rasklope i ponovo upotrebe ukoliko bi zgradu trebalo prepravljati ili rušiti. Zgrade u Parku 20/20 jesu "banke materijala" – dok bilo gde drugde građevinski materijali čine najveći deo otpada na deponijama.

Cirkularna ekonomija je san koji inspiriše mnoge ljude da rade neobične stvari. Ali – ako mogu na kraju ovog mog puta da lupim šakom o sto – evo šta je problem: ona se ne dešava. Ako skrenete pogled sa ohrabrujućih elemenata i suvoparnih brojki, onih koje mi je pokazivao De Vit, "jaz u cirkulaciji" sve šire zjapi, ne sužava se. Do 2050. godine naša upotreba prirodnih resursa verovatno će se udvostručiti. A emitovanje ugljen-dioksida sve je veće.

"Da li se kreće dovoljno brzo? Pa ne baš", rekao je De Vit. "Svi pokazatelji su u crvenom."

Kao i drugi optimisti koje sam upoznao, i De Vit računa na vreme. Za stvaranje cirkularne ekonomije biće potreban ogroman kulturni pomak, na nivou industrijske revolucije. "Za to treba snage", kaže De Vit. "Osećam da mi to ne možemo da izvedemo s trenutnom generacijom moćnika. Biće potrebna neka nova generacija da to izvede." Znam, mislio je na moju generaciju, ali nisam se uvredio. Naravno, znam da ćemo mi odavno mirisati cveće odozdo pre no što cirkularna ekonomija stigne. Ali na taj način ćemo i mi makar malčice doprineti.