Mala zemlja koja hrani ceo svet: Kako je Holandija postala poljoprivredni gigant

Sićušna Holandija je postala generator poljoprivrednog napretka. Posle Sjedinjenih Američkih Država, ona je drugi najveći izvoznik hrane na svetu. Kako je to postigla?

Iz svoje kabine, tri metra iznad tla, nadgleda dva drona – traktor bez vozača koji krstari poljima i kvadkopter u vazduhu – koji obavlja detaljna očitavanja količine hemikalija, vode i hranljivih sastojaka u tlu, prati razvoj useva, mereći napredak svake pojedinačne sadnice krompira. Proizvodna statistika na Van den Bornovoj farmi svedoči o superiornosti ovog "preciznog uzgoja", kako ga nazivaju. Prosečan prinos krompira po hektaru iznosi oko 22 tone. Na Van den Bornovim poljima taj broj konstantno iznosi skoro 52 tone.

Taj bogati prinos još je izuzetniji kada se ima u vidu druga strana bilansa stanja: ulaz. Pre skoro dve decenije Holanđani su odlučili da se posvete održivoj poljoprivredi pod sloganom: "Dvostruko više hrane uz korišćenje upola manje resursa." Od 2000. godine Van den Borne i mnogi drugi farmeri zavisnost od vode za ključne useve smanjili su za čak 90 odsto. Skoro su potpuno izbacili upotrebu hemijskih pesticida na biljkama u staklenicima, a od 2009. godine holandski stočari i proizvođači živine upotrebu antibiotika redukovali su za čak 60 odsto.

Još jedan razlog za divljenje: Holandija je mala, gusto naseljena zemlja sa više od 500 stanovnika po kvadratnom kilometru. Oskudeva u skoro svakom resursu koji se smatra neophodnim za ozbiljnu poljoprivrednu delatnost. Ipak, ta zemlja je po vrednosti druga na svetu u izvozu hrane. Ispred nje su samo Sjedinjene Države, koje imaju 270 puta veću površinu. Kako je to, uopšte, Holanđanima pošlo za rukom?

Posmatrana iz vazduha, Holandija nimalo ne liči na druge velike proizvođače hrane, već izgleda kao nedovršeni pačvork gusto zasađenih polja – od kojih je većina majušna po standardima agrobiznisa – istačkan prometnim gradovima i predgrađima. U najznačajnijim poljoprivrednim područjima ove zemlje skoro da nema površine koje nije pod krompirom, staklenika ni obora da nisu u senci nekog nebodera, proizvodnog pogona ili urbane zone. Više od polovine površine ove zemlje koristi se za agrikulturu i hortikulturu.

Potezi objekata koji liče na džinovska ogledala protežu se širom zemlje, blešteći na suncu i sijajući pod veštačkim osvetljenjem kada padne noć. To su neverovatni holandski kompleksi staklenika, od kojih neki pokrivaju i 70 hektara.

Ove klimatizovane farme omogućavaju državi smeštenoj na jedva 1.600 kilometara od arktičkog kruga da bude svetski lider u izvozu paradajza, koji zahteva toplotu. U smislu materijalne vrednosti, Holanđani su i najveći svetski izvoznici krompira i crnog luka, kao i drugi najveći izvoznici povrća uopšte. Više od trećine semena kojim se trguje u svetu potiče iz Holandije.

TRUST MOZGOVA iza ovih zapanjujućih brojki nalazi se u Univerzitetskom i istraživačkom centru Vageningen, 80 kilometara južno do Amsterdama. S reputacijom najznačajnijeg istraživačkog centra za poljoprivredu na svetu, Univerzitetski i istraživački centar Vageningen središte je Doline hrane, rastuće grupe eksperimentalnih farmi i novoosnovanih kompanija koje se bave poljoprivrednom tehnologijom. Ime namerno podseća na kalifornijsku Silicijumsku dolinu, a Vageningen nastoji da nadmaši ulogu Univerziteta Stanford, slavnog po povezivanju akademske i preduzetničke sfere.

Ernst van den Ende, generalni direktor Vageningenove grupe Plant Sciences, otelovljenje je kombinovanog pristupa Doline hrane. Renomirani naučnik sa opuštenim držanjem barmena u hipsterskom kafeu, Van den Ende je svetski autoritet za patologiju biljaka. Za sebe kaže: "Ja nisam samo dekan fakulteta. Polovina mene vodi Plant Sciences, ali druga polovina nadgleda devet zasebnih poslovnih jedinica koje se bave istraživanjima u komercijalne svrhe." Tvrdi da samo ta kombinacija "naučnog i tržišnog pristupa može da odgovori na izazov pred nama".

Izazov? Zvuči apokaliptično, ali on ga ukratko definiše ovako: naša planeta "u naredne četiri decenije mora da proizvede više hrane nego što je proizvedeno u istoriji sveta, za više od 8.000 godina".

Zašto? Jer će se do 2050. godine broj stanovnika na Zemlji sa sadašnjih sedam i po popeti na deset milijardi. Ako ne postignemo masovno povećanja poljoprivrednih prinosa, koje podrazumeva znatno smanjenje zaliha vode i fosilnih goriva, više od milijardu ljudi bi moglo da se suoči s glađu. Glad bi mogla da postane najurgentniji problem XXI veka, a vizionari u Dolini hrane veruju da su pronašli inovativna rešenja. Sve u cilju sprečavanja katastrofalne katastrofalne gladi koja bi mogla da nas pogodi, insistira Van den Ende. Njegov optimizam počiva na informacijama koje mu se vraćaju s više od hiljadu Vageningenovih projekata u više od 140 zemalja i na njegovim formalnim sporazumima s vladama i univerzitetima na šest kontinenata o razmeni i primeni otkrića.

Razgovor sa Van den Endeom je vožnja na rolerkousteru ideja, statističkih podataka i predviđanja. Suša u Africi? "Voda nije glavni problem. Već nerodno tlo", kaže. "Nedostatak hranljivih materija može se nadoknaditi uzgajanjem biljaka koje u simbiozi sa određenim bakterijama proizvode sopstveno đubrivo." Poražavajuće visoki troškovi proizvodnje stočne hrane? "Stoku treba hraniti skakavcima", kaže. Hektar zemlje godišnje daje nešto više od tone proteina iz soje, uobičajene stočne hrane. Ista površina daje 165 tona proteina od insekata.

Razgovor brzo prelazi na temu upotrebe LED osvetljenja kako bi se omogućilo 24-časovna kultivacija u staklenicima s preciznom kontrolom klimatizacije. Zatim skreće na zabludu da održiva poljoprivreda znači minimalnu intervenciju čoveka u prirodi.

"Pogledajte ostrvo Bali!", uzvikuje. Ljudi tamo bar hiljadu godina uzgajaju patke i ribu na istim poplavljenim parcelama na kojima uzgajaju pirinač. To je potpuno samoodrživ sistem, koji se navodnjava složenim, ljudskom rukom izgrađenim kanalima duž terasa na obroncima brda.

"Za svakog postoji samoodrživ model", kaže Van den Ende.

NA SVAKOM ĆOŠKU u Holandiji nazire se budućnost održive poljoprivrede – ne u salama velikih korporacija, nego na hiljadama skromnih porodičnih farmi. Očigledna je u raju na zemlji koji su stvorili Ted Davestejn i njegova braća Peter, Ronold i Remko. Kao i farmeri s Balija, ova braća su napravila sopstveni samoodrživi sistem za proizvodnju hrane u kome vlada gotovo savršen sklad između ljudske genijalnosti i prirodnih potencijala.

Na njihovom kompleksu staklenika površine 14,5 hektara u blizini starog grada Delft, posetioci šetaju između redova šest metara visokih tamnozelenih loza paradajza. Te biljke – čije korenje nije u zemlji, već u mreži vlakana od bazalta i krede – otežale su od plodova, koji se proizvode u ukupno 15 vrsta, da bi se zadovoljila i najzahtevnija nepca. Međunarodni žiri stručnjaka u oblasti hortikulture 2015. godine braću Davestejn proglasio je najinventivnijim proizvođačima paradajza na svetu.

Otkako su 2004. godine premestili i restrukturirali svoju 70 godina staru farmu, braća Davestejn su proglašavala nezavisnost od spoljnih resursa na svim frontovima. Njihova farma proizvodi skoro svu energiju i đubrivo koje troši, pa čak i deo materijala koji se koristi za pakovanje pri distribuciji i prodaji proizvoda. Prostorije za uzgoj tokom cele godine održavaju se na optimalnim temperaturama zahvaljujući toploti geotermalnih izdana koji postoje ispod barem polovine površine Holandije.

Kišnica je jedini izvor vode za navodnjavanje, kaže Ted, koji vodi program uzgoja. Za uzgoj jednog kilograma paradajza na lozama koje rastu iz mreža vlakana potrebno je manje od 14 litara vode, u poređenju sa 60 litara na otvorenim poljima. Jednom godišnje svi usevi se obnavljaju i rastu iz semena, a stare loze se prerađuju i od njih se prave gajbice. Malobrojne štetočine koje uspeju da uđu u staklenike dočekuje ratoborna vojska branitelja kao što je žestoki Phytoseiulus persimilis, predatorska vaška koju paradajz uopšte ne zanima, ali koja zato proždire na stotine štetnih grinja.

Nekoliko dana pre nego što sam posetio njihovu farmu, Ted je prisustvovao sastanku farmera i istraživača u Vageningenu. "Tako dolazimo do inovativnih rešenja za napredak i usavršavanje", kazao mi je. "Ljudi iz cele Holandije okupljaju se da bi raspravljali o različitim perspektivama i zajedničkim ciljevima. Niko ne može sam da zna sve."

TRAGANJE ZA ODGOGOVORIMA na pitanja života ili smrti dovelo je do stvaranja jedne od najinovativnijih kompanija u Holandiji. Pre pola veka Jan Koprt je uzgajao krastavac na svom posedu i koristio otrovne hemikalije da bi uništio štetočine. Kada mu je lekar rekao da je alergičan na pesticide, Koprt je počeo da uči sve što je mogao o prirodnim neprijateljima insekata i arahnida.

Danas je njegova firma Koppert Biological Systems, sa 1.330 zaposlenih i 26 međunarodnih filijala, svetski lider u biološkoj kontroli štetočina‚ i bolesti koji svoje proizvode plasira u 96 zemalja. Koprtova firma će vas snabdeti larvama bubamare spakovanim u pamučne kesice, koje će izrasti u halapljive lovce na biljne vaši. Ili možda želite bocu sa 2.000 predatora koji love grinje na biljkama i samo ih isisaju? Ili kutiju sa 500 miliona nematoda koje uništavaju larve muva koje ugrožavaju komercijalne zasade pečuraka?

Neke Koprtove legije vode rat, a neke ljubav po-put bumbara punih entuzijazma. Nijedan oblik veštačkog oprašivanja ne može da se meri sa efikasnošću pčela koje zuje od cveta do cveta, sakupljajući nektar da bi uslužile svoju kraljicu i usput pomogle u oprašivanju reproduktivnih organa biljaka. Pčele iz svake Koprtove košnice dnevno posete i do pola miliona cvetova. Farmeri koji za oprašivanje koriste pčele obično prijavljuju porast od 20 do 30 odsto u povećanju prinosa i težini ploda, a troškovi su više od upola manji od troškova veštačkog oprašivanje.