Srce Pariza: Ljubav i rastanak na Seni

Za reku Senu mnogi Parižani kažu da je najlepša gradska avenija

Skoro svakog jutra u devet sati rečni spasioci navlače svoja ronilačka odela i plivaju oko Il de la Sitea. Kružeći oko tog ostrva u obliku suze, smeštenog usred Sene, usred Pariza, ovi ronioci pretražuju dno reke, pronalazeći bicikle, delove escajga (koje onda čiste i koriste u obližnjoj kućici na vodi u kojoj borave), mobilne telefone, stare novčiće, raspeća, oružje, a jednom su pronašli i jednu rimsku kopču u rangu muzejskog eksponata.

Pored Mosta umetnosti, Pont des Arts, na kome zaljubljeni kače mesingane katance sa svojim imenima („Steve and Linda Pour la Vie”), vade ključeve koje su u reku bacili parovi nadajući se da će tako zauvek zapečatiti svoju ljubav. Pored sledećeg mosta uzvodno, Novog mosta, Pont Nef, u bilizini Palate pravde i suda u kome se proglašavaju razvodi braka, vade burme koje ljudi odbacuju kada shvate da je njihova „večita ljubav” ipak prolazna.

Saznajte i 7 najlepših reka na svetu

Kao centralna arterija Pariza Sena prirodno prikuplja sve tragove civilizacije i ljudskih odnosa. Kroz vekove ona je služila kao sao- braćajnica, šanac, izvor za napajanje vodom, odvodni kanal, perionica. Poput nekakve za- krivljene sablje ona preseca taj grad, razdvajajući ga na levu i desnu obalu. U prošlosti je leva obala bila boemska, a desna aristokratska, ali razlike su vremenom izbledele.

Na samom Gradskom ostrvu, Il de la Site, ispred kamenih gotičkih ukrasa Katedrale Notr Dam, nalazi se bronzani kompas umetnut u kaldrmu. Odatle se – sa ove nulte tačke, point zéro – mere sve udaljenosti u Parizu. Sena je središte Pariza; ona je njegovo fluidno srce. „Za Parižane Sena je kompas, orijentir koji vam govori gde ste”, kaže Marina Fereti, istoričar umetnosti i kustos.

Ona je, takođe, fluidna – fluide, kako Francuzi kažu – a ta reč ima filozofsko značenje. Prepuštajući se prolaznosti i protoku, ona šapuće. Ništa ne ostaje isto. Nema smisla da pokušate da zaustavite Senu. Kada bi stala, reka više ne bi bila reka. Ona se menja sa svakim novim danom i svakim godišnjim dobom. Dok vijugaju, mreškaju se, plave i protiču pored momunentalnih građevina Pariza, njene struje nose sa sobom tragove života i smrti  – izgubljene plastične igračke i balone, kutije cigareta (goloaz, naravno), prazne vinske boce, nekada čak i leševe. Ne može se dva puta ući u istu reku, uči nas Heraklit. C’est fluide. 

Impresionisti su svetlost na njenoj površini predstavljali kao tečni metal, živu. Klod Mone je radio u plutajućem studiju na reci, blizu Aržanteja. Studio postimpresioniste Anrija Matisa nalazio se na pristaništu Sen-Mišel. Posmatrana kroz prizmu impresionista, ova ravna, siva traka vode, kako su je predstavljali raniji slikari, pretvorila se u blistavu igru odblesaka. Njihova umetnost je odražavala taj fluidni karakter ne samo Sene nego i celog sveta.

„Impresionisti su posmatrali kako se svet menja i njihove slike su odražavale taj novi svet”, kaže Feretijeva, kustos u Muzeju impresionizma „Živernji”. Stigla je i industrijska revolucija. Zahvaljujući pronalasku struje noćna tama prošarana je bisernim niskama svetlosti. Izgradnja pariskog metroa postala je neminovnost. Ritam života se ubrzavao. „Svet je postao brz i fluidan”, objašnjava ona. A takvo je bilo i slikarstvo impresionista. Hajde da njima u čast skiciramo ovu reku koja prožima živote Parižana i služi kao pozornica drame o ljubavima i rastancima. Povremeno se na toj pozornici pojavi poneki lakrdijaš u vidu prodavca jeftinih figurica Ajfelove kule, proizvedenih u Kini. Nekada je kupac upravo kineski turista, koji suvenir odnosi kući, nesvesno zatvarajući krug. A Sena je nemi svedok te ironije, kao i radosti i tuge...

Na narednoj strani vas očekuje Koje je boje Sena?