Najveća brana na Dunavu, od njegovog izvora do ušća, pokorila je ćudi reke, četiri puta skratila putovanje Đerdapskom klisurom, ali i omogućila proizvodnju više od 12 milijardi kilovat-ćasova „čiste“ struje godišnje.
Kapetan unutrašnje plovidbe Branko Bondokić, upečatljiv u elegantnoj bež uniformi sa dva reda oznaka sa činovima, izdaje komandu guraču „Merkur 303“ da utera konvoj šlepova u brodsku prevodnicu hidroelektrane „Đerdap 1“. Sa druge strane radio-veze „čuje“ se tišina, zatim sledi nesigurni odgovor sa vode na koji se Bondokić nadovezuje sa par ohrabrujućih rečenica na tečnom rumunskom jeziku.
One u prevodu znače da kapetan sugeriše kolegi da vozi paralelno sa graničnicima, jer tako neće oštetiti barže. Međutim, pilot i dalje okleva, prestrašen nedavnim manjim, ali skupim sudarom korita sa zidom komore prevodnice. Njegova neodlučnost gotovo da zabavlja Bondokića dok ga posmatra sa izdignutog komandnog tornja. Pogled odatle obuhvata i identično koncipiran suprotan kraj brane, i put preko prevlake, ujedno i granični prelaz sa Rumunijom, i niz prelivnih vodopada impozantne visine, i „dobar“ deo Dunava jezerski pitomog do strmih litica Đerdapske klisure, i nizvodno do Kladova, odakle se reka „valja“ ka hidroelektrani „Đerdap 2“.
Iako je prizor nestvarno lep, kapetan Bondokić je usredsređen na dešavanja u prevodnici. „Merkur 303“, sa svih šest barži natovarenih žitom, uspeva da uplovi u gornju komoru i da se usidri u džinovskom loncu. Uskoro će se podići pregrada iza konvoja, a komora polako početi da se prazni. Gotovo neosetno više od 10.000 tona će biti spušteno za 13 metara, za koliko se podiže nivo vode u donjoj komori, u koju „Merkur 303“ uplovljava kroz srednja vrata. Kada iz nje isteče „višak“ Dunava i bude podignuta poslednja pregrada, konvoj će lagano „skliznuti“ u donji tok.
Đerdapska klisura: Priča o Gvozdenoj kapiji Dunava
„Zakon spojenih sudova“, sa ponosom objašnjava kapetan Bondokić prosto pravilo pod kojim se prevođenje odvija. Komandovanje procesom ne deluje teško, iako na tabli postoji bezbroj dugmića, a svakako je manje rizično od onoga što je pilotski zanat podrazumevao pre izgradnje prevodnica.
Do 1972. godine i zvaničnog puštanja u promet hidroelektrane „Đerdap 1“, Đerdapska klisura je bila strah i trepet čak i za prekaljene lađare, uvek uzjogunjena virovima, puna podvodnih stena koje su ili virile iz vode, ili potuljeno vrebale iz dubine. Dodatnu muku donosila je brzina vode, uzrokovana velikim padom koji je mestimično dostizao i tri metra na svega tri kilometra. Na više mesta u tesnacu brodovi nisu mogli da se mimoiđu.
Najveća brana na Dunavu je pokorila ćudi reke, četiri puta skrativši putovanje klisurom, ali i omogućila proizvodnju više od 12 milijardi kilovat-časova „čiste“, obnovljive struje godišnje. Pola od toga, koliko pripada Srbiji, dovoljno je da podmiri 20 % sadašnjih potreba zemlje. Ukupna električna energija, dobijena radom 12 generatora, deli se na „ravne časti“ sa Rumunima, koji rukovode „preslikanom“ polovinom postrojenja, pa su „Đerdap 1“, i kasnije izgrađeni „Đerdap 2“, u praksi potvrđeni simboli bratskih odnosa dva susedna naroda.
Jedina razlika na prvoj zajedničkoj hidroelektrani nije vidljiva „golim okom“ – gaz srpske prevodnice je za jedan metar veći, što dozvoljava prolazak gabaritnijih rečno-morskih brodova koji se, zbog dodatnih troškova, jedini naplaćuje.
Otvaranje hidroelektrane, u to vreme četvrte na svetu po veličini, bio je događaj od istorijskog značaja, jer je Dunav konačno bio ukroćen i stavljen u službu čoveka, kako su tom prilikom svečano objavili predsednici SFRJ i SRR, Tito i Čaušesku. „Otvaranjem“ Gvozdenih vrata ispunjen je drevni san čije su materijalne tragove ostavili još Rimljani koji su pokušavali da prošire carstvo i osvoje Dakiju. U tome je uspeo tek Trajan: kako bi snabdevao vojna utvrđenja duž reke i pobedio Decebala, galije je „burlačio“, odnosno izvlačio kroz klisuru uz pomoć robova ili volova, pa su konopci za vuču usekli žlebove na strminama. Ovaj imperator je izgradio i put započet u vreme Tiberija, i podigao Trajanov most.
Pogledajte i Top za losose održava migraciju oko hidroelektrana (VIDEO)
Austrougarima je kontrola ovog područja takođe bila značajna, jer je Dunav bio granica sa Turcima i ruta transporta robe do Crnog mora. Tehnološki napredniji, probili su i proširili kanale i useke u rečnom koritu, izgradili Sipski kanal... Volove su smenile parne lokomotive, a garanti bezbednog prolaska brodova kroz klanac postali specijalni piloti – locevi.
Nove države, Jugoslavija i Rumunija, nasledile su instituciju loca, u svemu se oslanjajući na austrougarsku praksu. „U navigaciji su nam pomagali balvani „šlemeri“ – odrednice plovnog puta, oznake leve i desne obale, i aluminijumski baloni na krivinama koji su, spuštajući se i podižući, pokazivali prvenstvo“, objašnjava Božidar Radić, jedan od desetak živih loceva, ponosan na dobro očuvanu uniformu i dvadesetogodišnju karijeru punu pustolovina. Međutim, iako su locevi napamet znali raspored podvodnih prepreka i svakodnevno proveravali vodostaj, havarije su se i dalje dešavale. Plovidba klisurom je bila zabranjena noću i zimi, a produžavana je često i zbog nepovoljnih uslova čekanjem u leru, ili „natraške“, u tzv. rundiru.
Odluka o podizanju brane značila je prinudno penzionisanje specijalnih kapetana, do tada povlašćenih članova društva, ali i ogromnu promenu života za ostatak lokalnog stanovništva čijim se kućama i njivama spremalo potapanje. Radost zbog opšteg napretka mutila je zebnja da se u novim okolnostima, mahom poljoprivrednici, neće najbolje snaći. Brojne su bile i mučne rasprave oko nadoknade imanja, koje su pojačavale većinski utisak da je izgubljeno – nenadoknadivo.
Ali, proces je bio nezaustavljiv, i za par godina su iznikli novi Donji Milanovac, Tekija, Oršava, izmešteno arheološko nalazište iz mezolita Lepenski vir, kao i Trajanova tabla. Pod vodom su zauvek ostala neka naselja i ostaci Trajanovog puta. Naglasak angažovanja ljudskih snaga je sada bio na izgradnji hidroelektrane, locirane na mestu potopljenih ada Crkvište, Golul i Topuz.
Radilo se u tri smene, dobro zarađivalo, a elan je dozvoljavao i noćne provode u Kladovu, koje tada doživljava procvat. U neposrednoj blizini Karataša podignuta su naselja za smeštaj graditelja i njihovih porodica, a barake u kojima su noćili radnici i učesnici masovnih radnih akcija docnije su postale turistički objekti za prihvat mladih sportista i đačkih ekskurzija.
Đaci bi u okviru nastavnih putovanja obilazili elektranu, zadržavajući se duže, iz bezbednosnih razloga, samo u mašinskoj hali. Ova „dvorana“, veća od dva fudbalska igrališta, i danas ostavlja dubok utisak ogromnim praznim prostorom, uokvirenim komandnim kabinama i velelepnim futurističkim art-instalacijama na dva suprotna zida. U njoj je šest gigantskih „poklopaca“ kojim se završavaju hidroagregati ukupne instalisane snage od 1.140 megavata. Kroz svaku turbinu, smeštenu duboko u betonskom grotlu, svake sekunde protutnji oko 800 kubnih metara vode. Bujica stvara pritisak koji pokreće rotor generatora, a rotor, obrćući se, obrazuje jako magnetno polje koje dunavsku vodu pretvara u električnu energiju.
Đerdapska klisura,mesto gde je rođena civilizacija
Iako se sve to dole dešava, u hali je sakralni mir. Čistoća i revnost su na visini, premda elektrana, kažu, pamti i bolje dane, kao i celo područje Ključa. „Brodogradilište Kladovo“, nekada ponos čitavog kraja, sada je internacionalna firma sa većinski uposlenim Rumunima, čijem glavnom poslu konstrukcije novih plovila sve više parira tzv. „kasiranje“, sečenje starih korita i priprema za pretapanje. O prednost reciklaže starog gvožđa koriste se i lokalni ronioci, koji pronalaženjem metalnog otpada u dunavskom mulju dopunjuju zaradu od podvodnog održavanja objekata hidroelektrane. Turizam je splasnuo zbog ukidanja hidroglisera, a nova šansa da đerdapska rivijera postane „ventil Beograda“ zavisi od popravke prilično izlokanog puta. Poljoprivreda povlači sebi svojstvene rizike, pa najsigurnije uhlebljenje pruža „Đerdap 1“.
Neki od individualnih pokušaja da se izađe iz „senke“ elektrane bazirani su upravo na njenim propustima, kao što je izostanak planirane prevodnice za morune i jesetre, čije je vekovno mrestilište bilo nadomak Kladova. Grad je, pre presecanja puta migracije riba iz mora u reku, bio „prestonica“ najboljeg kavijara, a sada se uzgojem ribljih jaja, na sopstvenu odgovornost, bavi jedan domaćin.
U vreme pre brane, ovim delom Dunava plivali su somovi i šarani „mitskih“ razmera koji su dostizali par stotina kilograma. Današnji su „prosečnijih“ gabarita koji mogu da „podnesu“ oscilacije Dunava. Klisura je ipak sačuvala dozu arhaičnosti, zahvaljujući biljnim vrstama koje su se u tesnac sklonile od ledenog doba i „rešile“ da tu ostanu do danas, čineći sa ostalima jednu od najraznovrsnijih samoniklih „botaničkih bašti“ sveta, zaštićenu statusom rezervata. Uslovi bez „trzavica“, jer su u Đerdapu i zime blage, kao u velikom termostatu, i velika vlaga pogoduju i mediteranskom korpiviću i džinovskoj mečjoj leski, objašnjavaju stručnjaci iz Javnog preduzeća „Nacionalni park Đerdap“, Donji Milanovac, zaduženi za brigu o njemu.
Promene, koje ribari vide kao neprijateljske, jesu visoka vodena trava i zelena skrama algi kojom je pokriveno priobalje, jer ekosistem polako prelazi iz rečnog u jezerski i barski, „generišući“ i takav „soj“ riba. Virovi, po kojima je Đerdap nazvan, sada su stvar istorije, a Dunav, bar na potezu zaštićenom nasipima, više ne preti katastrofalnim poplavama.
Ali, Đerdap i okolina tek treba da izvuku maksimum iz svog ogromnog potencijala, sadržanog u lepoti i moći prirode, istorijskoj baštini i raznolikom znanju i veštinama koje su žitelji u međuvremenu stekli. Kad će u tome uspeti, zavisi od državne strategije, ali i pojedinačnog napora.
Priče i reportaže o mestima u Srbiji koja možete da istražite, potražite na linku:
