U dubinama Gornjeg Podunavlja: Najznačajnije stanište crnih roda

Gornje Podunavlje je jedno od poslednjih celovitih plavnih područja duž Dunava. Među brojnim retkim vrstama ističe se velika populacija crnih roda.

Ovo je jedan od najvećih problema poslednjih nekoliko godina u ovom predelu, jer okolne fabrike nepropisno skladište i odlažu industrijski otpad, koji ispušta toksične materije u kanal.

Crne rode Gornjeg Podunavlja

I dok je jutarnja izmaglica polako bledela dižući se nad usnulom rekom, neujednačeni ali ipak skladni poj nebrojenih ptica širio se močvarnim prostranstvima uz nju. Na obalama su se u obrisima ukazivali vrbaci i skupine starih čvornovatih stabala, ispresecani tršćacima, baricama i zalutalim rukavcima. Novi dan se rađao, dok je elegantni parobrod ostavljao iza sebe Apatin, živopisno mesto ribolovaca na levoj obali Dunava. Praćen brojnim drvenim čamcima punim lokalnih poznavalaca okolnih ritova, spremnih da za napojnicu pomognu posetiocima u probijanju kroz neprohodne močvare Apatinskog rita, parobrod se lagano spuštao nizvodno ka ušću Drave u Dunav.

Mala ekspedicija predvođena princem Rudolfom, prestolonaslednikom Austrije, bila je spremna da se prvi put iskrca na tlo u potrazi za trofejima, ali i novim saznanjima o životu ptica u gustim, netaknutim močvarama Dunava. Za istraživački deo pohoda bio je zadužen niko drugi do čuveni prirodnjak i publicista Alfred Brem, koji je marljivo pratio prestolonaslednika i njegovo odabrano društvo u ovoj, prvenstveno lovačkoj avanturi. Pomno posmatrajući ponašanje ptica tokom putovanja, ali i analizirajući brojne ulovljene primerke, punio je svoju beležnicu novim saznanjima o pticama dunavskih ritova, u prvom redu orlovima i drugim krupnim grabljivicama. 

Od ovog čuvenog putovanja, koje će Brem kasnije pretočiti u jedan od svojih mnogobrojnih putopisa i objaviti, deli nas preko 130 godina i na svu sreću, metodi istraživanja živog sveta su se unekoliko promenili, lov na velike grabljivice je strogo zabranjen. Ipak, opstanak ovih zadivljujućih vrsta je i dalje pod znakom pitanja. A ptičiji svet, neraskidivi deo ekosistema, neminovno oseća posledice smanjenja životnog prostora oko sebe. Razlozi za to su brojni, no čini se da su među osnovnim širenje čoveka i opšti razvoj, vršeći pritisak na prirodu koji ona često ne može da podnese.

I kao što nas Bremovo pero zanosno vraća u prošlost, opisujući kako su prostrane močvare Dunava nekada bile i kako je živi svet u njima bujao, tako nas na to upućuje još jedan junak ove priče, Jovan Đurđević zvani Tuna. Možda je bolje reći samo Tuna, ionako ga pod tim imenom odvajkada znaju svi u njegovom romskom naselju. Sada već gospodin u poodmaklim godinama, pomalo oronulog zdravlja, seća se i jednostavno kaže: "Nekada sam bio žabaroš, sada više nisam."

Polako se krećući kroz suton po krivudavom dunavskom nasipu sa svojim pajtašem Đurom Oršošem-Duruom, i danas čuvenom po roli u filmu "Skupljači perja", pokazuje nam neke od barica gde se za jednu noć moglo uhvatiti i do 30 kilograma žaba, prepadajući ih karbitnim lampama i hvatajući onako usnule da bi se snabdelo nezasito crno tržište, a bez razmišljanja o posledicama koje ovakvo haranje prirode ostavlja iza sebe. A čini se da je oduvek tako i bilo, ne razmišljajući o dugoročnim posledicama, nekad možda i usled nemogućnosti da se one pravilno sagledaju, čovek je naseljavao, koristio, trošio i nadasve prilagođavao ove prostrane močvare prepune života svojim potrebama. Tako je i pre više od dve stotine godina, nedaleko od Bačkog Monoštora, na iskopavanju nadaleko poznatog Velikog bačkog kanala po nacrtima braće Kiš, "prva lopata" bila ništa drugo nego znak napretka jednog društva koje je sposobno da isušuje močvare i pretvara ih u plodno tlo ili mesto pogodno za širenje ljudskih naselja. A sve to su posmatrale one ptice sa početka priče, bivajući sve više stešnjene u smanjenom životnom prostoru koji im je preostajao, sve češće uznemiravane i primoravane da nađu nova skloništa u dubinama gustih šuma. 

Jedno od poslednjih celovitih plavnih područja

Pa ipak, ritovi na krajnjem severozapadu naše zemlje, oko Apatina, Bačkog Monoštora i Bezdana, danas predstavljaju jedno od retkih očuvanih celovitih plavnih područja na čitavom toku Dunava, svakako najznačajnije od te vrste u našoj zemlji. Značaj ovih ritova prevazilazi nacionalni karakter, prostirući se i na suprotnoj obali Dunava gde obrazuju nadaleko poznati Kopački rit. Tu negde na ušću Drave u Dunav smestio se taj trougao prirode koji se prostire i na sever u susednu Mađarsku, odolevajući svim nedaćama koje je čovek nemilice nametao prirodi u proteklih dve stotine godina. Dobrobit za čoveka je često velika nevolja za prirodu. Zahvaljujući svojoj očuvanosti, ali i znatno povećanom razumevanju značaja koji plavna i močvarna područja imaju u ekosistemima i ukupnom ciklusu života na planeti, ona se danas smatraju osnovnim rezervoarima života i izvorom brojnih dobrobiti za čoveka, i kao takva uživaju određen stepen zaštite. Do pre samo nekoliko decenija posmatran kao prostor koji jednostavno treba pregraditi nasipima, isušiti i iskrčiti, Apatinski i Monoštorski rit danas formalno imaju visok stepen zaštite, objedinjeni pod nazivom Specijalni rezervat prirode Gornje Podunavlje.

"Osim što je ovo područje prepoznato na nacionalnom nivou, 20.000 hektara šuma, močvara, i vlažnih livada uz levu obalu Dunava predstavljaju i međunarodno priznato prirodno dobro, uživajući status vlažnog područja od međunarodnog značaja, tzv. ramsarskog područja", objašnjava Bojan Tadić, zadužen za praćenje stanja flore i faune u rezervatu Gornje Podunavlje.

"Na taj način je i Gornje Podunavlje stalo rame uz rame sa susednim Kopačkim ritom u Hrvatskoj i Nacionalnim parkom Dunav-Drava u Mađarskoj, koji su ovaj međunarodni status stekli još ranije. Može se reći da je danas više nego ikada čitava plavna dolina Dunava koja se prostire u tri susedne države prepoznata kao jedinstveno ekološko područje koje u tom smislu zahteva i usaglašene mere upravljanja."

Gornje Podunavlje - najznačajnije stanište crnih roda kod nas