On je najprljavije fosilno gorivo. Mi sagorevamo osam milijardi tona uglja godišnje uz sve veće posledice. Svet se mora suočiti sa pitanjem da li ugalj ikad može biti čist?
Prvi deo | Nevidljivi ugljenik
Aktivisti u borbi za zaštitu životne sredine smatraju da je čist ugalj samo mit. Naravno da jeste. Pogledajte samo Zapadnu Virdžiniju gde su vrhovi planina Apalači pretvoreni u doline da bi se doprlo do uglja ispod njih, a vodeni tokovi su narandžasti od kiselih voda. Ili pogledajte centar Pekinga gde je ovih dana vazduh neretko neprozirniji od vazduha u aerodromskom odeljku za pušače. Smatra se da je vazdušno zagađenje u Kini, koje većinom potiče od sagorevanja uglja, glavni uzročnik više od milion preuranjenih smrti godišnje. A povrh toga na hiljade ljudi pogine u rudnicima u Kini i drugde.
Ovi problemi nisu novost. Krajem XVII veka, kada je ugalj iz Velsa i Nortamberlanda upalio prve vatre industrijske revolucije u Britaniji, engleski pisac Džon Ivlin već uveliko se žalio na "smrad i tamu" od dima koji je obavio London. Tri veka kasnije, decembra 1952. godine, debeli sloj smoga uzrokovan sagorevanjem uglja spustio se na London i zadržao se tu tokom čitavog jednog vikenda, što je izazivalo epidemiju respiratornih bolesti koje su ubile gotovo 12.000 ljudi u nastupajućim mesecima. Američki gradovi su preživeli sopstvene traume. Tokom jednog vikenda u oktobru 1948. godine u malom pensilvanijskom gradu Donora gledaoci jedne srednjoškolske utakmice američkog fudbala shvatili su da ne vide ni igrače ni loptu. Smog iz obližnje topionice cinka s pogonom na ugalj sakrio je igralište. U danima koji su usledili umrlo je 20 ljudi, a njih 6.000 – skoro polovina ovog grada – razbolelo se.
Ugalj je, da upotrebimo eufemizam ekonomista, krcat "spoljnim aspektima" – odnosno društvo izlaže velikim žrtvama. To je najprljaviji i najsmrtonosniji izvor energije kojim raspolažemo. Ali po većini procena, ujedno je i najjeftiniji i mi zavisimo od njega. Prema tome, veliko pitanje koje se pred nas danas postavlja nije da li ugalj ikada može da postane "čist". Ne može. Pravo pitanje je da li ugalj ikada može da postane dovoljno čist – da bi se sprečile ne samo lokalna oboljenja već i radikalne promene globalne klime.
Juna prošle godine u Vašingtonu, po vrelom i sparnom danu, američki predsednik Barak Obama održao je govor o klimi od kojeg su američke elektrane i energane na ugalj strepele – a aktivisti u borbi za zaštitu životne sredine mu se nadali – još od 2009. godine i Obaminog prvog preuzimanja dužnosti. Dok je govorio u košulji zavrnutih rukava, povremeno zastajkujući da otre čelo, Obama je obznanio da će do juna 2014. godine Agencija za zaštitu životne sredine (EPA) sastaviti nacrt novih zakonskih pravila koja će "okončati neograničeno ispuštanje zagađenja iz naših energetskih postrojenja". Ova pravila će biti objavljena kao deo Akta o čistom vazduhu, zakona čije je donošenje delimično podstakla katastrofa u Donori. Taj zakon se već primenjuje radi dramatičnog smanjenja emisija sumpor-dioksida, azot-oksida i čestica čađi iz američkih energetskih postrojenja. Ali ugljen-dioksid, glavni uzročnik globalnog zagrevanja, predstavlja problem sasvim drugih razmera.
