Kako se neke vrste prilagođavaju klimatskim promenama?

Životinje mogu da budu neverovatno prilagođavajuće, ali mogu li se prilagoditi dovoljno brzo?

Veliko pitanje je, da li će biti sposobne da učine bilo šta od navedenog dovoljno brzo? Većina naučnika smatra da se klimatske promene dešavaju prebrzo za previše vrsta, da bi se prilagodile.

Međutim proteklih nedelja, generalno stanje očaja obasjano je zracima nade: Stigli su izveštaji o neočekivanoj adaptivnoj sposobnosti ugroženih leptira u Kaliforniji i korala u Tihom okeanu.

Dva izolovana izveštaja, naravno, ne ruše ideju o globalnoj ugroženosti. Ipak, one naglašavaju koliko malo još uvek znamo o sposobnosti prirode da se izbori sa klimatskim promenama.

“Većina modela koje ekolozi predstavljaju pretpostavljaju da nema prilagođavanja, što je suludo.”, kaže Ari Hofman, genetičar sa Univerziteta u Melburnu i  dodaje: “Organizmi nisu statični.”

Priroda na potezu

Da se vrste u pokretu očigledno je ne samo naučnicima, već i baštovanima i ljubiteljima prirode. Leptiri žive u višim predelima planina; drveće se pomera severno u Severnoj Americi i Evropi. U Severnoj Karolini, stanovnici i dalje uzbuđeno sreću oklopnike (armadilje), koji su “napali” državu sa juga.

Pregled podataka o stotinama vrsta koje se kreću iz 2011. otkrio je srednji pomak ka većim visinama od 11 metara po deceniji i srednji prelazak na više geografske širine od oko 17 kilometara po deceniji.

Tu je i jasan trend zagrevanja vezan za vreme prirodnih događaja. Jedno istraživanje ukazuje da se proleće pomerilo za 1,7 dana ranije 2007. u odnosu na 1954. godinu. Insekti se javljaju ranije, ptice se gnezde ranije, biljke cvetaju i listaju ranije. Najnovija studija takvih događaja pokazuje da su klimatske promene razvukle sezonu cvetanja divljeg cveća na 35 dana.

Izveštaj sa konferencije o leptirima u Engleskoj prošlog meseca je bio nešto drugačiji. Odnosio se na ugroženu vrstu Euphydryas editha quino, poznatu po ugroženosti od strane klimatskih promena. Mnogi stručnjaci su verovali da je vrsta osuđena na propast ukoliko ne prikupe leptire i presele ih na sever; pošto je njihov put ka višem terenu izgledao blokiran od strane grada Los Anđelesa.

Međutim, Kamila Parmezan sa Instituta za pomorstvo Univerziteta Plimut, koja je proučavala ovu vrstu godinama, izvestila je da se ona nekim čudom preselila na veće nadmorske visine. Osim toga, vrsta je nekako otkrila kako da polaže jaja u novu biljku domaćina.

“Svaki biolog leptira koji je znao nešto o vrsti quino sredinom ’90-ih, uključujući i mene, je mislio da će do sada izumreti.”, rekla je Parmezanova.

Otpornost u koralima

Još jedna pozitivna priča neočekivane otpornosti pojavila se 24. aprila. Dok su istraživao vode budućeg Nacionalnog parka Američke Samoe nedaleko od ostrva Ofu, istraživač Piter Kreg primetio je izolovane grupe korala koje su bile značajno toplije od ostalih. Visoke temperature vode mogu da izazovu “bledilo” korala. One izbacuju fotosintetizujuće alge koje žive u njima, čime gube i boju i način prikupljanja energije. Ipak, ovi korali nisu izgledali da pate od toplote.

Pomorski ekolog Stiven Palumbi sa Stanford univerziteta u Kaliforniji testirao je toplotnu toleranciju Acropora hyacinthus korala iz neuobičajeno tople grupe. Ubacio ih je u posudu, a potom povećao temperaturu unutra na 34 stepena Celzijusa, za tri sata. Samo 20 odsto pojedinačnih korala je izbacilo svoje alge, dok je 55 odsto korala iz slične, ali inače mnogo hladnije grupe izbacilo svoje alge tokom testa.

Naredni tekst je otkrio još više. Palumbi je uzeo korale iz hladne grupe i stavio ih u toplu. Godinu dana kasnije, izmerio je njihovu toplotnu toleranciju i našao je da je u velikoj meri poboljšana. Test toplotnog stresa uzrokovao je da samo 32,5 odsto transplantovanih korala izbaci svoje alge, umesto 55 odsto.

Palumbijev eksperiment je pomogao u saznanju dva mehanizma pomoću kojih se organizmi prilagođavaju. Pojedinačno presađeni korali su bili u stanju da se adaptiraju toplijoj vodi, bez promena u svojim genima. Biolozi to nazivaju fenotipskom plastičnošću.

Međutim, presađeni korali i dalje nisu bili dobri u izdržljivosti kao korali koji su bili domaći u toplijoj grupi; 32,5 odsto njih je izbledelo tokom stres testa, u poređenju sa samo 20 odsto domaćih. Ova razlika može reflektovati operaciju sledećeg mehanizma adaptacije: genetičku evoluciju. Nakon mnogih generacija, prirodna selekcija je možda promenila gene u koralima u toploj grupi, omogućavajući najtolerantnijima da prežive i imaju najviše potomaka.

Neke će umreti

Naučnici koji se bave ovom temom jasno naglašavaju da evolucija i pojedinačna plastičnost neće spasiti sve vrste. Klimatske promene se dešavaju prebrzo da bi neke vrste preživele.

Predviđanje koje će vrste preživeti same po sebi, može pomoći naučnicima da se fokusiraju na vrste koje mogu imati koristi od ljudske pomoći. Ključni cilj takve intervencije bi bilo vraćanje genetske raznovrsnosti u maloj, izolovanoj populaicji tako da evolucija ima na čemu da radi. “Tamo gde imamo fragmentiran pejzaž, treba da ga ponovo povežemo i vratimo mu tok.”, kaže Hofman i dodaje: “Mi obnavljamo proces, a taj proces je veoma snažan.”