Potražnja za naftom istiskuje život iz jedne od poslednjih netaknutih divljina na svetu.
PO POVRATKU U LABORATORIJU TBS-a te večeri razgovaram sa osnivačem i direktorom Kelijem Svingom o promenama koje je primetio otkako je eksploatacija nafte počela da se bliži. "Pa sigurno je da osećamo pritisak", kaže Sving dok gleda u mračnu šumu. "Dovoljno je blizu da postanemo nervozni."
Najbliža postrojenja su na svega 13 kilometara ka severoistoku, a koncesijom upravlja državna naftna kompanija "Petroamazonas". Naučnici kažu da često čuju brujanje generatora u šumi, dok helikopteri u niskom letu sve češće rasteruju životinje koje proučavaju. Bleda svetlost plinskog plamena kvari inače čaroban pogled na noćno nebo sa stanične osmatračnice, podignute 36,5 metara visoko u granama veličanstvenog kapok drveta.
Uspeh ili krah Jasuni ITT inicijative verovatno neće imati nikakvog direktnog uticaja na ovaj komad šume, kaže Sving. Ali on se boji da bi neuspeh ove inicijative mogao da nanese udarac naporima za zaštitu prirode i pokrene novi talas eksploatacije nafte koji bi mogao da zahvati i južnu polovinu Jasunija, možda čak i samu Nedodirljivu zonu.
"Koncesije za naftu vremenom se lančano šire", kaže Sving. "Kako se koja izgradi, vrši se pojačani pritisak da se razviju i preostali blokovi ka istoku i jugu."
Ekvadorski zvaničnici tvrde da se nafta može vaditi odgovorno, čak i u osetljivim staništima. Kažu da današnja praksa pokazuje znatan napredak u odnosu na metode iz 70-ih i 80-ih godina XX veka, koje su mnogo zagađivale okolinu. Tada je, kažu, američki naftni gigant "Teksako" ostavio za sobom kontaminirana područja, zbog čega je njegova matična kompanija „Ševron” bila upletena u sudski spor sa lokalnim domorodačkim zajednicama, koji ih je koštao više milijardi dolara. Ali eksploatacija nafte ima daleko teže posledice po područja bogata raznim vrstama kao što je Jasuni, kaže Sving. Dovoljno je samo pomenuti bezbrojne milione insekata, od kojih su mnogi, bez svake sumnje, još uvek nepoznati nauci, a koji se svake noći sprže na lelujavim plinskim plamenovima oko bušotina.
U šumama koje su pogođene eksploatacijom nafte možda čak i do 90 odsto vrsta oko opustošenog zemljišta osuđeno je da ugine, kaže on. "Morate da se zapitate da li je to i kome prihvatljivo."
NEKOLIKO DANA KASNIJE pridružujem se ekipi biologa iz Društva za zaštitu divljih životinja (WCS). Po kiši koja rominja, ukrcavamo se na brod i zapućujemo na istok niz reku Tiputini. Krivudava reka, čije su obale obrasle belokorim cekropijama bele kore, jednim delom prati severnu granicu Nacionalnog parka koji je u obliku obrnutog slova C. Visoko nad nama svijaju se grane masivnog kapok drveća, teško natovarene visećim gnezdima američke crne vuge.
Izuzev buke našeg vanbrodskog motora, reka je tiha i deluje kao da na njoj uopšte nema ljudi. Ili nam se tako bar čini, sve dok ne izbijemo iza jedne okuke i naiđemo na dugačku motorizovanu baržu izvučenu na obalu. Mesto vrvi od radnika sa šlemovima, u gumenim čizmama, a na sveže iskopanoj crvenoj zemlji videli su se tragovi buldožera. Slična jama na suprotnoj obali – široka i krvavocrvena – stvara utisak kao da je put na neki volšeban način preskočio reku i nastavio dalje, zakoračivši u Park sopstvenom voljom. Podižem aparat da fotografišem, ali dvojica vojnika sa barže dovikuju: "Zabranjeno fotografisanje!"
Službenici u plavim kombinezonima i šlemovima ćutke nas posmatraju dok gacamo po blatu i penjemo se na baržu. Ali jedan visok, krupan čovek pruža mi svoju ručerdu i želi dobrodošlicu. "Ja sam jedan od loših momaka", kaže na engleskom i smeje se, još pre nego što sam mu čuo ime. Pedesetšestogodišnji Robin Drejper je zatečen našom iznenadnom pojavom isto koliko i mi celom ovom operacijom. "Ovde smo već nedeljama i vi ste prvi koji su se čamcem spustili niz reku", kaže on.
Drejper, rodom iz Sakramenta u Kaliforniji i veteran sa naftonosnih polja Prudhou Bej na Aljasci, vlasnik je i operater barže "Ališa", i radi za "Petroamazonas" na ugovor. Operišući uglavnom daleko od očiju javnosti, ova državna naftna kompanija očigledno ulazi punom parom u blok 31. Ekolozi su pre nekoliko godina slavili kada su uspeli da spreče drugu naftnu kompaniju, "Petrobras", da izgradi ovaj isti put. Ali koncesija je posle predata "Petroamazonasu" i sada je put, dug 14,5 kilometara, koji vodi na jug od reke Napo do reke Tiputini završen, kaže Drejper. Štaviše, buldožeri su već prodrli duboko u šumu na drugoj strani Tiputinija.
Ovaj potez će sigurno izazvati polemiku, jer predstavlja novi upad u Park. Kritičari su takođe tvrdili da su naftne rezerve u Bloku 31 od svega 45 miliona barela suviše male da bi opravdale masivno investiranje u ovu koncesiju. Pravi razlog ulaska u Blok 31, kažu oni, moglo bi biti polaganje infrastrukture za eventualno prebacivanje u susedni Blok ITT. To je podjednaka pretnja za kredibilitet ove inicijative, koliko i za živi svet i izolovane urođeničke grupe koje lutaju po planinskim šumama. Nedavni izveštaji ukazuju na moguće prisustvo takvih grupa u ovom području, a dužnost države je da ih zaštiti.
Iako Drejper o tome nema stav, kaže da kompanija čini sve da što manje remeti okolinu, počev od upotrebe njegove barže. "Neće napraviti most preko ove reke", kaže nam uz kaficu u kormilarskoj kabini na "Ališi". "Ovde će zauvek biti samo barža." Drejper nam zatim priča o "potpuno novom procesu izgradnje puteva" koji je već u toku na suprotnoj obali reke. Radnici polažu sintetički materijal preko močvarnog tla i šume, koji se na kraju može smotati i odneti. Njegove ekvadorske kolege ovakve puteve zovu sendero ecologico – ’ekološka staza’ – kada razgovaraju sa lokalnim domorocima unajmljenim za fizičke radove. "Ideja je da jednog dana možete da vratite put prirodi."
Ali Drejper u to nije baš ubeđen. "Oni imaju dobre namere", kaže on. "Ali koliko ja shvatam, mi ne bi ni trebalo da budemo ovde."
Po povratku na reku pitam Gala Zapatu, jednog od biologa WCS-a na našem brodu, kako će ovaj novi put uticati na prašumu. "Siguran sam da će kompanija učiniti sve da kontroliše pristup putu", kaže on, "ali oni ne mogu da spreče Kičve i Vaorane da se nasele na njemu."
Sve se to već dešavalo i ranije, objašnjava. Kad su naftne kompanije izgradile put "Maksus” (nazvan po energetskoj korporaciji "Maksus", američkoj firmi za istraživanje nafte), koji je vodio u Jasuni 90-ih godina, preduzete su mere da se spreči pristup ljudima sa strane. Ali domoroci koji su živeli u Parku premestili su svoja sela uz put, a zatim su lovili životinje i prodavali ih na crno. "Uz sve te ljude koji će se doseliti ovamo, nastaće velika potražnja za mesom divljači. A to će biti loše za krupne ptice i životinje. I društvene posledice biće loše. Ponoviće se ista priča."
Što dalje plovimo nizvodno, okolni teren je sve ravniji dok se na kraju ne pretvori u prostranu močvarnu ravnicu posutu asai palmama. GPS nam pokazuje da smo ušli u Blok ITT, glavni kamen spoticanja u polemikama o eksploatacije nafte. Pristajemo uz nisku obalu, gde rukom ispisana tabla označava da je to Jana Jaku, malena naseobina plemena Kičva.
Poglavar sela Sezar Alvarado promalja se ispod niskog slamnatog krova svoje kolibe i počinje da nam priča o vremenu kad je bio dete i kad su ovamo stigle prve naftne kompanije. Prvi ljudi stigli su u helikopterima koji su pri sletanju skoro očešali visoke vinove palme iza sela, kaže on. Zatim su stigle barže sa pokućstvom za radnike i traktori koji su iskrčili šumu i podigli velike platforme za bušenje. "Tu je bio čitav grad radnika", priseća se on i pokazuje rukom prema neprohodnom gustišu. "Bili su dobri. Delili su hranu sa mnom."
Sada četrdesetdevetogodišnji Alvorado, bosonog i mršav u preširokoj trenerci, vodi nas blatnjavom stazom između grubo sklepanih koliba Jana Jakua. Želi da nam pokaže zbog čega su svi ti radnici pre mnogo godina dolazili ovamo i jedini spomenik koji su ostavili. Dolazimo na jednu senovitu čistinu gde nam se ukazuje zapanjujući prizor. To je neka vrsta skulpture, apstraktno raspeće sastavljeno od cevi, ventila i laktastih cevnih zglobova. Visoka skoro 4,5 metra, patinirana i obrasla mahovinom, izgleda kao izgubljeni idol iz nekog filma Stivena Spilberga. Ali nije zaboravljena. To je centralna tačka oko koje se vrti čitava priča Jasuni ITT-a – zatvoreni naftni izvor za Tiputini naftonosna polja. Zahvaljujući njemu i ostalim ovakvim izvorima, zvaničnici znaju da Blok ITT sadrži više od 20 odsto ekvadorskih petrolejskih rezervi, približno oko 850 miliona barela amazonske sirove nafte. Može li biti očiglednijeg svedočanstva o naftnom bogatstvu Ekvadora od ovoga.
"Šta će biti ako se radnici vrate?" pitam ga ja. Da li bi Alvarado voleo da mu pumpaju naftu ispod sela? "Mi želimo da naša zajednica ima zdravstvenu negu i da se školuje", kaže on. "Ako vode računa o prirodi, onda ćemo biti za to."
