Potražnja za naftom istiskuje život iz jedne od poslednjih netaknutih divljina na svetu.
Autor Skot Valas i ekipa fotografa otputovali su u srce Amazona, gde velike naftne kompanije ugrožavaju jedno od poslednjih divljih utočišta na planeti.
Pogledajte fotografije Nacionalnog parka Jasuni
Sa lišća još kapa voda od sinoćnjeg pljuska dok Andres Link prti na leđa svoj ruksak i kreće u vlažno, sveže jutro. Tek što je svanulo, a šuma već odzvanja od svakojakih glasova – halabuke majmuna drekavaca, kucanja detlića po šupljem deblu i cike veveričastih majmuna koji se jure po granama. Iz daljine se čuje neobično zavijanje, koje načas utihnjuje, a zatim se ponavlja.
"Slušaj!" kaže mi Link, grabeći me za ruku i naćuljivši uvo. "Titi majmuni. Čuješ ih? Ima ih dvoje, pevaju u duetu." Zatim počinje da imitira prodoran, ritmičan krik jednog od majmuna, a zatim drugog. Tek tada uočavam razliku između dva glasa koji pevaju u kontrapunktu.
Ova bučna proslava novog dana predstavlja svakodnevnu muziku za Linkove uši dok svakog jutra obilazi rejon sa verovatno najvećim brojem raznovrsnih oblika života na čitavoj planeti. Link, koji je inače primatolog na Andskom univerzitetu, proučava belotrbe pauk majmunei upravo se uputio ka solištu na pola sata hoda odavde, gde se jedna grupa ovih majmuna često okuplja.
Džinovska stabla kapoka i fikusa, poduprta korenjem koje se širi na sve strane, uzdižu se visoko u šumski svod poput ogromnih rimskih stubova. Njihove račvaste grane, odenute orhidejama i bromelijama, pružaju utočište čitavim zajednicama insekata, vodozemaca, ptica i sisara. Stabla su im obmotana puzavicama koje ih poput davitelja čvrsto stežu u svoj zagrljaj. Ovde toliko sve vrvi od života da čak i u plitkim lokvicama, nakupljenim u otiscima nogu životinja, vrludaju sićušne ribice.
Skrećemo niz jednu padinu u šumu punu neobičnog drveća roda Socratea. Njihovo korenje, koje se poput štaka uzdiže čitav metar od zemlje, pomaže im da se šetaju u potrazi za svetlošću i hranljivim sastojcima. To je samo jedna od bezbrojnih evolutivnih adaptacija koje možete videti svuda oko Biodiverzitetske stanice "Tiputini" (TBS), koju je otvorio Univerzitet San Fransisko iz Kita. Područje istraživanja prostire se na 650 hektara netaknute prašume na obodu Nacionalnog parka Jasuni, koji obuhvata oko 9.800 kvadratnih kilometara izvornog prašumskog staništa u istočnom Ekvadoru.
"Ovde možeš da provedeš čitav život i da te opet svakog dana ponešto iznenadi", kaže Link. U šumi oko istraživačke stanice ima 10 vrsta primata i više raznih ptica, slepih miševa i žaba nego valjda bilo gde u Južnoj Americi. Samo na jednom hektaru ove prašume ima više vrsta insekata nego u Sjedinjenim Državama i Kanadi zajedno.
Za ovakvo izobilje Jasunija zaslužan je pre svega njegov položaj. Park se nalazi na raskršću Anda, ekvatora i amazonske regije, ekološkom epicentru Južne Amerike, gde su koncentrisane izuzetno bogate zajednice biljaka, vodozemaca, ptica i sisara. Pljuskovi su skoro svakodnevna pojava tokom cele godine, a sezonske vremenske promene su minimalne. Bez prestanka samo sunce, toplota i vlaga.
U ovom delu Amazona žive i dva urođenička plemena Kičva i Vaorani, čija su naselja rasuta duž reka i puteva. Do prvog miroljubivog kontakta između Vaorana i protestantskih misionara došlo je tek krajem 50-ih godina XX veka. Danas većina Vaorana komunicira sa spoljnim svetom i bavi se trgovinom, pa čak i turizmom, isto kao i njihovi nekadašnji neprijatelji iz suparničkog plemena Kičva. Ali dve grupe Vaorana prekinule su kontakt sa spoljnim svetom. Oni više vole da tumaraju po planinskim šumama u takozvanoj Nedodirljivoj zoni (Zona Intangible) koje je napravljena da ih zaštiti od spoljnog sveta. Nažalost, ova zona, koja se preklapa sa južnim sektorom Jasunija, ne obuhvata čitavo područje njihovog nekadašnjeg tradicionalnog obitavališta, pa se dešava da ratnici-nomadi napadnu doseljenike i drvoseče, kako unutar tako i izvan zone. Poslednji takav slučaj dogodio se 2009. godine.
Duboko ispod zemlje Jasuni krije još jedno blago koje preti da ugrozi dragoceni lanac života na površini: stotine miliona barela neiskorišćene amazonske sirove nafte. Tokom godina izdavane su koncesije za eksploataciju nafte na istoj teritoriji na kojoj se nalazi Park, jer su u borbi za sudbinu Jasunija ekonomski interesi prevagnuli nad zaštitom prirode. Najmanje pet aktivnih koncesija pokriva severni sektor Parka, a za jednu siromašnu zemlju kao što je Ekvador mogućnost zarade od vađenja nafte je skoro neodoljiva. Polovina nacionalnog dohotka od izvoza potiče od nafte, koja se najvećim delom eksploatiše u istočnim provincijama u Amazonu.
U predlogu koji je prvi put podnet 2007. godine predsednik Rafael Korea ponudio je da na neodređeno vreme ostavi netaknuto oko 850 miliona barela u severoistočnom delu Jasunija, na području zvanom Blok ITT (nazvanom tako po tri naftonosna polja na njegovoj teritoriji: Išpingo, Tambokoća i Tiputini). Kao nadoknadu za očuvanje prirode i sprečavanje da procenjenih 410 miliona metričkih tona fosilnog ugljenika ode u atmosferu, Korea je tražio od sveta da više ulaže u borbu protiv globalnog zagrevanja. On traži 3,6 milijardi dolara kompenzacije, što je otprilike polovina zarade koju bi Ekvador ostvario od eksploatacije nafte po cenama iz 2007. godine. On kaže da bi novac bio upotrebljen za finansiranje alternativne energije i projekte društvenog razvoja.
Pristalice su je hvalile kao prekretnicu u debati o klimatskim promenama kad je prvi put predložena, takozvana Jasuni ITT inicijativa postala je izuzetno popularna u Ekvadoru. Nacionalne ankete stalno pokazuju sve veću svest o tome da je Jasuni ekološko blago koje treba zaštititi, ali međunarodna reakcija na ovu inicijativu bila je mlaka. Do sredine 2012. godine obećano je svega 200 miliona dolara. Kao odgovor Korea je podneo čitav niz ljutitih ultimatuma, što je kritičarima dalo povoda da njegovu ponudu okarakterišu kao ucenu. I dok ova inicijativa stoji u mestu, a Korea upozorava da vreme ističe, eksploatacija nafte sve više nadire kroz istočni Ekvador, čak i unutar granica Parka. Svakog dana po jedan komad divljine nestaje pod gusenicama buldožera i bagera.
Pola sata posle odlaska iz laboratorije TBS-a Andres Link dolazi do ulaza u nisku pećinu u podnožju jedne strme jaruge. To je solište koje je tražio, ali ovog jutra nema majmuna. "Boje se grabljivaca", kaže on, gledajući kroz krošnje u pravcu mlečnobelog neba. "Kad je ovako oblačno, ne vole da silaze na zemlju." Majmuni možda strepe od jaguara i harpija. Ali Link više strepi od jedne druge, dugoročnije i potencijalno mnogo veće opasnosti po životinje – eksploatacije nafte.
"Vidite koliki je interes da se pronađe nafta", kaže on. "Ono što mene plaši je to što je potrebno jako malo da se nešto započne, a onda..." Glas mu najednom zamire, kao da mu je suviše teško da kaže ono što misli.
