Kiše izazivaju gotovo biblijske potope, a talasi vrućine ne prestaju, tornada udaraju divljačkim rojevima – vremenska prognoza se drastično menja. Šta se događa?
Izvor: Panorama sastavljena od četiri fotografije; Šon R Hevi, Bekfort Media/Landov
Vreme se menja. Ekstremni događaji, poput masivne poplave u Nešvilu 2010. godine, opisane u zvaničnim izveštajima kao nešto što se dešava „jednom u milion godina“, sve su češći. Mesec dana pre Nešvila, olujne kiše zasule su Rio de Žaneiro sa 28 cm vode za samo 24 sata, pokrećući klizišta i slivanje blata što je odnelo hiljade života. Oko tri meseca posle Nešvila, nezapamćene kiše u Pakistanu uzrokovale su poplave koje su ugrozile život i imovinu 20 miliona ljudi. Krajem 2011. godine, poplave na Tajlandu su zaustavile rad stotina fabrika u okolini Bangkoka, uzrokujući svetsku nestašicu kompjuterskih hard diskova.
A nisu samo obilne kiše ono što dospeva na naslovne strane novina. Tokom prethodne dekade bili smo svedoci ekstremnih suša u Teksasu, Australiji, Rusiji, kao i u istočnoj Africi, gde su desetine hiljada ljudi morale da potraže utočište u izbegličkim kampovima. Smrtonosni udari vrućine su zahvatili Evropu, a rekordni broj tornada protutnjao je Sjedinjenim državama.
Izvor: Foto: Danijel Brajant
ARIZONA Najveći oblak prašine koji se pamti, kotrlja se preko Feniksa 5. jula 2011. godine, smanjujući vidljivost na nulu. Pustinjska oluja pokrenula je kilometarski zid prašine i peska.
Gubici izazvani ovakvim događajima podigli su troškove za saniranje katastrofa uzrokovanih vremenskim nepogodama 2011. godine na 150 milijardi dolara širom sveta, što predstavlja porast za oko 25 odsto u odnosu prethodnu godinu.
Šta se to događa?
Da li su ovi apokaliptični naleti signal opasnosti, klimatskih promena na Zemlji koje je uzrokovao čovek? Ili samo prolazimo kroz prirodni period loše sreće?
Glavna sila koja stoji iza ovih katastrofa su prirodni ciklusi, kao što su dve El Ninje za redom, 2010. i 2011. godine, koje su uzrokovale oluje daleko od sušnih delova Severne Amerike, kao i masivni sistem visokog pritiska, koji se oformio iznad SAD ovog leta i ostao tu.
Ali tu ima još puno faktora, kaže Džon Nilsen-Gemon, klimatolog iz Teksasa, koji prolazi kroz najgoru sušu u svojoj istoriji. Nisu u pitanju samo prirodni ciklusi, objašnjava on. Globalno zagrevanje uzrokovano ljudskim faktorom, takođe treba kriviti.
Od 1970. godine, prosečna globalna temperatura je porasla za 0.5°C, pre svega kao rezultat efekta staklene bašte, tvrde mnogi naučnici. Ova dodatna toplota u atmosferi, povećala je šansu za surove toplotne talase, suše i druge forme ekstremnih nepogoda.
Ali to nije sve. Kako se okeani zagrevaju, iz njih u atmosferu isparava više vlage – oko 4 odsto više nego 1970. godine, potvrđuju novi podaci. Ova dodatna vlažnost u vazduh povećava verovatnoću da će oluje, poput one koja se dogodila u Pekingu, krajem jula ove godine, izazvati prave katastrofe. Vlasti su ovaj događaj opisale kao najdramatičniji kišu koja je pala u poslednjih šest decenija.
Slučajnost i (ne)sreća, uvek će igrati značaju ulogu u odlučivanju da li će određeni dan biti kišan ili sunčan. Ali faktori poput povećanja temperature i povećanja vlažnosti u atmosferi, daju šansu ekstremnim nepogodama da nastupaju češće nego ikada ranije.
