"Nije to bila kiša. Po nama su padali ljudi i torbe": Šta je dovelo do katastrofalnog sudara dva aviona iznad Hrvatske

I danas je to najveća vazduhoplovna nesreća koja se dogodila u Hrvatskoj i, prema pisanju Večernjeg lista, u to vreme jedna od četiri najteže nesreće koje su se dogodile u svetu poslednjih 20 godina.

Bio je to put u smrt za 176 ljudi, mahom nemačkih državljana, uglavnom turista koji su se vraćali s hrvatske obale. I danas je to najveća vazduhoplovna nesreća koja se dogodila u Hrvatskoj i, prema pisanju Večernjeg lista, u to vreme jedna od četiri najteže nesreće koje su se dogodile u svetu poslednjih 20 godina. Bivša je Jugoslavija u znak žalosti 12. septembra je spustila zastave na pola koplja.

U potrazi za nastradalima angažovano je 1200 policajaca, a na teren je stiglo i medicinsko osoblje, vatrogasci i lokalno stanovništvo koje je tokom naredna tri dana tragalo za najmanjim znakom života, ali putnicima nije bilo spasa. Delovi aviona, opreme, prtljaga i ljudskih tela bili su razbacani na području od 10 kilometara, a spasilačku misiju otežavali su i močvarni teren, šuma i gusto rastinje.

"Sedile smo u kući i spremale se u polje. Odjednom je nešto grunulo i mi smo istrčale da vidimo da li je li možda počelo da grmi. Kad ono... na nebu iznad nas, jasno kao što vas sad vidim, avion koji se vrti, pada i raspada. Uplašile smo se, šta smo mogle, i odmah utrčale u kuću. Ubrzo je počelo padati po nama, po krovu i dvorištu. Kao kiša... udaralo je na sve strane i nismo znale šta je. Čim se smirilo, izišle smo... Nije to bila kiša. Po nama su padali ljudi, torbe, sedišta iz aviona", rekla je Marica Brlečić za Večernji list.

Velika eksplozija i plamen

"Čuli smo grmljavinu i požurili na livadu da pokupimo seno kada je nekoliko metara ispred mene palo telo devojčice. Za njom su padali kovčezi, a malo dalje jedan čovek", svedočila je tada za Večernji list meštanka Ljuba Pankretić.

"Ljudi su radili na polju. Sušili su travu, kopali krompir kad je jedan od aviona pao u Dvorišće. To je bila velika eksplozija i plamen. Prvi su stigli vatrogasci iz Rakovca, a za njima oni iz Vrbovca i Preseke. Sam sudar video je i pilot aviona koji je leteo u blizini i sve je javio kontroli. Na mesto pada stigao je i helikopter. Tu je već bila policija, vojska i vatrogasci. Krhotine su bile u krugu od 200 metara. Policija je bila tu duže od nedelju dana. Čitavo to vreme tražili su poginule i stavljali su ih u vreće, a potom odvozili dalje", opisao je Drago Gašparić kraj čije je kuće avion pao.

"Srušio je brojna stabla, no u eksploziji i požaru, srećom, nije zapalio šumu. Do ostataka su mogle samo spasilačke službe, a vojska je okružila čitav kraj. Ostaci aviona Inexa godinama su ležali razbacani po okolini, a njih su na kraju odneli skupljači sekundarnih sirovina", rekao je Gašparić.

Redakcija Večernjeg lista je tada o nesreći izveštavala šest dana zaredom, a ova je tema, zbog važnosti, ali i razmera katastrofe, svakoga dana najavljena i na naslovnici novina. U vreme dok je infografika još bila nepoznanica, čitateljima su predočene skice nesreće koje su opisivale smer kretanja aviona, kao i trenutak sudara. U maleni Vrbovec u potrazi za svedocima nesreće pristigli su novinari iz gotovo svih delova Evrope. U opštinskom centru okupilo se stotinjak reportera iz Velike Britanije, tadašnje SR Nemačke i Turske. Stigli su i novinari iz Austrije i Italije kao i velik broj novinara jugoslovenskih listova. Među prvima je stigla engleska televizija BBC, novinari Daily Telegrapha, Sunday Mirrora, londonskog Timesa i Daily Maila, agencije Reuters, Radio Beča i mnogi drugi. S mesta nesreće izveštavala je reporterka, kasnije i dugogodišnja glavna urednica Večernjeg lista Ružica Cigler.

"Jurila sam preko polja kukuruza dok su na klipovima visili ostaci aviona i delovi tela, da uzmem izjave. Najstrašniju scenu nikad neću zaboraviti. U potoku je plivalo telo muškarca. Kad sam prišla bliže, shvatila sam da je to truplo bez glave. Dva meseca nakon toga nisam mogla da jedem meso" prisetila se Cigler koju je urednik ispratio na teren rečima: "Ako ovo odradiš, možeš postati novinarka."

U Nemačkoj je odluka aerodroma u Kelnu da rodbinu i porodice putnika obaveste tek četiri sata nakon nesreće, kada su svi od šoka popadali u nesvest, izazvala pravu buru kritika. Uprava aerodroma pravdala se da nisu mogli ranije da saopšte neproverenu vest agencija. Jer, neproverenih informacija zaista je bilo.

"Pojedini svedoci, potreseni događajem, dali su izjave za koje se kasnije utvrdilo da nisu tačne. Tako su neki tvrdili da je jedno dete preživelo katastrofu, a to je prenela sva štampa. Međutim, kako su rekli lekari Doma zdravlja u Vrbovcu koji su se na mestu nesreće našli nakon deset minuta, to nije istina. Stručnjaci, naime, tvrde da su zbog dekompresije koja je nastala prilikom lomljenja aviona i ulaska vazduha, ljudi izdahnuli odmah, na velikoj visini", piše Večernji list dva dana nakon nesreće. U istom broju objavljeno je kako su počele identifikacije žrtava koje se obavljaju u Zagrebu, a ovoj temi uredništvo je posvetilo i još pokoji nastavak s vremena na vreme, zajedno s novim otkrićima britanskih i naših stručnjaka u vezi s tragedijom.

Krivcem za nesreću proglašena je Kontrola vazdušnog saobraćaja u Zagrebu. Gust saobraćaj na nebu, zastarela tehnologija i hronični nedostatak stručnih ljudi doveli su do tragedije za koju je najpre optužena grupa od osmoro ljudi. Kako je ustanovila istraga, iz vazdušne kontrole prekasno su javili jednom od aviona da se ne podiže. Da je informacija kontrole leta do aviona došla nekoliko sekundi ranije, nesreća bi verovatno bila izbegnuta.

Osim prvooptuženog Gradimira Tasića, optužnicom su bili obuhvaćeni i načelnik Centra Ante Delić, njegov zamenik Milan Munjas, šef smene Julije Dajčić, kontrolori Mladen Hochberger, Nenad Tepeš, Bojan Erjavec, Gradimir Pelin. Tasića je na suđenju, koje je medijski bilo jako popraćeno, branio poznati beogradski advokat Toma Fila, Delića Silvije Degen, Erjavca Željko Olujić, redom i danas poznati advokati. No Gradimir Tasić, 28-godišnji kontrolor leta iz Niša, jedini je proglašen krivim i osuđen je na sedam godina zatvora. Kazna mu je ipak ubrzo smanjena zahvaljujući i pobuni njegovih kolega. On je, naime, tri dana zaredom radio dvanaestočasovnu smenu.

Umor nije bio razlog

Prema detaljnoj rekonstrukciji novinara Večernjeg lista Zorana Vitasa iz marta 2019. godine – što takođe svedoči o interesovanju za ovu nesreću i decenijama kasnije – jedna okolnost je posebno žalosna za Tasića. Bila mu je to poslednja smena u Centru, prethodno veče već se bio oprostio s kolegama. Bilo je veselo, kontrolor se malo posvađao i sa suprugom koja je iz Beograda došla da mu pomogne u povratku koji je jedva dočekala.

Nije se očekivala gužva tog 10. septembra 1976. Iz presude Okružnog suda takođe je vidljivo kako će veštaci utvrditi da njegov umor nije mogao biti razlog greške koja će dovesti do kolizije dva aviona. Uprkos oproštajnom druženju s kolegama, legao je u pristojno vreme, u 21.30 časova, ustao u šest sati ujutro, stigao na posao na vreme i počeo da radi u sedam sati. Osećao se potpuno odmornim i sposobnim za preuzimanje dužnosti. Iz nalaza veštaka i svedočenja utvrđeno je da premorenosti nije bilo. U to doba kontrolor je mogao imati zadatak da kontroliše i 20 aviona, u Tasićevom slučaju taj broj u jednom je trenutku pao na pet ili šest. Zanimljivost je iz Tasićeve biografije kako je dva puta disciplinski kažnjen – jednom i zbog situacije vrlo slične onoj kobnoj za koju će biti proglašen krivim.

Gradimir Tasić iz zatvora je izišao nakon tri i po godine posle čega se zaposlio u Beogradu u tehničkoj službi. Umro je mlad, navodno od teške bolesti. Žrtve avionske nesreće u Vrbovcu ni danas nisu zaboravljene. Kao trajni spomen u obližnjoj šumi postavljen je gvozdeni krst na koji su okačeni šoljica i gumeni okvir avionskog prozora, da se nikad ne zaboravi.