Potresne priče o životu posle epidemije u Kongu: Kako žive SIROČIĆI EBOLE?

Oko 2.770 mališana u istočnom Kongu izgubilo je roditelje tokom epidemije, procenju­ju Ujedinjene nacije.

Tinejdžerka iz Konga, Pejšens, primorana je da, otkako joj je ebola 2019. ubila rodi­te­lje, radi različite poslove - od pranja veša za susede do rada u magacinima - samo da bi mogla da prehrani sebe i svoje troje braće i sestara.

Njena majka sanjala je da sva deca završe školu, ali troje najstarijih moralo je da odustane od obrazovanja i nađe posao nakon njene smrti u epidemiji ebole koja je od 2018. do 2020. harala Kongom.

Nose pesak i prodaju praziluk

"Otkako su nam roditelji umrli, ne odbijamo nikakvu novčanu pomoć", kaže Pejšens (16) iz Butemba, grada u kojem je ebola ubila 2.300 ljudi.

Njeni sestra (14) i brat (12) takođe rade - nose pesak i prodaju prazi­luk na pijaci i to kako bi pokrili školarinu za najmlađu, sedmogodišnju sestru.

"Jedemo samo noću", rekla je Pejšens.

Ona zarađuje oko 30.000 kongoanskih franaka mesečno, što je oko 15 evra. Od tog novca mogu da kupuju brašno od tapioke i kako bi svo četvoro imali jedan obrok dnevno.

Oko 2.770 mališana u istočnom Kongu izgubilo je roditelje tokom epidemije, procenju­ju Ujedinjene nacije. Deo je završio kod rođaka, deo u sirotištima, ali mnogi su na ulica­ma.

Traumatizovani su i gurnuti u zapećak zbog diskriminacije prema ljudima koji su iz porodica obolelih od ebole, pa moraju da rade kako bi se prehranili.

Zavadi Bisomeko, direktorka Solidarnosti - ženske asocijacije za zaštitu žena i dece, kaže da njena dobrotvorna organizacija dobija novac da pomogne najugroženijim siročićima da krenu u školu, ali da ga nema dovoljno za sve.

"Fondovi su nam ograničeni, nemamo dovoljno da rešimo potrebe dece koja zaista pate", rekla je ona dodajući da bi svi siročići ebole trebalo da dobiju pravo na besplatno školovanje i savetovanje.

Pejše­ns ka­že da su je zvali "devojka koja je ostala bez roditelja zbog ebole", da su je odbacili prijatelji i da je stigmatizovana.

"Vidimo decu koja lutaju ulicama jer stričevi, ujaci ili tetke ne žele da ih prime u svoje domove zato što se plaše bolesti. To je glavni razlog što su mnogi od njih, bez obzira na godine, morali sami da vode računa o ostatku porodice", rekla je Dibi Odile Mabanza, članica gradskog saveta Butemba zadužena za jednakost polova, žene, porodicu i decu.

Dorkas Mbambu, upravnica Kuće milosrđa za decu u nevolji, sirotišta u Butembu, kaže da su kod njih desetine dece čiji su roditelji izgubili bitku sa ebolom.

"Smatram ovu decu svojom, neke sam i dojila, dala sam im imena. Zato me frustrira nedostatak podrške za njih. Država bi morala da im pomogne. Ovu decu su zaboravile i država i huma­nitarne organizacije", kaže ona.

Nekim porodica­ma u Kongu je pomaganje siročićima donelo razdor. Fransoa Masika, majka desetoro dece, prihvatila je sedmoro sestrića i sestričina kada su joj 2019. preminuli sestra i zet, oboje zaraženi ebolom.

“Morala sam da prihvatim tu decu, uprkos muževljevom protivljenju. Oni su moja krv i nisam mogla da ih ostavim na ulici", rekla je ona.

Masika kaže da da su joj deca pomagala na farmi u provinciji Ituri dok napadači nisu poubijali sve komšije. Ona i njen muž izdržavaju porodicu prodajom uglja. To nije dovoljno, pa je većina mališana morala da napusti školu.

"Ne mogu da se nadam pomoći vlade, jer ona i ne zna da ova deca postoje. Država je zaboravila da postoje mališani čije je roditelje ubila ebola."

(Kahindo Sifa Bahati, Fondacija Tomson Rojters / Kurir)