Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Borba za očuvanje prirode: Volki, selo sa pet stanovnika

"Na putu do Indokine" je ime bloga Bojana Stekića koji je sa svog višemesečnog putovanja pisao reportaže o mestima kroz koje je prošao.

 Izvor: Foto: Bojan Stekić

Otkrijte zašto je nakon samo sedam dana u Minsku, Bojan odlučio da napusti prestonicu Belorusije i "pobegne" na selo, koje smatra jednim od najlepših mesta koje je ikada posetio. Ovo je priča o prirodnim lepotama Volkija i ljudima koji u njemu žive...

Pročitajte Bojanovu prethodnu priču: Nakon Odese u Kijevu: prelepi grad entuzijasta i brojnih kulturno-istorijskih znamenitosti

Nakon tročasovne kontrole na granici, ušao sam u Belorusiju. Vozač Aleks je bio miran i staložen s obzirom da je navikao na čekanje, jer tri puta nedeljno prelazi ovu granicu.

Bez inspiracije u Minsku

U toku noći smo stigli u Minsk, gde sam odlučio da prvu noć prespavam u hostelu da ne bih budio domaćine. U Minsku sam proveo 7 dana. Iako nisam planirao da ostanem duže od tri, pokušavao sam da pronađem neku drugačiju stranu grada. Išao sam na razna mesta, od festivala do manastira, šetao danima po gradu, ali sve je izgledalo statično i mirno, mlako. Nisam mogao ništa neuobičajeno da pronađem. Pokušavao sam da sviram, međutim ništa nisam uspevao da zaradim. Grad je izgledao kao da je mrtav. Neverovatno je čist, svi poštuju zakon i nema nikakvih odstupanja. Bio sam ubeđen da ću pronaći neku drugačiju stranu prestonice, ali bezuspešno. Neverovatno lep grad, ali krajnje dosadan. Imao sam osećaj da se ništa ne dešava i da se ništa ne bi promenilo ako bih ostao tu i dve godine. 

Za tih sedam dana sam promenio tri domaćina. Svi su bili super, ljubazni, druželjubivi i radoznali, ali glavni cilj mog putovanja, da upoznam i naučim nešto novo, ovde nije bio ispunjen. 

Volki, selo sa pet stanovnika 

Kada sam shvatio da se ništa neće promeniti u ovom gradu, odlučio sam da odem na selo. Proverio sam sajtove za volontiranje i pronašao jednu zanimljivu porodicu koja živi oko 200 km od Minska. Pažnju su mi privukli konji koje imaju, kao i jezera koja okružuju njihovo selo koje broji svega pet stanovnika u tri kuće. 

To je bilo ono što sam zapravo tražio. Nešto što do sada nisam radio i mesto gde sam mogao da naučim nešto novo. Spavao sam u šatoru, u kome sam imao internet i struju. Svaki dan smo plivali u jezeru, a moj zadatak je bio da sa domaćinima pričam engleski, kako bi oni vežbali i da im povremeno pomognem oko konja.

Hrana je bila dobra. Ali samo u početku. Naime, domaćini Ratmir i Elga su vegeterijanci, pa se moja ishrana svela na žitarice, salate i krompir na hiljadu načina. Kasnije, u Rusiji sam saznao da Beloruse nazivaju krompirima, što i nije čudno jer gotovo da nemaju obrok bez ovog povrća. U ovom selu, koje se zove Volki, što znači Vukovi, proveo sam i svoj rođendan.

Ako zanemarimo hranu zbog koje sam često išao biciklom u drugo selo da bih kupio nešto u prodavnici, ovo je jedno od najlepših mesta na kojima sam bio. Osećao sam se kao malo dete dok sam sa komšijama Slavom i Jošom pravio ljuljašku na obali jezera. Plivao sam sa Slavinim psom Horfom ili samo sedeo pored obale i razmišljao o svemu.

Neretko bi dabrovi plivali na svega nekoliko metara od mene. Ova priroda je definitivno budila adrenalin u meni. Stalno sam mogao da čujem riku losova, kao i lomljenje grana pod njihovim kopitama dok bih sedeo na obali. Ali ih nisam video. Negde davno sam pročitao da mogu biti prilično agresivni i čak i ubiti čoveka svojim rogovima.

Međutim, moji domaćini se nisu slagali s tim i uveravali su me da su to miroljubive životinje i da me neće napasti. Uostalom, osećao sam se sigurno kada je Horf bio uz mene. Pas je rase malamut, koja je, kako su mi objasnili, nastala ukrštanjem vuka i haskija.

Ljudi koji cene prirodu

Ovi ljudi neverovatno cene prirodu. Nisam mogao da verujem, ali oni često čak ni komarce ne ubijaju. Samo ih oteraju rukom. Čuvaju svoje selo, jezero i prirodu bolje od bilo kog šerifa, spašavaju svaku životinju i brane drugima da dođu i uništavaju mesto za koje se oni toliko zalažu. To je ono što sam želeo da vidim, a što Minsk nije uspeo da mi pruži.

Nakon kampovanja u Volkiju, odlučio sam da krenem dalje. Slava, komšija domaćina kod koga sam volontirao je išao za Sankt Peterburg, pa sam iskoristio priliku da odem sa njim i izbegnem stopiranje:

Povezane vesti

Još Bojanovih reportaža iz serijala Na putu do Indokine možete pročitati na linkovima:

Povezane vesti

Povezane vesti

Povezane vesti

Povezane vesti

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka