Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Zanimljivosti

Može li Tajland da izbegne još jedan prevrat?

Autor Milan Simonović
Autor Milan Simonović

Početkom februara, građani Tajlanda će na izborima odlučiti da li će trenutna vlada, izabrana na prošlim izborima, ostati na vlasti.

Izvor: Foto: Wikimedia Commons

Nevolje, međutim, već postoje. Vodeća opoziciona partija preti bojkotom izbora. Nasilje povodom izbora je sve izglednije, a vojni prevrat je uvek na tajlandskom meniju.

Trenutni problemi počeli su u decembru 2013. kada su demonstranti zauzeli ulice Bangkoka – obećavajući da će srušiti demokratski izabranu vladu i zameniti je sa nejasno definisanim telom koje će postaviti.

Policija i oružane snage su ostale pod kontrolom, ne želeći da izazovu eskalaciju nasilja. Ipak, barem osmoro ljudi je poginulo, a nekoliko stotina je povređeno.

Petog decembra, na dan kada je kralj Rama IX ili Pumipun Adunjedet proslavljao svoj 86. rođendan, protesti su naglo, ali privremeno zaustavljeni. Svi Tajlanđani su, očigledno, instinktivno shvatili da su nasilne demonstracije apsolutno van granica u tako svečanom trenutku i da bi značile nepoštovanje.

Pitanje ko će naslediti kralja, koji je bolestan i 67 godina se nalazi na tronu, jedinog monarha kojeg većina zna, dodaje sloj kompleksnosti čitavoj situaciji tekuće političke borbe i zabrinjavajuće budućnosti ove azijske zemlje. Njegov naslednik, princ Vadžiralongkorn, ne uživa popularnost u narodu.

Da bih bolje razumeo uporne probleme sa kojima se Tajland suočava, pre najnovije runde borbi koje su izbuile u Bangkoku, putovao sam kroz zemlju i sastao se sa desetinama ljudi.

Neki od njih retko pričaju sa novinarima. Među njima je i bivši premijer ove zemlje Taksin Šinavatra, tajkun koji je često optuživan za vođenje trenutne vlade iz samostalnog egzila u Dubaiju, na čijem čelu se nalazi njegova glamurozna sestra, Jingluk Šinavatra. 

Takođe sam proveo neko vreme na dalekom jugu, gde malajski islamski separatisti vode smrtonosni, produženi rat protiv budistički dominantne vlade i vojske.

Međutim, prvo sam posetio srce političke revolucije, poljoprivrednu žitnicu poznatu kao Isan, na severoistoku.

Život u selu crvenih majica

Sladak miris stigao je do mene pre nego što sam ušao kroz kapiju sela Sam Frao. Oblaci pare iz gvozdenog lonca, koji je visio nad pucketavom vatrom na malom centralnom trgu dizali su se u vazduh. Zajedno sa dvadesetak ili više žena i nekoliko starijih muškaraca, Kulakarn Tamavat (pseudonim radi njene zaštite) je pripremala “khao tom mad”: crni pasulj i banane pomešane sa lepljivim pirinčem, zagrejanim kokosovim mlekom, koji se potom uvaljaju i ostave na pari u listovima banane. Zapakovali bi poslastice i potom ih odneli do udaljenog manastira u planini, gde budistički monasi ostaju povučeni, u znak zahvalnosti za dobru žetvu pirinča i poštovanja prema precima.

Žene i starci povezali su duge klupe, u stilu fabričkih pokretnih traka, na jednoj strani vatre na otvorenom. Tokom sezone, kada je žetva završena, mnogi muškarci iz sela se nalaze u Bangkoku ili u inostranstvu, na mestima poput Saudijske Arabije, Izraela i Tajvana, gde rade na građevini. Jedan broj mladih žena je otišao u tajlandske gradove da radi u fabrikama ili da se bavi prostitucijom.

Pre nego što me je privukao miris “khao tom mad”, primetio sam barjak iznad seoske kapije koja označava Sam Frao kao “selo crvenih majica”. To je bio prvi nagoveštaj da se život ovde dramatično promenio od onoga kakav je bio pre samo 15 ili više godina. Osim toga, skoro svi su nosili labave, kockasto sečene, indigo pamučne majice, nezvaničnu uniformu tajlandskih seljaka.

Multimilijarderski populista

Pet hiljada stanovnika Sam Fraoa obučeno je u crvene majice kako bi izrazili svoju odanost Taksinu Šinavatri, multimilijarder telekomunikacione industrije i premijer Tajlanda u dva navrata, kojeg je vojska zbacila sa vlasti 2006. godine u državnom udaru bez krvoprolića.

Prema Arnon Sanan iz Ujedinjenog fronta za demokratiju protiv diktature, postoji tri miliona ljudi u 9.000 sela crvenih majica na severu i severoistoku Tajlanda.

Seljaci na osiromašenom severoistoku zemlje nekada su koristili vodene bivole za oranje pirinča i bili su uglavnom odsečeni od ostatka zemlje. Međutim Kulakarn mi je oduševljeno pokazala traktore, kombi vozila, skutere, mobilne telefone i pristup internetu – često plaćene niskim kreditima omogućenim od strane Taksinove vlade.

Po prvi put, seljaci su imali pristupačnu medicinsku negu i dovoljno nastavnika u svojim školama. Prizor poput polugolih dečaka koji se keze sa širokih leđa porodičnih bivola, zamenjen je decom koja stoje u hladovini ispod krošnji drveća i kuckaju SMS-ove.

Kulakarn i njene komšije sve zasluge pripisuju Taksinu. I zaista, napredak za neobrazovane je bio ključan izvor njegove moći. Taksin je imao pamet da prepozna da jednom kada mase imaju bolje izglede za preživljavanje, može da ih inspiriše da vežu svoj “vagon” za njegovu “zvezdu u usponu”. Udvarajući im se i ispunjavajući ono što im je obećao, Taksin je pridobio obožavanje kakvo je nekada bilo rezervisano isključivo za poluboga kralja Pumipuna.

Kulakarn i ja smo šetali prašnjavim putevima ovog sela, zastajući da se pozdravimo sa meštanima zauzetim u svojim baštama s povrćem i da pomazimo njihove pse. Kuće, podignute pod čudnim uglovima, građene su jeftino od sirovog drveta, oživljenog žutim i crvenim bojama posađenih kana i hibiskusa. Zaustavili smo se ispod jedne nadstrešnice i seli za  uzani drveni sto. Kulakarn, mršava žena sa kožom potamnelom usled izloženosti Suncu i veoma jakim rukama, nosila je tamni sarong, japanke i naravno, crvenu majicu. Deca su donela “khao tom mad” na plastičnim tanjirima. Lenje crne muve su lebdele iznad nas.

Naš razgovor se okrenuo Taksinu, potomku promućurnog kineskog imigranta koji je izgradio bogatstvo različitim poslovnim poduhvatima. Kulakarn kaže da je veći deo svog 42-godišnjeg života proživela nezainteresovana za politiku, ali se to promenilo kada je Taksin došao na vlast 2001. “Kao poljoprivrednica, imam dobitak od njegovih politika, uključujući bolju cenu za svoj pirinač.”, rekla je ona i dodala: “Većina Tajlanđana je glasala za njega, ne jednom, već dvaput. Kada ga je vojska zbacila sa vlasti, shvatila sam da nešto nije u redu.”

Većina je podržala Taksina, ali većina nije uključivala vojsku ili bogate i moćne aristokrate i poslovnu elitu, koji su se motali oko kraljevske porodice isto kao što muve kruže oko naših poslastica. Taksin je 2003. godine pokušao da suzbije naraslu trgovinu metamfetaminom naredivši tromesečnu akciju čišćenja. Najmanje 2.800 ljudi je poginulo, više od polovine bez ikakve povezanosti sa drogom. Taksinov “rat protiv droge”, kako je nazivan, nije ugasio tržište, ali je povećao njegovu popularnost, što su primetili njegovi protivnici. U Taksinu su videli pretnju za kralja i njihovu vlastitu moć. Predvideli su da će izgubiti klasni rat.

Rulja iz Narodne alijanse za demokratiju je 2006. godine, revoltirana Taksinovom neoporezovanom prodajom telekomunikacione kompanije Singapuru i njegovim pozivom na nove izbore, paralizovala Bangkok masivnim uličnim protestima. Obučena u žute majice, boje kraljevske kuće, zahtevala je zbacivanje Taksina. Optužili su ga za čitav niz krivičnih dela koje uključuju korupciju, autoritarizam, uraju poreza i najgore od svega – vređanje monarhije. Potom je vojska, blisko povezana sa monarhijom, uzela stvari u svoje ruke i srušila Taksina dok je ovaj bio u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku.

Narednih pet godina Tajland je hramljao iza niza vlada. U julu 2011. partija Taksinove glamurozne sestre Jingluk Šinavatre pobedila je na izborima i u avgustu je Jingluk postavljena za predsednicu vlade. Taksin ju je nazvao svojim “klonom”, finansirajući i promovišući je iz inostranstva.

Drugačija vrsta prevrata

Tajlandu nisu strani državni udari, budući da ih je imao oko 20 samo u XX veku. Međutim onaj u 2006. usmerio je novu pažnju javnosti na odnos između monarhije, vlade i vojske – tri institucije vlasti u Tajlandu.

Obični Tajlanđani, koji su želeli veću moć vlade, počeli su da se organizuju u pokret crvenih majica. U proleće 2010. godine nezadovoljni crvenokošuljaši zaposeli su ulice Bangkoka i zatražili izbore. Premijer je poslao vojsku na ulice. Mirni protesti su se pretvorili u bombaške napade, paljenje i pucnjacu na ulicama zakrčenim saobraćajem, sa blistavim šoping centrima, kada su pristalice Taksina obučene u crvene majice sa štapovima i flašama sa benzinom krenule u rat protiv oružanih snaga sa puškama M16 i oklopnim transporterima.

Kulakarn i njene komšije udružili su svoj novac, unajmili autobus i odvezli se do Bangkoka kako bi pokazali solidarnost. Za većinu je to bila prva poseta ovom gradu. Bili su zadivljeni mercedesima, bentlijima, francuskom i italijanskom modom, švajcarskim satovima i nakitom koji košta više od njihovih kuća i zemljišta. U isto vreme su bili užasnuti okrutnošću koju je vojska pokazala prema svojim zemljacima Tajlanđanima, iste budističke vere. Do 20. maja, poginulo je više od 90 ljudi, uglavnom civila, dok je 2.000 ranjeno. Neke od veličanstvenih zgrada u gradu su pretvorene u tinjajući pepeo.

Ruke s kralja!

Ono što je najviše zapanjilo Kulakarn bilo je nešto što se nije dogodilo. Kralja nigde nije bilo, a čak se ni njegov glas nije mogao čuti. “Ako nas pitate da li volimo kralja, da, volimo ga.”, rekla mi je Kulakarn i dodala: “Ali danas postoji određena udaljenost između kralja i naroda, tj. nas. Bio je jedini koji je mogao da zaustavi krah, ali ništa nije rekao.” Rekla je takođe da narod želi da zna zašto kralj tretira drukčije žutokošuljaše i crvenokošuljaše i zašto nije pomogao. “Želimo da pitamo kralja sve to, ali nas lese-mažeste u tome sprečava. Plašimo se toga.”

Ostatak imperijalnog Rima u Evropi XIX veka lese-mažeste zakon je osmišljen tako da brani vladarevo dostojanstvo i više se ne primenjuje u skoro nijednoj modernoj monarhiji. Međutim, na Tajlandu se primenjuje više nego ikad. Više od hiljadu prijava načinjeno je od 2005. godine. Većinom podmukle, prijave su najčešće podnose među građanima, izazivajući širenje straha. Gledalac u bioskopu koji ne ustane prilikom izvođenja kraljevske himne može završiti iza rešetaka na 3 do 15 godina.

Međutim ovaj zakon izgleda da ponovo dolazi u žižu javnosti. Jednom neprikosnovena, kraljevska porodica je sada izložena uvredama i optužbama putem interneta.

Prezir u kafiću žutih majica

Šta to brine, plaši ili muči žute majice, bitne ljude snažne tajlandske ekonomije?

Ispijajući jutarnju kafu postavio sam ovo pitanje 39-ogodišnjoj Vilavan Pornanunčok, vlasnici lanaca terena za badminton i Čumseri Suntrorovet (pseudonim). Opuštali smo se na terasi Aleja kafea, prodavnice brze hrane u turističkom delu Bangkoka pod imenom Sukhumvit.

Opisujući sebe kao “vatrenu žutokošuljašicu”, Vilavan, koja je na sebi nosila belo-zlatnu polo majicu sa logoom Mercedes-Benz, je rekla: “Crvenokošuljaši su fizički radnici. Oni su slabo obrazovani, lokalni radio im je isprao mozak i nemaju pristup istini, već samo Taksinovoj propagandi.”

Taksin, javila se Čumseri, pokušava da “utiče na ljude da više vrednuju novac, povećavajući sebičnost i materijalizam. To nije dobro za društvo.” Klimajući potvrdno glavom, Vilavan je dodala: “To ih vodi ka nasilju, kršenju zakona i vređanju vladara.”

Iza njenih tumačenja vrebalo je nevoljno divljenje Taksinovoj sposobnosti da probudi “uspavanog džina”, tj. crvene majice. Međutim, na površini je goreo bes što je Taksin oborio mit: da na Tajlandu ne postoje klasne podele. Bogati su nastojali da ovekoveče ovu predstavu, držeći one na dnu u stanju nezainteresovanosti za to kakav je život na vrhu. Sada su shvatili da su siromašni mnogo više politički svesni nego što su im priznavali.

Primedbe dve žene su ispričane zbog toga što nisu bile deo najviše, super-bogate klase, koja se najčešće vezuje za pokret žutih majica. Umesto toga, one predstavljaju samo dobrostojeće, fakultetski obrazovane i ambiciozne potrošače koji su u stanju da ispune svoje želje, a ne samo da zadovolje svoje potrebe; one koji su letovali u inostranstvu i večerali u odličnim zapadnim restoranima u Bangkoku.

Veliki brat, poslušna sestra

Upoznao sam Taksina Šinavatru za vreme jednog doručka u šoping centru u Dubaiju, gde živi u luksuznom, ali frustriranom samo-egzilu kako bi izbegao dvogodišnju kaznu zatvora na koju je osuđen 2008. godine zbog korupcije i nalog za hapšenje zbog “terorizma” vezanog za proteste iz 2010. godine.

 “U politici,”, rekao je između dva gutljaja zelenog pića: “se sve vrti oko alokacije ograničenih resursa za dobrobit većine. Kada je većina siromašna, tamo je mesto gde većina resursa treba da ide. Vođa mora da sluša glas naroda.”

Taksin je rekao da radi na tome da se vrati na Tajland kao slobodan čovek, za šta mu je potrebna pomoć administracije koju vodi njegova sestra.

“Mi često razgovaramo.”, priznala je premijerka Jingluk kada sam je intervjuisao u ogromnoj prijemnoj sobi u Domu vlade u Bangkoku. “Ali ukoliko bi mi tražio da ga vratim kući, morala bih da mu kažem ne. Ne mogu to da učinim ni za koga, pa čak ni za mog starijeg brata.”

Najnovije

Priroda

Nauka