Koristeći tlo pod svojim nogama kao pozadinu za slike, jedan fotograf je probudio novo interesovanje za američke nacionalne parkove.
Još od 1991. godine opsednut sam snimanjem fotografija iz hotelskih soba koje sam pretvarao u kamere opskure. Pre nekoliko godina otišao sam u zapadni Teksas sa željom da na isti način fotografišem pustinju, ali u pustinji, naravno, nema soba. Tako sam koristio šator. A šator mi je omogućavao da okolni krajolik vidim projektovan direktno na samu zemlju. Oduševila me je ideja da bi na ovaj način mogao da proslavim sva čuvena mesta na Zapadu – mesta koja je teško predstaviti na neki nov, originalan način jer su fotografisana već milijardu puta. Na primer, koliko već ima fotografija čuvenog gejzira Old Fejtful? Ali sa ovim postupkom snimanja mislio sam da mogu da pružim jednu novu dimenziju tim neobično značajnim predelima. To na neki način uliva i nadu jer taman kad pomislite kako ste već zasićeni ovim svetom, ukaže se način da ga vidite novim očima.
Da bi stigao do vodopada Brajdalvejl u dolini Josemiti, fotograf Karlton Votkins morao je da putuje natovaren opremom. Bilo je to 1861. godine, nedugo posle pomamne kalifornijske zlatne groznice, kada se 31-godišnji Votkins uputio u Sijera Nevadu poput tragača za zlatom koji se nada da će pronaći bogatstvo. Sa sobom je vodio čitavu povorku mazgi, natovarenih teškim staklenim fotografskim pločama i posudama sa hemikalijama. Posle 80 kilometara mukotrpnog pešačenja Votkins se utaborio na jednom mestu odakle se u potpunosti video veličanstven vodopad. Postavio je svoj aparat na stalak i čekao na povoljnu svetlost.
Sto pedeset godina kasnije došao je red na Abelarda Morela. „Ja se nisam toliko namučio da stignem donde”, kaže ironično 65-godišnji fotograf. Stigavši u Nacionalni park Josemiti, Morel, koji je inače rođeni Kubanac, skrenuo je autom sa asfaltiranog puta i kratko prepešačio do obale reke Mersed. Blizu mesta gde je stajao Votkins podigao je zasvođen šator sa periskopom na vrhu. Svoj digitalni aparat postavio je unutra i čekao na povoljnu svetlost.
Iako ih je delio dubok vremenski i tehnološki jaz, i Votkins i Morel su imali isti cilj: da naprave fotografije koje će otkriti svu lepotu i čari zapadnih predela. Na taj način oni su, kao i bezbrojni drugi fotografi u međuvremenu, odali slavu jednom od najvrednijih američkih izuma – sistemu nacionalnih parkova.
Votkins i njegove kolege, pioniri u fotografisanju prirode – Timoti O’Saliven, Edvard Majbridž, Vilijem Henri Džekson – koristili su prednosti tehnološkog razvoja u fotografiji i upotrebljavali velike staklene ploče premazane hemikalijama da bi dobili ekspoziciju. Sve dotle fotografi su bili uglavnom ograničeni na studija, u kojima su pomoću malih, osetljivih bakarnih ploča izrađivali portrete. Tehnologija sa vlažnim staklom, sa kraćom ekspozicijom i manje osetljivom opremom, omogućila je fotografima da snimaju i napolju.
U odnosu na svoje prethodnike iz XIX veka, Morel je praktično antikvar jer koristi jedan od najstarijih poznatih mehanizama u istoriji fotografije – kameru opskuru. Od 1990-ih godina Morel, koji se nedavno penzionisao kao profesor fotografije na Koledžu umetnosti i dizajna u Masačusetsu, koristi jedan od najosnovnijih optičkih principa: propuštanje svetlosti kroz maleni otvor na tamnu površinu. Najpre je za to koristio sobe i na njihove tamne zidove i podove projektovao spoljne slike ulica, oblakodera, mostova i polja, a zatim aparatom snimao te nadrealistične dvodimenzionalne vizije. Sada je Morel i sam izašao napolje i kao pozadinu počeo da koristi grubo i neravno tlo.
Sa dva cilja na umu – da oda počast prvim fotografima i današnjim ljudima dočara prizore sa nekadašnjih razglednica – Morel postavlja svoju kameru opskuru po nacionalnim parkovima širom Zapada. Tako poznati prizor vodopada Brajdalvejl na Morelovim fotografijama izgleda kao vizija iz sna, oslikana na platnu od borovih iglica, trave i lišća. Old Fejtful šiklja uvis sa pozadinom od šljunka i grančica kao da se nazire iza zamrznutog stakla. A oko arkade od peščara svetluca čitava galaksija sitnih oblutaka.
Svojim dražesnim sanjarskim fotografijama Morel ne može da postigne tako dramatične rezultate kao njegovi prethodnici, čije su fotografije i podstakle osnivanje prvih nacionalnih parkova u Americi. Morelov doprinos je suptilniji, ali ipak odvažan. Zahvaljujući njemu neka od najvrednijih prirodnih blaga možemo da vidimo na potpuno neočekivani način, poput božanskih dela spuštenih na zemlju.
