Poliedri Leonarda da Vinčija: O božanskoj proporciji

Kako je slavni Italijan otkrio božansku proporciju?

Izvor: Foto: Thinkstock

I danas, dok Leonardova dela i dalje izazivaju ogromnu pažnju i ništa manji otklon zbog mističnosti koja im se olako pripisuje, ne možemo a da ne priznamo da pogled na njih odaje utisak apsolutne harmonije i beskonačnosti, nečega čega u realnom životu gotovo i da nema.

Taj utisak i osećaj koje stvara neveliki broj završenih radova i na hiljade skica, crteža i ilustracija svedoče o delu čoveka koji je, stvarajući u vremenu kada se srednjovekovlje gasilo a napuštena, antička ljubav prema čoveku budila, pokušao da u tragovima i ostacima prošlosti pronađe večne, nepromenljive istine, univerzalne za svako društvo i za svakog čoveka.

Leonardov rad nosi u sebi svedočanstvo o duhu vremena renesanse, kada se humanizam kao filozofska postavka i ideja epohe izborio sa izazovima i iskušenjima praznoverja i neznanja.

Leonardove slike, poznate ne samo u originalu, već i po svuda prisutnim reprodukcijama – Poklonjenje mudraca (1481), Tajna večera (1498), Mona Liza (oko 1505), Sv. Jovan Krstitelj (1514) – deo su najznačajnije svetske umetničke baštine.

Postoji, međutim, i jedno delo koje svojom strukturom i sadržajem daje odličan uvod u priču o odnosu velikog umetnika i matematike. Reč je o crtežu Vitruvijanski čovek (oko 1485), muškoj figuri koja kao da lebdi u nedefinisanom prostoru ograničenom jedino tankim linijama kvadrata i kruga.

Izvor: Profimedia/Shutterstock

Pozivajući se na Vitruvija, slavnog rimskog arhitektu s kraja stare ere, Leonardo svesno otkriva ko su mu uzori i gde traži odgovore na svoja sve brojnija pitanja.