Posle skorašnjih dešavanja oko rušenja Savine vodenice u Zarožju, svetski stručnjaci pozabavili su se pitanjem vampira…
Beli luk se manično kupuje. Drveni krstovi se ostavljaju ispred kuće. Sve to upućuje na jednu jedinu stvar: Vampiri su među nama.
Rušenje vodenice u kojoj je, veruje se, živeo vampir Sava Savanović u selu Zarožje, nije samo podstaklo domaće medije da se pozabave ovom temom, već i brojne svetske. Interesovanje je dodatno pobudilo i reagovanje opštinskih zvaničnika koji su poslali upozorenje građanima da pripaze, jer Sava, sada beskućnik, slobodno luta ulicama. Nema sumnje, ova priča je privukla brojne turiste u ovo malo mesto pokraj Bajine Bašte i oživelo legendu o vampiru ovekovečenu u priči Milovana Glišića, kao i filmu „Vampirica“.
Savom se pozabavio i National Geographic koji je o vampirima i najnovijoj pometnji u zapadnoj Srbiji, razgovarao sa dvojicom stručnjaka - Markom Kolinsom Dženkinsom, autorom knjige Vampire Forensics i forenzičkim arheologom i antropologom Mateom Boriniijem. Evo šta oni kažu.
Da li je ova vampirska uzbuna pokušaj da se privuku turisti ili moderna manifestacija starog sujeverja?
MKDž: Ne znam, mada bih mogao da sumnjam u prvo. Pristupio bih toj temi veoma pažljivo. Legende o vampirima su duboko ukorenjene na Balkanu, ali sumnjam da ćete danas pronaći bilo kakvo „staro sujeverje“ koje nije podleglo uticaju modernih priča o vampirima. Očnjaci i ispijanje krvi nisu bili prisutni u starim predanjima. Žrtve su obično bivale pretučene ili ugušene.
Da li je suludo to što su opštinski zvaničnci izdali javno upozorenje?
MKDž: Istorijski gledano, nije suludo. U prošlim vekovima, naleti vampirske histerije, naročito u centralnoj i istočnoj Evropi, obično su se događali baš u vreme širenja tuberkoloze ili kuge. Narod je teško mogao da pronađe drugi način da objasni zašto svuda naokolo ljudi padaju mrtvi, pa je krivac pronađen u vešticama, vampirima i drugim natprirodnim stvorenjima. U Novoj Engleskoj devetnaestog veka, tuberkoloza je odnosila čitave porodice, jednu za drugom. Ljudi su počeli da veruju da se prva preminula osoba u porodici kasnije zapravo hrani preživelim članovima.
Zašto su ljudi počeli da veruju u vampire?
MB: Naročito između 16. i 18. veka, malo toga je bilo poznato o sudbini tela posle smrti. Za vreme kuge i drugih epidemija, masovne grobnice su neprekidno otkopavane kako bi se sahranila nova tela. Ljudi bi povremeno otkopavali tela bolesnika da bi potražili moguće uzroke smrti. Ekshumacije tela nekoliko nedelja posle smrti, u fazi raspadanja, mogle su da pruže puno povoda za priču o vampirima.
MKDž: Tela trunu, da budem potpuno iskren, na mnogo različitih, ali jednako užasavajućih načina. Ako gomila ljudi u selu počne da umire na misteriozan način, otkopa se onaj prvi u nizu i otkrije da njegovo telo ne izgleda kako bi se očekivalo. Tipična pretpostavka je da krv i dalje teče kroz telo, zbog procesa izbacivanja tečnosti, što navodi ljude da pomisle da sahranjena osoba i dalje živi. Telo se spali i vampiru je kraj.
Sava Savanović prema legendi živi u obličju leptira. Koji još zaokreti postoje u klasičnoj priči o vampiru?
MB: Ponekad se verovalo da se telo pretvara u vuka ili psa, jer su tragovi ovih životinja viđani u blizini groba. Zapravo, lešinari i gladni psi bi raskopali grob, privučeni mirisom tela u raspadanju.
Zašto beli luk deluje protiv vampira?
MKDž: Ljudi imaju običaj da veruju da stvari snažnog mirisa imaju moć da odbiju zle duhove. Povezanost belog luka i vampira dobila je popularnost krajem 19. i u 20. veku, zahvaljujući romanima i filmovima. Za jednu vrstu vampira, na primer, veruje se da je imuna na beli luk i da može biti oterana samo paljenjem kurkume.
Na koji način se moderne interpretacije vampira razlikuju od starih?
MB: Stari zapisi govore o vampirima kao naduvenim leševima običnih ljudi, sa krvlju oko usta. U filmovima, mrtvaci su šarmantni, zavodljivi, često i aristokrate, a imaju i nadljudske moći.
MKDž: Moderna fascinacija vampirima pothranjena je knjigama i filmovima. Od početka 19. veka tome je dodat i veo zabranjene ljubavi. Bilo je nekako uzbudljivo preći granicu i zaljubiti se u vampira, ili biti zaveden od strane jednog. Teško da je bilo šta od toga bilo zastupljeno i u folkloru.
Da li postoji ikakav dokaz da su vampiri zaista postojali?
MB: Ne. Svi zapisi svedoče o realnim događajima i realnim otkopavanjima tela, ali verovanje da su ona pripadala realnim vampirima, ipak je u domenu sujeverja. Bilo je dakle puno pogrešnih tumačenja fenomena transformacije kroz koju prolazi mrtvo telo. Svaki vampir čiji je grob otkopavan, zapravo je bilo uobičajeno telo u fazi raspadanja.
Zašto verovanja o vampirima i dalje opstaju?
MKDž: Zbog straha od smrti. Iz istog razloga se ljudi, duboko u sebi, i dalje plaše duhova. Vampir je mrtvo telo vraćeno u život, možda od strane đavola ili nekog zlog duha.
MB: Mislim da je to povezano sa dva duboka aspekta ljudske misli: smrću i krvlju. Smrt je naša neizbežna sudbina. Krv je tečnost koja znači život. Vampir povezuje ta dva aspekta na paradoksalan način – to je leš koji izmiče smrti tako što pije krv.
Izvor:National Geographic News
