Narodno pozorište: Iza scene

Srpski nacionalni teatar je jedina kulturna ustanova na svetu koja je podiguta na mestu jednog gubilišta i u čijem temelju ima kamena natopljenog krvlju…

„Pa on se odlično kreće na sceni”, vraća nas Dragan u stvarnost i objašnjava da je solista Opere dan ranije povredio nogu, da mu je stavljena longeta i da su mu u obućarskoj radionici Narodnog pozorišta, da bi to veče mogao da nastupi, za jednu noć napravili novu, veću čizmu. Posle nekoliko trenutaka, putem koji znaju samo zaposleni u nacionalnom teatru, našli smo se iza scene.

(Pogledajte galeriju fotografija Iza kulisa)

Zgrada Narodnog pozorišta u Beogradu podignuta je 1869. godine prema planovima arhitekte Aleksandra Bugarskog, na inicijativu i uz novčanu pomoć kneza Mihaila, koji je nakon odlaska poslednjeg turskog vojnika iz tadašnje Kneževine Srbije, želeo da i putem teatra Srbija što pre uhvati korak sa kulturnom Evropom. Ali siromašna kneževina nije imala novca da pozorišnu zgradu napravi od novog materijala, već je za gradnju temelja nove zgrade iskoristila kamen od tek porušene i po zlu čuvene Stambol kapije. Tako je srpski nacionalni teatar jedina kulturna ustanova na svetu koja je podiguta na mestu jednog gubilišta i u čijem temelju ima kamena natopljenog krvlju. A kako je još davno primetio Milan Predić, jedan od upravnika Narodnog pozorišta, „upravo ta vlaga krvi daje zgradi moć simbola”, jer „krv je potpuno osobit sok”, kaže se u „Faustu”.

Pozorišna zgrada bombardovana je u oba svetska rata, kada je pretrpela znatna oštećenja. Prva obnova zgrade izvršena je 1922. godine, a druga 1941. godine, iste godine kada je i bombardovana. Zgrada je izgrađena na terenu koji prema severu ima pad, tako da posle rekonstrukcije i dogradnje, izvedene 1989. godine, prema trgu ima pet nivoa, dok na suprotnoj strani ima sedam, od kojih su dva ispod nivoa ulice. Na 20.500 m2 smeštene su dve scene sa gledalištem od 600, odnosno 295 mesta, šest probnih sala, desetak magacina dekora, kostima, rekvizita i scenske tehnike, umetničke garderobe, šminkernice, tehničke radionice.

„Molim tehniku da se pripremi za promenu”, govori u mikrofon inspicijent Mirjana Goločevac i ujedno rukom daje znak sledećem izvođaču da izađe na pozornicu. Nju iz gledališta ne vide, ali je na mestu gde u svakom trenutku predstave ima vizuelni kontakt sa izvođačima. Diveći se usklađenosti umetničkog ansambla i tehničke podrške, koju čine majstori svetla, majstori tona, dekorateri, rekviziteri, mehaničari, monteri, uz Mirjanu smo do kraja čina. Bogatiji za viđenje predstave iz jednog novog ugla, kasno uveče odlazimo iz pozorišne zgrade, uz Draganov poziv da se već sutra izjutra nađemo na istom mestu, kako bi se upoznali sa pripremom svega onoga što smo videli na sceni.

„Sve kostime koje ste sinoć videli na sceni izradili smo u našoj krojačnici”, govori nam Mališa Đurašinović, direktor Sektora tehnike, koji je od Dragana preuzeo ulogu našeg domaćina. Njihovoj izradi prethodila je obimna kostimografska studija, koja je podrazumevala proučavanje svih detalja kostima, ponaosob za krunisane glave, crkvene velikodostojnike, oficire, vojnike, narod, kao i njihovo smeštanje u istorijski okvir i karakter predstave. Isto je bilo i za obnovljenu izvedbu opere „Karmen” (radnja smeštena u četrdesete godine prošlog veka), kada je izrađeno 247 kostima, ali i 168 pari kožnih čizama. „Čizama su razne: legionarske, musketarske, riterske, građanske... Godišnje za naše izvođače izradimo preko 600 pari obuće, a isto toliko i opravimo. Pravo umeće je izrada obuće za baletske igrače, posebno njihovih čizama, koje moraju biti čvrsto pripijene uz nogu, tako da štite igrača od povrede. Na prostoru nekadašnje zajedničke države bili smo jedina pozorišna kuća koja je imala ovakvu radionicu.”

Vojnik na sceni, kao i u ratu, nosi oružje, naravno, kao rekvizit. Kako je radnja pozorišnih predstava smeštena u različite vremenske periode, u mogućnosti smo da kroz rekvizite pratimo razvoj oružja kroz istoriju. Tako u magacinu oružja, na jednom mestu, možemo videti koplja pešaka i konjanika; buzdovane, tojage i kamdžije; jatagane, noževe, bajonete i bodeže; sablje vojnika, oficira i sablje konjanika; mačeve ubojne i paradne; kubure, pištolje i revolvere; puške i automate. Tu su i vojničke čuture, fišeklije, štitovi, oklopi, šlemovi, trube i doboši. Na ovoj zbirci oružja i vojne opreme nacionalnom teatru mogu da pozavide mnogi muzeji.

Pored oružja tu su i ostali rekviziti: salonske garniture i delovi nameštaja različitih stilova; koncertni klaviri i pijanina; lusteri, lampe i polijeleji; ćilimi i tepisi sa raznih meridijana, vladarske insignije, bogoslužbeni i lični predmeti. Tu su i rimske dvokolice, seljačka kola, ali i laptopovi, kao rekvizit u savremenoj verziji Molijerovog „Mizantropa”.

Da bi svoj izgled prilagodili ulozi koju igraju, dramski, operski i baletski umetnici često koriste perike, kao i veštačke brkove, brade, zulufe, pletenice. „Sve perike smo izradili od prirodne kose. Njih preko hiljadu i po, muških i ženskih, raznih veličina, stilova i boja, čuvamo u posebnoj prostoriji, zaštićene od prašine i vlage. One se redovno peru i iščešljavaju da ne bi pravile smetnje izvođaču na sceni i da bi ih što duže koristili”, govori nam majstor maske Dragoljub Jeremić, pokazujući svoje delo, potpuno očuvanu periku koju je pre tri decenije nosio čuveni Miroslav Čangalović u već legendarnoj naslovnoj ulozi opere „Boris Godunov”.

Pored uvežbanih uloga, kostima i maski, kao i rekvizita kojima se umetnici služe u toku predstave, za njeno izvođenje potreban je i scenski ambijent. „Naši slikari, vajari i majstori u stolarskoj i bravarskoj radionici, stvaraju dekor koji će posetiocu stvoriti iluziju prisustva na mestu i u vremenu odigravanja radnje pozorišne predstave: na gradskom trgu iz doba renesanse, u srednjevekovnom zamku, u seoskoj krčmi, ciganskoj mali ili kancelariji sreskog načelnika”, govori nam Mališa.

Tokom jedne pozorišne sezone u nacionalnom teatru izvede se oko 550 predstava i koncerata, što sa oko 250 proba na sceni nameće složenu tehničku podršku. Ona se izvodi po izuzetno preciznom planu, koji podrazumeva da se sve ono što je u pozorišnim radionicama stvoreno po scenografskim i kostimografskim skicama i nabavljeno (ili izrađeno) kao rekvizit za jednu predstavu, nađe u određenom momentu na sceni (ili skloni sa nje).
U obilasku radionica, magacina, šminkernica i probnih sala Narodnog pozorišta, prošao nam je čitav dan. Uveče, iza scene, opet čujemo glas inspicijenta Mirjane Goločevac: „Molim tehniku da se pripremi za promenu.”

Nikola Bura i Marko Risović su stalni autorski tandem NG Srbija. Nakon reportaže o Viminacijumu, ovo im je četvrti prilog za naš časopis.