4 napuštena (ali i dalje raskošna) dvorca u Srbiji

Iako su prepušteni sami sebi, ovi dvorci i dalje dostojanstveno stoje i mame divljenje slučajnih posetilaca.

Vajndlerov dvorac, Sonta

Ideja je bila da kuća bude deo prirode, pa tako svojim centralno postavljenim stepeništem koje vodi na prostranu isturenu terasu "ulazi" u park.

Nakon što je Vendl Mor nakon Prvog svetskog rata napustio Sontu, letnjikovac koji je sagradio za svoju porodicu prodao je Balintu Fernbahu. 

Staro zdanje, Aranđelovac

Uz Kapetan Mišino zdanje u Beogradu, Staro zdanje je bilo najvelelepnija i najveća građevina tadašnje Srbije. Građeno po projektu arhitekte Koste Šreplovića da bude Skupština Kneževine Srbije, Staro zadanje zauzima 9000 kvadratnih metara. 

Kada je prestonica iz Kragujevca ipak premeštena u Beograd, Staro zdanje u Aranđelovcu je postalo dvor-letnjikovac dinastije Obrenović, poznat po velelepnim balovima i prijemima.

Posle Majskog prevrata 1903. godine, ovaj reprezentativni primer romantizma u arhitekturi prvi put pada u zaborav. Od 1906. postaje hotel, ali krajem dvadesetog veka, po drugi put, dvor se napušta i ostavlja na milost vremenu i vandalima.

Špicerov dvorac, Beočin

Arhitekta čuvene Zgrade mađarskog parlamenta u Budimpešti, trenutno najveće u Mađarskoj, Imre Štajndl, autor je i, nažalost, napuštenog, ali i dalje očaravajućeg dvorca imućne nemačke porodice Špicer u Beočinu.

Dvorac je sagrađen 1898. godine i reprezentativni je primer eklekticizma, pa se tako na njemu prepoznaju skladno uklopljeni elementi gotovo svih ranijih epoha poput romanike, gotike i baroka, ali i tada modernog pravca u arhitekturi - secesije.

Porodica Špicer je pred početak Drugog svetskog rata napustila Beočin, a tokom njega je dvorac korišćen kao zgrada nemačke vojne komande. Posle rata ovaj objekat je nacionalizovan i imao je nekoliko različitih namena. Nakon privatizacije, dvorac je napušten. 

Fernbahov dvorac, Sombor

Baba Pusta - tako meštani zovu dvorac koji je podigao, 1906. godine, za svoje potrebe Karolj Fernbah, veliki bačkobodroški župan i jedan od najbogatijih industrijalaca i trgovaca žitom u južnoj Austrougarskoj.

Zgrada je sagrađena po projektu Ferenca Rajhla u stilu bečke secesije, a smešte je u središtu nekada uređenog parka po principu engleskih vrtova. Ulazna fasada je akcentovana sa portikom i bočno postavljenom četvrtastom kulom zvonarom.

Na zadnjoj strani zgrade dominirala je polukružna terasa sa balkonom na spratu i prizemlju koja je povezana stepenicama sa parkom. U prostorije na spratu se ulazilo iz hodnika, prostrane galerije do koje su nekada vodile mermerne stepenice.