Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Specijalni rezervat prirode Zasavica: Čuvari retkosti

Mere zaštite Zasavici polako vraćaju arhaični sklad flore i faune, gde se čovek najbolje uklapa kao dobronamerni posetilac i posmatrač.

  Izvor: Fotografije: Aleksandar Plavevski

Mali metalni čamac se sa mukom probijao kroz isprepletane lokvanje kojima, čim otopli, potpuno obraste Zasavica, a kada je motor zakašljucao pa stao, blokiran gustim tkanjem žutozelenog tepiha, ribočuvari Zoran Nedić i Dule Novaković su hitro dohvatili vesla. Uvežbanim manevrom, uz pomoć trske kao oslonca za polugu, čamac je prodro u deo toka malene reke, rezervisanog samo za izabrane – ribočuvare, istraživače i dabrove.

„Uskoro stižemo do najduže brane kod Batara koju su podigli dabrovi“, još zadihan objavljuje Nedić, zadivljen neimarskom veštinom ovih životinja i njihovim osećajem za pravdu, po kome za izgradnju koriste svako drugo stablo, obično topole ili vrbe.

Ali brane sada nema, odnela ju je visoka voda čineći ono što obično rade seljaci natežući se sa dabrovima. U toj igri nadmudrivanja svako ima svoju misiju – ljudi da napoje žedne njive, a dabrovi da održe vodostaj iznad pola metra jer im taj nivo omogućava lagodno kretanje.

Evropski dabar, potpuno istrebljen početkom XX veka zbog mesa, krzna i sekreta kastorijalne žlezde, korišćenog u proizvodnji parfema, opstao je zahvaljujući projektu reintrodukcije u okviru koga je 35 primeraka stiglo i u Specijalni rezervat prirode „Zasavica“ 2004. godine. Izobilje hrane – vodenog rastinja, ali i deteline, žita i kukuruza sa obližnjih oranica i pašnjaka, izostanak prirodnih neprijatelja i stroga zabrana lova učinili su da se dabrovi, podeljeni u porodice sa dve generacije mladih, rašire po celom toku reke, a neki od potomaka zasnuju nove domove pod složenom konstrukcijom od grana i pruća u Savi, Jadru i Blitvanskom kanalu.

„Iako retko viđaju ljude, a mi ih hvatamo samo radi mikročipovanja, kad se oslobode stiska ruku, dabrovi ne beže, već mirno odlaze svojim putem“, objašnjava dr Duško Ćirović, profesor beogradskog Biološkog fakulteta, koga je prilikom prvog porinuća jedan mužjak ipak slučajno okrznuo kandžom. Kasnije je naučio da ih drži tako da odmah dodirnu vodu i ne uplaše se gubitka podloge, pa su nezgode eliminisane.

Istraživanje flore i faune Zasavice, rečice duge svega 33,1 km, bez pravog početka i kraja, jer se napaja iz podzemnih drinskih izvora, a završava kanalom Modranom sa ustavom kojim je odvojena od Save , pa se stoga definiše kao sporotekuća, započet je osnivanje Pokreta gorana Sremske Mitrovice 1996. godine. Srećna okolnost po osetljivi ekosistem ugrožen melioracijskim odlivanjem, bilo je otkriće ribe dvodihalice Umbre krameri, ili mrgude ili crnke, smatrane iščezlom iz voda Srbije, jer je to ovom području 1997. godine donelo status Specijalnog rezervata prirode i uvelo zakone zaštite I kategorije.

„Josif Pančić je 1860. zabeležio prisustvo mrgude u slivu Dunava, dolini Mlave, Peka, donje Tise i u Negotinskom blatu, ali danas Negotinskog blata nema, dok su sve pomenute reke zagađene, pa umbra, koliko je nauci poznato, živi samo u 7 km toka Zasavice i delu Specijalnog rezervata ’Gornje Podunavlje’ kod Apatina, gde je naknadno pronađena i zato je trajno zaštićena kao prirodna retkost Srbije“, objašnjava Slobodan Simić, direktor „Zasavice“. Njegov poslovni autoritet, nesumnjivo zaslužan za napredak ovog azila prirode na severu Mačve i, praktično, izletišta Sremske Mitrovice, samo se naslućuje ispod domaćinskog držanja i ležerne sveprisutnosti.

Direktoru Simiću, zaljubljenom u zasavičko blato i rad od jutra do sutra koji podrazumeva štošta na dnevnom nivou, ali i po planu složenih projekata za unapređenje Rezervata, nije strano ni da, pućkajući u lulu, gostima u Vizitorskom centru ispriča šalu ili ukaže na neku zanimljivost, čime daje primer ostatku nevelikog kolektiva. Jer, iako je osnovna funkcija „Zasavice“ zaštita prirode i, u skladu s tim, edukacija mladih putem seminara i kampova, deo angažmana je okrenut turizmu, zbog čega je otvorena i pešačka staza i organizovano krstarenje bešumnim brodom „Umbra“.

„Umbrina“ ruta je kilometar i po od Vizitorskog centra ka Valjevcu, Sandžaku i Šumarevoj ćupriji i na njoj vodič, u pola glasa, da ne poremeti moćnu tišinu, usmerava pogled putnika, nenaviknut na stopljene nijanse zelene, ka zasavičkim specifičnostima. Ali, ubrzo i oni sami prepoznaju gakove, posađene kao skulpture na suvim granama, ili barske kokice, nespretne letače kojima vodeno ogledalo služi kao pista za poletanje, ili razne vrste čaplji, nazvane po boji ili veličini – mala i velika, bela, siva, žuta, crvena...

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Priroda

Nauka