Aleksandar Tašić vas vodi na proputovanje kroz Kinu, i upoznaje sa svim njenim specifičnostima.
Kina zasigurno nudi šarenoliki opseg turističkih lokaliteta, pred očima su mi prošarana brda duginih boja, kako ih strani turisti nazivaju. Kinezi pak imaju svoj termin, za brda i za sve ostalo. Svoju logiku, svoj način kako da rukama pokažete broj šest. Ni slutio nisam da ćemo kolima preći oko šest hiljada kilometara za dvanaest dana.
Omanji delić ove, nadasve čudne zemlje koja broji skoro pa milijardu i po stanovnika. Bez plana, bio sam ne tako česti strani turista, često u metrou za glavu viši, u manjim gradovima od desetak miliona - jedini. Kina definitivno ima dovoljno svojih putnika, koji menjaju i istražuju druge provincije, sve njihove različitosti koje mi možda golim okom uvek ne primetimo. Ukusi su različiti, rekli su, a ja ih nisam osetio. Nisam osetio ni tih milijardu i po ljudi, nekako je sve funkcionisalo baš kako treba. Osim mog stomaka. Na semaforu nas je bilo troje, na auto-putu u tri trake, sedmoro. Prenaseljenost je reč koju nisam doživeo u mislima ili na papiru. Dobro došli u Kinu!
Možda nas je dočekalo malo više birokratskih pravila, popunjavanje raznih formulara i izjava. Nemamo simptome gripa, ne putujemo na Tajvan, nemamo rezervisan hotel, ali imamo Kineza. Koji će nam, iako ne govorimo nijedan jezik koji obostrano razumemo, postati prijatelj. Niti volimo istu hranu. Gosti smo kod direktora firme koja se bavi izgradnjom staklenih mostova, avantura parkova, vidikovaca. Živi na poslednjem spratu oblakodera, u blizini Pekinga kako kažu, osam sati vožnje.
Jedinica mere za blizinu u Kini je drugačija. Komšija ispod, na balkonu trideset i drugog sprata gaji zlatne ribice, u bazenu koji je sam napravio. Prvi šok. Prva zgrada koja spolja izgleda sjajno, dok je unutrašnjost diskutabilna i vizuelno haotična. Vire kablovi, nedostaju pločice, nedostaje jedna cela strana lifta. Prekrivena je šper pločom, a direktor tvrdi da je sigurno za upotrebu, godinama se već tako voze. Naša spavaća soba ima čaroban pogled na grad koji ne znam kako se izgovara. Izjutra već krećemo na turneju od pet hiljada kilometara, kolima ćemo obići nekoliko lokacija gde je njihova kompanija izgradila te staklene mostove i ogromne adrenalinske ljuljaške. Želeo bih da vam na najbolji način prenesem svaki taj kilometar, jer ono što sam video i doživeo u Kini, retko se sreće na nekoj drugoj poziciji na planeti. Kada izađete iz Pekinga ili Šangaja, zaboravite na strane turiste, zaboravite na logiku i hranu sa zapada, zaboravite na probleme i prepustite se improvizaciji. Rekli su mi da Kina ima toliko domaćih turista koji putuju unaokolo, da im mi "sa strane" nismo prioritet. Da nismo imali prijatelja iz Pakistana koji prevodi sa kineskog na engleski, nisam siguran kako bismo se sporazumeli. Apsolutno mali broj govori nekakav engleski, a ja taj mali broj nisam sreo.
Drugi šok je hrana. Tokom prvih par stotina kilometara, vario sam sinoćnu večeru dobrodošlice. U Kini je godina zeca i dobrodošlice. Velika centralna činija stajala je na vatri, a u njoj svega što najverovatnije niste zamislili. Momak iz Pakistana nam je preveo specijalitete kao što su svinjski mozak, pačija krv, iznutrice i pileća nogica. Prevalio sam od svoje kuće deset sati avionom i svestan sam da narednih trinaest dana nema nazad. Kinezi vole ljuto, vole vruće, toplu vodu, topli sok od pomorandže ujutru za doručak. Nisam video kada se ljute, ali svaki njihov razgovor zvuči kao da su u najvećoj svađi. Dok sam kroz prozor automobila posmatrao pejzaž kraj auto-puta, setih se da sam Kinu zamišljao drugačije. Urezana mi je u očekivanje bila siva boja, fabrike i pomalo zagađene reke. Predrasude su jedna od lošijih stvari koje nas sačinjavaju. Putovanja su tu da ih na najlakši način razbijemo. Kraj nas se smenjuju zelena brda, guste šume, seoske kuće od kamena, dalekovodi, mostovi i tuneli. Katkad visoke betonske zgrade izranjaju iz tih brda, baš kao dimnjaci parobroda koji se bori sa velikim talasima, a brežuljci su talasi. Čudni su to prizori, nemate ničeg osim čiste prirode, sve do momenta kada presek dolazi naglo, odjednom drveće zamenjuju višespratnice. Sve identične. Njihov niz traje par minuta vožnje, a zatim nestaje, kao da betona nije ni bilo. Kao scene iz postapokaliptičnog filma, gde majka priroda vraća svoje. Ne vozi se desnom, a pretiče levom trakom. Vozi se kojom stignete, a pretiče sledećom koju izaberete. Čudno za puteve prekrivene kamerama da tako osnovna pravila ne važe. Benzinske pumpe su mali tržni centri, sa nikada većim toaletima koje sam video. Unutar zgrade se prodaju hrana, porcelan i igračke. Kobasice i čorbe raznih mirisa. Čips od krompira i čips od larvi. Šalim se, nema čipsa od krompira. Direktor pazari insekte. Zastao sam na trenutak ispred velikog led ekrana na ulazu u toalet, pokazivao je koji su pisoari zauzeti, a koje kabine slobodne. Bez ustručavanja i sasvim slobodno, nisu skidali pogled sa nas. Doživeo sam u još par zemalja da sam hodajuća atrakcija, ali nigde kao ovde, jer bili smo jedini stranci.
Tematski park ispred nas sijao je u svim bojama, kao novogodišnja jelka kada na tren nestane struje, pa se poremeti svaki prethodni sklad. Tek ujutru smo uvideli da smo u gradu koji krasi velika bela tvrđava, na čijim spoljnim zidinama stoje boce u kojima se nekada držao alkohol. Svaka od njih je pored alkohola imala i životinju u sebi, najčešće zmiju, kao dodatak koji simboliše zdravlje i moć. Ispod zidina su mirno u liniji stajali kameni ratnici. Za razliku od kola, na javnim mestima se čula muzika. Umalo da jutro dočekamo u kolima, jer kao stranac u Kini ne možete odsesti u svakom hotelu.
Istina je. Samo hoteli koji imaju licencu da mogu da vas kao stranca ugoste, imaju pravo da to i urade. Tri hotela smo promenili dok nismo pronašli onaj "pravi". Obično u samom nazivu pre imena stoji "internacionalni", iako najverovatnije niko na recepciji neće govoriti engleski. Tako je bilo sa prvim, drugim, trećim i četvrtim hotelom na ovom putovanju. "Molim Vas ako mogu da vidim Vaš pasoš" - mada ta rečenica na engleskom zvuči dosta prostije, izgovorio ju je policijski službenik nakon što nam je zakucao na vrata hotelske sobe te sa kolegom ušao. Kada se kao stranac prijavite u hotelu, policija često dolazi da proveri da li zaista postojite, te da je sve u redu. Tu su zbog naše bezbednosti, rekoše. Kinezi vole da drže sve pod kontrolom. U podnožju tvrđave je selo sa kamenim kućicama kao iz azijskih filmova, fasade su im ukrašene crvenim trakama, lampionima i lepezama. Ne mogu reći da ulica miriše na nešto određeno, previše je mirisa, a najmanje onih poznatih.
Hrana se prodaje na svakom ćošku Kine, treba podmiriti milijardu i po ljudi. Zbog čega je kineska kuhinja baš tako raznovrsna te zbog čega se neke životinje nalaze na njihovom jelovniku? Viđali smo od insekata i malih sisara, preko kornjača, slepih miševa, žaba, do manje popularnih pasa i mačaka. Odmah da nagovestim da ne jedu baš sve u svim provincijama, postoje provincije gde su jelovnici podugački, u nekim drugima nisu. Kinu je zadesila velika glad krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka, smatra se za najsmrtonosniju ovakvu katastrofu u istoriji čovečanstva, kada je od gladi umrlo oko četrdeset miliona ljudi. Faktori koji su izazvali nesreću bili su većinski ljudski faktor, uz dozu prirodnih nepogoda u tom momentu. Pogrešna politika upravljanja poljoprivredom, milioni farmera koji su prinudno prelazili u industriju i proizvodnju čelika, istrebljenje vrabaca što je dalje totalno poremetilo ekosistem, velike suše, loša distribucija hrane po provincijama i još mnogo toga, sve u isto vreme. Iz tog perioda se zadržao taj raznovrsni jelovnik, kada su ljudi bili prinuđeni da jedu šta nađu i šta imaju. Iznad kamenog sela se nalazi stakleni most, na visini oko osamdeset metara. Internet je preplavljen smešnim klipovima gde turisti imaju poteškoća da ga pređu, puze, kleče i očajnički se drže za ogradu. Bilo je i visećih mostova sa prorezima, sa drvenim i staklenim platformama, gde preskačete sa sigurnosnom sajlom zakačeni za strunu iznad, preskačete ambis ispod sebe.
Prvi prelazak bio je zastrašujuć, svaki sledeći je opuštao zgrčene mišiće. Još jednom sam se uverio da se deca ničega ne boje. Pod nogama mi je bilo selo kroz koje sam maločas hodao.
Dok smo sedeli u sobi restorana, muškarci su razmenjivali cigarete, palili ih u isto vreme. Ispred nas na velikom okruglom postolju vrteli su se specijaliteti kojima nismo mogli ustanoviti poreklo. Usvojen je taj običaj među muškarcima da dele cigarete, to je stvar poštovanja, prijateljstva i međusobnog odnosa. Nije pristojno odbiti, čak iako ste nepušač, što je ukoliko ste muškarac, iskren da budem, u Kini jako retko. Više od šezdeset odsto jačeg pola konzumira svakodnevno duvan, dok samo dva odsto žena ima taj isti porok. Džepovi su mi bili puni cigareta, tačnije duvana koji je ispadao prilikom gnječenja. Na podu sobe u restoranu bilo je dosta pepela, pikavaca i plastičnih folija kojom je pribor bio uvijen. Gosti bez problema svoje cigare tresu na pod, kada završe sa pušenjem, bacaju pikavac i gase nogom, zarotiraju postolje i nastave sa gozbom. Nije bilo muzike, samo uplitanje glasova. Privatne sobe u restoranima su u Kini česta pojava, ima ih i po drugim zemljama u Aziji, mada sam ih retko viđao. Unutar njih imate okrugli sto sa desetak mesta, privatnost i mir koji je potreban za poslovni sastanak ili okupljanje sa porodicom. Kinezi su liberalni i prema ispuštanju suvišnog vazduha iz tela, što se ne smatra nepristojnim.
Ulice su pak daleko čistije od poda u restoranima, nema smeća, nema opušaka. Pojedini delovi grada su oronuli, beton u pukotinama socijalizma, dok odmah iza ćoška fasade sijaju. Kao i susedi preko mora, Kinezi obožavaju karaoke te se ne ustručavaju da ih organizuju na sred ulice. Ponekad sam pratio zvuk urlikanja po gradu, ne bih li locirao umetnika u zanosu. Dešava se čak, da dva performansa budu na razdaljini od tek par metara. Posebno iskustvo ukoliko vam se kao i nama, prozor hotela nalazi preko ulice.
Jutra u Kini su mi ostala u najlepšem sećanju. Sunčano u predelima gde se može videti sunce, u drugima oblaci i smog. Ova država je 2014. objavila rat zagađenju, a rezultati su do sada itekako vidljivi. Dovoljno je da u Pekingu ili drugim većim gradovima pogledate u nebo. Izmestili su industriju iz gradova, uveli red u saobraćaju, dosta se radilo na uvođenju električnih vozila.
Na ulicama nema gužve kao što sam očekivao, mladi su užurbani, stariji uživaju u lepom danu, oni još mlađi žele da se fotografišu sa nama. Tih dana smo zasigurno bili česti gosti na kineskim društvenim mrežama. Lokalne aplikacije su potpuno drugačije od "zapadnih", koje su inače zabranjene u Kini i ne možete ih koristiti.
Kraj hotela načičkani su restorančići, sa jedne i druge strane reke. Do susedne obale možete doći drvenim mostom, koji svojim izgledom podseća na nekakav drevni hram. Na prvom spratu mosta žene su plesale uz muziku, njih pedesetak u nekoliko odvojenih grupa. Pojedine su plesale same, podjednako zanosno i ženstveno. Različiti tonovi sa prenosnih zvučnika stapali su se sa zvukom reke ispod. Na reci i u reci bili su muškarci, većina ih je plivala, dok je jedan gospodin u "dobrim" godinama balansirao na zelenom uskom balvanu. Držao je štap u rukama, onakav kakav akrobate u cirkusu imaju. Išlo mu je od ruke. Sedeli smo, doručkovali slatko-slano pecivo iz pekare i naizmenično gledali njihovu ljubav prema navedenim aktivnostima. Školsko odeljenje u daljini imalo je nastavu fizičkog vaspitanja u parku. Prelepom zelenom parku koji je krasio grad, a nije usamljena pojava. Doterane dame završile su performans malo pre podneva, seli smo u auto i zaputili se do naredne lokacije. Garderoba će mi ubrzo smrdeti na duvan. Razmišljao sam kako mi je slano pecivo za doručak bilo previše slatko.
Imali smo sreće da po Kini putujemo nekoliko dana nakon njihovog velikog praznika, tokom kojeg su oni masovno obilazili državu, kada su sva mesta bila krcata ljudima, karte rasprodate a redovi kao Kineski zid dugi. Nakon što je nalet prošao, ostale su statističke greške u broju turista. Često smo imali atrakcije samo za sebe. Negde između treće i četvrte hiljade kilometara, prvu pauzu smo napravili u gradiću kraj auto-puta, da pojedemo nešto. Nudle sa piletinom i povrćem, a odmah zatim tiramisu kolač iz gepeka jednog mercedesa. Bio je to najlepši kolač koji sam pojeo u Kini. Simpatična devojka je sa svojim mužem prodavala ručno pravljene kolače, držala ih je u otvorenom gepeku, sa natpisom na baneru iznad poslastica. Na baneru je pisalo "kolači". Ulica se osećala na tofu sir i nekakvu radost. Drugu pauzu smo napravili u gradu Vuhanu, gde smo se odlučili da prespavamo i odmorimo pre dalje vožnje. Verujem da se dosta vas seća Vuhana? Grad odakle je krenula pandemija virusom koji je "zatvorio" svet na dve godine. Hotel nam je bio na kilometar udaljen od pijace, gde kažu da se sve odigralo. S obzirom da smo stigli kasno uveče, odlučio sam da izjutra prošetam do nje, pre nego nastavimo dalje. Doručkujem i malo posmatram grad.
Kineski deo grupe nije bio zainteresovan da obiđe pijacu, jednostavno ih to nije zanimalo. Sačekaće nas u hotelu. Vuhan ima dvanaest miliona stanovnika i spada u gradove srednje veličine. Pijaca je na našu žalost bila zatvorena, natpisi su skinuti, ulaz i prilaz blokirani. Oko pijace je podignuta ograda, sa sve bodljikavom žicom na vrhu na nekim mestima. Niko od prolaznika nije zastao ili pogledao ka njoj osim nas. Bojažljivo sam snimio par kadrova, jer su kamere bile svuda oko nas. U Kini se prati svaki korak. Možda baš zbog toga Kinezi nemaju problem sa snimanjem njih lično, možete bez problema zabeležiti telefonom sve momente sa putovanja, zanimljive događaje i situacije. Naravno u granicama pristojnosti. Čak će oni vas snimati, često krišom, jer smo im jednako zanimljivi kao oni nama. Za razliku od ljudi, pijacu nije bilo tako lako snimati, barem sam ja imao takav utisak. Opipljiva je to tema, a ne bih voleo da upadnemo u neke neprilike. Dvadeset minuta je bilo potrebno da poručimo kafu, jer to morate obaviti isključivo putem aplikacije. Zaposleni u kafeteriji su nam prvo objašnjavali kako da je instaliramo, napravimo nalog, pronađemo šta želimo, jer sve je na kineskom, na kraju poručimo. Nekako nije moglo jednostavnije, na primer da mu kažemo koju kafu želimo, pokažemo prstom. Ista je situacija i kod poručivanja u restoranima brze hrane poput Mekdonaldsa. Plaćanje je takođe putem aplikacije. Zaboravite na bankovne kartice, ne primaju ih. Potrebno ih je spojiti sa aplikacijom, tek nakon čega možete nesmetano da sve plaćate. Čak i ljudi koji prose na ulici imaju svoj QR kod, kako biste im elektronski poslali novac. Sve to bude haotično iskustvo prvih nekoliko dana u ovoj zemlji, koja je po mnogo čemu zapravo već u budućnosti. Popili smo kafu i nastavili svoj put.
Nekoliko smo još staklenih mostova prešli, preskakali proreze nad jezerom ispod nas, na visini od 110 metara ovaj put. Noge su se tresle. Spuštali smo se niz pomalo improvizovane tobogane i vodene vratolomije. Gradovi su sve više ličili jedan na drugi, sve dok nismo stigli u Peking. Glavni grad Kine, prestonica istorije, tradicije i kulture. Poslednju etapu putovanja prešli smo vozom, drugim najbržim na svetu. Sa brzinom do 350 kilometara po satu, razdaljinu od 1.100 kilometara prešli smo za nešto više od četiri sata.
Iako nisam siguran zbog čega, nakon deset dana po unutrašnjosti Kine osetili smo olakšanje kada smo shvatili da na ulici nismo jedini turisti. Dva dana je tako je malo za ovaj grad. Pored osoblja u hotelu, dočekaće vas i ispratiti robot. Po gradu je najlakše kretati se metroom, lakše je mnogo od dosadašnjih mesta snaći se uz pomoć engleskog jezika. Pecivo sa viršlom je ovde pak takođe slatkasto. Savet vam je da ulaznice za Zabranjeni grad i Kineski zid rezervišete ranije, nažalost smo zbog neznanja ostali pred ulazom najveće carske palate na svetu. Nije bilo karata, rasprodate su. Nesvakidašnji doživljaj ovih palata, kompenzovali smo šetnjom pored jezera oko kojeg su načičkani šarmantni hramovi u beloj ili crvenoj boji. Miris mirišljavih štapića dominira u vazduhu. Deca koja slikaju, od onih mlađih koji mešaju vodene bojice, do školaraca koji prave već ozbiljne skice, česta su pojava na ulicama Pekinga. Zapalo mi je za oko i to da se dosta zanimljivo oblače, urbano i slobodno. Spajaju tradiciju i moderno, baš kao i grad u kojem žive. Stare gradske ulice "Hutong" najbolje su mesto da upoznate glavni grad Kine.
Atmosfera koja ovde vlada, Kina je kakvu vam želim da svi doživite. Raznovrsni lokali koji prodaju ručne radove, suvenire, igračke, hranu i piće. Vrlo interesantni kafići sa pogledom na krovove starih jednospratnih kuća. Nekada su bile krcate porodicama, koje su zbog manjka prostora delili sa još nekoliko komšija javne toalete. Boje i mirisi nikada nisu bili intenzivniji. Miris pekinške patke je nešto što nas je odmah privuklo te smo seli u prvi restoran. Posebna receptura i dužina pripreme je nešto što izdvaja ovaj specijalitet. Zaista jeste drugačije od svega što sam probao. Posle dobrog obroka još me je samo koktel delio do sutrašnjeg sunčanog dana na Kineskom zidu, najduže i najveće građevine na svetu sagrađene ljudskom rukom. Kafe sa desetinama zastavica svetskih država i zastavom Jugoslavije, puštao je na televizorima crtani "Tom i Džeri". Tek kada se krug epizoda obrnuo, na povratku ka hotelu probali smo lokalne čokoladne kolače koji nisu bili ukusni.
Nekoliko je lokacija oko Pekinga gde možete posetiti najpoznatiji zid. Utvrđenje čiji delovi datiraju još iz devetog veka pre nove ere. Tadašnje Kinesko carstvo se branilo od Mongola i Huna sa severa. Ne postoje sa sigurnošću podaci koliko je zid bio dugačak, veliki deo je pod zubom vremena nestao, a poslednje procene su da je dužina bila čak nešto više od neverovatnih 20.000 kilometara. Osim vremena, ljudi su zidu dosta naneli štete. Tokom vremena se materijal konstantno krao, kako bi njime gradili svoje privatne kuće, zgrade, farme. Zalazak sunca na Kineskom zidu jedan je od momenata koji ću zasigurno pamtiti do kraja života, a momenat jedan mi je od najlepših.
Neke želje sam tokom ovog putovanja ostvario, a pojedine tek stekao.
Šest hiljada kilometara za dvanaest dana u Kini: Hod staklenim mostovima, pauza u Vuhanu i zalazak sunca na Velikom zidu
Autor: Aleksandar Tašić / Putriota
Možda će vas interesovati i:
-
Destinacije i Putopisi |
21. Sep 2023.
Kinesko blago u podnožju Himalaja: Mesto gde se 'spajaju' tri velike reke i dom nekoliko stotina etničkih manjina
![Snežna planina zmaru od žada_363488282.jpg]( "Snežna planina zmaru od žada_363488282.jpg")
-
Destinacije i Putopisi |
19. Jan 2023.
U nuklearnim bunkerima ispod Pekinga živi milion ljudi: Neke sobe su toliko male da u njih jedva može da stane krevet
![Peking 12.jpg]( "Peking 12.jpg")
-
Arheologija |
07. May 2022.
Stambeni kompleks od 350 komora u 117 pećina: Poreklo ove monumentalne građevine i dalje je misterija
![Pećina u Kini]( "Pećina u Kini")
-
Zanimljivosti |
18. Apr 2022.
Kako izgleda živeti u "sanduku"? Sjaj Hong Konga skriva 200.000 ljudi čiji život staje u 3 ili 4 kvadrata (FOTO)
![Stanovi sanduci u Hong Kongu-0335957458.jpg]( "Stanovi sanduci u Hong Kongu-0335957458.jpg")
BONUS VIDEO:
