Putovanje Ekspres Sofija-Istanbulom: Noćna avantura vozom za one koji žele nešto drugačije

29.08.2023 10:18

Ovo je priča o poslednjoj etapi putovanja transevropskom železnicom, između Sofije i Istanbula.

Izvor: Shutterstock

"Nema vagon-restorana", govori Vasil dok vajpuje i ispušta oblak koji miriše na jagode. Pripravnik iz Plovdiva, prisluškivao je moj razgovor sa barmenom u One More Bar-u u Sofiji o prevozu do Istanbula, poslednjoj etapi putovanja koje je započelo nekoliko dana ranije na londonskoj stanici Svetog Pankratija. Ramena mi se spuštaju: vagon-restoran je žila kucavica noćnog voza. Tu stranci postaju prijatelji, hrana priča svoju priču, a vazduh je ispunjen aromama i smehom.

"Idite desno do Izbate: to je prava, tradicionalna bugarska hrana", kaže on, ljubeći vrhove svojih prstiju. Napuštajući buku koktel jazbine, moj prijatelj Džejmi i ja lutamo i iza ugla nalazimo ružičastu zgradu sa ulazom koji vodi u podrum do taverne sa kamenim zidovima i drvenim stolovima. Nakon dugog dana hoda između katedrala sa kupolama nalik luku, tezgi sa polovnim knjigama i buvljih pijaca na kojima se prodaju vojne medalje, vruća čorba je ono što mi treba da me pripremi za 12-satnu vožnju do Turske. Začinjena sudžuk kobasica stoji zakrivljena oko prženog krompira sa mirođijom i sirovog crvenog luka, potom ide zamljani lonac kapame (komada teletine, svinjetine i piletine u pirinču, prekrivenih hrskavim testom). Bogat i hranljiv, nadmašuje sve što bih našla u evropskom vagon-restoranu.

Pola sata pre polaska u 18:40 časova, brzo hodamo po peronu između putnika koji nose flaširanu vodu, peciva i decu. Ekspres Sofija-Istanbul brunda dok ulazi u stanicu, na svakom prozoru stoji polumesec i zvezda (simbol Otomanskog carstva). Ruke su prislonjene na lica voljenih, suze su tiho obrisane rukavima i torbe su unesene uz stepenice. Putnici gledaju jedni druge u kupeima, kako bi procenili kako im izgledaju. Turska haus muzika čuje se u kupeu do mog i ja zavirujem očekujući da ću naći grupu studenata, ali otkrivam četvoročlanu porodicu kako puni svoj frižider energetskim pićima. Naš odeljak ima nameštene ležajeve, zapečaćene kese sa ispeglanim platnom, debele jastuke i frižider sa vodom, sokom od jabuke, perecama i čokoladicama od lešnika Hobi. Dok se udaljavamo od platforme, Džejmi je podesio Netfliks.

Osećate se kao da ste otišli kod nekoga da prespavate: film je uključen, Pringles je otvoren i noge se nalaze uvučene ispod ćebeta. Ali ne mogu da se okrenem od prozora - ruke su mi prislonjene na staklo radi boljeg pogleda, dok periferija bugarske prestonice nestaje u mraku. Stanovi se naziru pored staze, otkrivajući porodice za kuhinjskim stolovima, svetleće TV ekrane i pušače koji stoje u senci na balkonima. Dok voz ubrzava, polja i farme prolaze, vidi se blesak srebra iz reke koja vijuga pored. Potom nema ničega osim crnila i zvuka muzike koja se čuje iza susednih vrata.

Na odlasku u toalet pre spavanja, ćaskam sa Grejs i Aleksom iz Minhena, koji su sklopili pakt o zabrani leta na godinu dana i Muratom, menadžerom gradilišta iz Istanbula. Pošto je dve godine ranije našao posao u Rumuniji, trenutno se nalazi na putu kući. "Obično letim kući, ali ovaj put sam mislio da bi bilo dobro da probam putovanje vozom", kaže on.

Skinuvši moje papuče iz hotela, penjem se na krevet, a ritmičan zvuk točkova me umiruje sada kada je muzika prestala. Znam da ću imati nemiran san jer treba da mi provere pasoš u 23:45 časova u pograničnom bugarskom gradu Svilengradu, a zatim i da izađem iz voza u 1 ujutro kako bi nam pregledali torbe na turskom graničnom prelazu Kapikule.

Snažan udarac zaustavlja nas i ja povlačim zavesu, vidim bodljikavu žicu kako se proteže duž slabo osvetljenog zida. Približavaju se koraci. Graničari kucaju i traže pasoše. Niko ne zna kuda se ide nakon zaustavljanja, putnici pale cigarete i pričaju, dok se stanične mačke motaju oko naših nogu. Osoblje je ovde nerad pretvorilo u umetnost, prošlo je pola sata pre nego što su pospanu i umornu decu sa rančevima na leđima koje krase Diznijevi junaci i roditeljima u koloni poslali u prvi deo reda. Mogla bih da imam čitav arsenal u svom rancu, toliko nesvestan je čuvar koji ignoriše torbe na pokretnoj traci. Pre nego što je voz ispustio komičan zvuk mi se opet nalazimo u krevetu.

U vozu je toplo i tiho. Spavamo duboko, ali me unutrašnji alarm budi u zoru i ja se izvlačim iz kupea na vreme da vidim indigo nebo dok se transformiše iznad jezera Kučukčekmeče i narandžasti odsjaj svetluca na njegovoj površini. Vide se brda Istanbula, kao i minareti oštri poput vrhova olovke i kupole džamija, mekih ivica u mraku koji bledi. Grad se već komeša, svetla se pale u zgradama, automobili se kreću. Mesec"sedi" u uglu neba. Dok se polako zaustavljamo, u meni raste osećaj dostignuća što sam stigla ovako daleko kopnom. Po poslednji put, silazim iz voza, idem na peron na stanici Halkali dok jutarnji poziv na molitvu lebdi preko krovova.

Tekst autorke Moniša Radžeš je originalno objavljen u britanskom National Geographic Traveller-u.