Kako izgleda izgleda najlepši grad u Kazahstanu i po čemu je Baku prepoznatljiv? O svemu ovome, ali i o jednoj uzbudljivoj avanturi brodom, piše Aleksandar Tašić.
Prvobitna želja nam je bila da se ukrcamo na teretni brod. Da otplovimo iz jedne u drugu luku, ne putničkim, već teretnim brodom. Osetimo i doživimo drugačiju perspektivu putovanja, onih kojima je to posao. Avanture su često, vrlo i jako često, ono što se drugima možda ne dopada. Verujem, ukoliko se svima dopadne, to nije avantura. Jedna takva, za koju su mnogi rekli "zašto?", stajala je preda mnom više od godinu dana. Dobro znate to "zašto?", ubilo je mnogo iskustava. Za brod smo se pripremali, rekoh, više od godinu dana. Iako lažem, na kraju se ispostavilo da se nismo baš temeljno spremali, više kao sanjarili. Centralna Azija je nešto posebno, ljudi koji su slobodu okusili, ali je nemaju. Bar ne onu o kojoj sanjarimo. Volimo "uvrnute" stvari, zavrnuli smo rukave, kupili avionske karte i krenuli ka Almatiju, preko Istanbula. Pronašli smo teretni brod na koji se možda možemo ukrcati - spaja Kazahstan i Azerbejdžan - prelazi naširoko celo Kaspijsko more. Najveće jezero na svetu. Slano jezero, tek trećina prosečnog saliniteta svetskih mora. Ukoliko nam uspe, plovićemo sa sve igračkama, maskama za telefon, šunkama, sirevima i raznim sokovima. Kada mogu svi oni, zašto ne bismo mogli i mi? Zašto bi se neko vozio sa kontejnerima i kamionima, a da nije vozač tih grdosija?
Almati, najlepši grad u Kazahstanu, pokraj prirode i industrije. Smenjuju se čist planinski i zagađeni vazduh, na smenu, ne mešaju se i ne vole. Prvi dan smo odvojili za Šimbulak, najpoznatiju i najpristupačniju planinu iznad grada, do koje se brzo stiže taksijem. Ekološkim, jer običnim vozilima je zabranjen ulaz u prirodni park. Malo su skuplji od klasičnih vozila na naftu i gas, jer nalazišta je u izobilju, naročito kraj gore pomenutog jezera. Ekologija i nafta, komšijski odnosi. Na Kaspijskom moru, komšije su Azerbejdžan, Iran, Rusija, Kazahstan i Turkmenistan. Dele blagodeti. Od svih njih, ova u kojoj smo sada, poseduje najviše. Šimbulak nudi magičnu prirodu, strme i moćne planinske vence prekrivene snegom. U podnožju ski centar, divne drvene kafiće sa pogledom i ukusnim sendvičima, besplatan spa centar na otvorenom, sprave za vežbanje i borilačke veštine. Mnogo vole borilačke veštine i sladoled. Ovde se nalazi i klizalište na najvišoj nadmorskoj visini na svetu, 1.961 metar. Sagradili su ga Sovjeti, kako bi sportisti vežbali za najprestižnija takmičenja. Uz asfaltni put koji ne vodi nikuda, par je jako lepih drvenih kuća za iznajmljivanje. Poseduju ih najbogatiji, oni bliski nafti. Ispred kuća besni automobili, baš kao i snežni leopard koji živi u ovim krajevima. Srećom po ljude retko silaze niže, ne vole kada nema snega, žive isključivo na visinama iznad 3.000 metara. Oni hrabriji i uporniji planinari ih itekako mogu spaziti. Jedu sve što ulove, a vole da love tako što skoče na plen sa visine i do 14 metara.
Nakon napornog dana spustili smo se u grad, na večeru. Hrana je slična našoj, u malo boljem restoranu poslužili su nam rinflajš kao specijalitet kuhinje. Umesto govedine, meso je konjsko. Najpopularnije meso u Kazahstanu. Narod koji je prvi pripitomio konje, uživa u ovim životinjama na razne načine. Obožavaju i konjsko mleko. Tri dana u Almatiju bilo je dovoljno da osetimo energiju grada, jako je čist, jako je urban, zelen, živ. Ono što sam primetio je da se jako dobro oblače, nose, zanimljive kombinacije. Ručali smo u ekspres restoranima, karakterističnim za ovaj deo sveta, gde obroci sa sve pićem koštaju oko pet evra. Budite pažljivi sa njihovim novcem, hiljade su u pitanju. Muzika se čuje svuda. Koliko muškarci vole borilačke veštine, toliko ovdašnje žene vole ples. Kakva podela. Podeljeni su i spa centri. Zapravo, muškarci ih mnogo više koriste. Posetili smo jedan, tradicionalni, sa visokim plafonima i ornamentima, prigušenim svetlom, miris orijenta. Turska, Finska i Ruska sauna, hamam, masaže. Rusku po prvi put probam, na dva minuta, jer sto je stepeni unutra. Najvrelija od svih, jedva sam izdržao i taj tren. Morate zaštiti glavu kako vam ne bi prokuvao mozak, kažu. Upoznali smo ljude, nije im teško prići, srdačni su. Otvoreni za razgovor, naročito ukoliko razumete ruski. Dolaze da odmore od posla, dva puta nedeljno. Za večeru smo izabrali jedan od dosta zanimljivih barova u nizu. Ne sećam se da li smo i jeli.
Aktau. Drugi grad na našoj ruti, najveći na Kaspijskom moru što se tiče Kazahstana. Tri sata avionom od Almatija, iznad pustinje i Aralskog mora koje nestaje. Puzimo uz ravnu liniju koja se naziva i granica. Negde se tu krije Sovjetska vojna baza, laboratorija u kojoj su proizvodili i testirali Antraks. Ostale viruse takođe. Trebalo bi se iz vazduha videti aerodrom kraj baze, gde su četiri piste ukrštene, u obliku zvezde. Pokušavao sam da uočim, ali ih nema. Pesak briše sve, čak i vodu, koje je na ovom mestu sve manje.
Aktau je podignut u svrhu rudnika uranijuma, kojih je pre raspada saveza bilo podosta. Prilikom sletanja imali smo predivan pogled na žuto jezero, koje je na prvi pogled izgledalo veličanstveno. Raskošne boje, prizori iz filma, oduševljenje. Žuta je zapravo boja svih otrova koji se u njemu nalaze. Žrtvovano je to parče vode, gde su izlivali sve ono nepotrebno iz tih rudnika, što se unovčiti ne može. Nakon odlaska Sovjeta i zatvaranja rudnika, Aktau je ubrzo zamro. Socijalističke oronule zgrade možete videti i danas, baš tu estetiku i način života. Životare. Nakon urbanog Almatija, povratak u prošlost. Ljudi su ovde konzervativniji, žene šetaju u sumrak pevajući omiljene pesme sa prijateljicama, muškarci nose pantalone i košulju. Nismo smeli u šorcu obitavati u hotelskom restoranu. Muškarci su ti koji se bune. Nekoliko je komunističkih betonskih spomenika, masivnih, glomaznih. Baš kao što je to bila tadašnja sila. Pločnici razvaljeni, pazimo kuda koračamo, očekujemo da nas miris mora povede. Večna vatra večno gori. Gorimo i mi na ovom suncu, srećni što je jun. Više nas zagledaju nego u prethodnom gradu, ovde je daleko manje turista. Zbog mora dođe poneko, rekoše nam da Kazahstanci više vole Gruziju i Tursku, oni koji mogu dobiti vizu i Grčku. Niko ne letuje ovde, a ministarstvo bi baš volelo. Krenuli su da sređuju, šetalište, mesta za brodove, koji turiste voze po pola sata, vašar sa ringišpilom, mala peščana plaža.
Kada ne nose pantalone i košulju, muškarci igraju odbojku na tom pesku. Fale kantice, lopatice i krofne. Umesto toga, prodaju burgere i sladoled, relativno ukusne. More je hladno, ohladila nas je i službenica u agenciji za brodski saobraćaj, kada nam je rekla da su kopnene granice u Azerbejdžanu još uvek zatvorene zbog kovida. Možemo samo leteti. Par minuta tišine, dok nismo shvatili da smo došli za badava. Ništa od teretnog broda. Potonule lađe, retko se dešava, ali je osećaj uvek jako loš. Izgleda da se nismo dovoljno dobro informisali, čeka nas promena plana, bes i pitanje zbog čega smo ovde.
Baku. Avionom smo prešli Kaspijsko more tokom noći te nismo imali pogled. Let do Bakua traje samo sat vremena, dovoljno da pojedete neukusni sendvič koji smo dobili. Pospani, zaspali smo tek oko četiri izjutra. Simpatični starinski hotel, dva sprata razdvajaju drvene stepenice koje jako škripe, ulaz u sobe je iz dvorišta. Škripali smo usred noći, nakon toga nismo čuli nikoga. Spavam kao top. Shvatili smo da je ovaj grad čaroban čim smo otvorili oči. Orijentalna jutra su najlepša, takve đevreke ne ume niko drugi napraviti. Obilni duručak uz čaj, obavezno, za jako malo para. Sedeli smo na suncu i razmišljali, ko bi još bio lud da troši vreme i novac po svaku cenu, kako bi se provozao teretnim brodom. U međuvremenu smo saznali da brodom ne možemo preći Kaspijsko more iz Kazahstana za Baku, ali to možemo uraditi u suprotnom smeru. Ne pitajte za logiku, politika nikada nije bila dom istoj. Teretna luka se nalazi na nekih 70 kilometara južno od grada, imamo samo jedan dan ovde. Odmah da vam kažem, taj dan nije dovoljan za sve ovo na tacni. Kao i doručak, obilna je ponuda skrivenih kutaka, čajdžinica i mesta sa predivnim pogledom na more i zalazak sunca. Ne sećam se da sam više uživao u zalascima kao na ovom putovanju. Sve je tako skockano, da nisam siguran da li je stari grad toliko star, a noviji deo baš toliko nov. Nema papirića. Nema ni neke poveće građevine, a da se ne zove po nekom članu iz porodice predsednika. Brod o kojem non stop trubimo, nosi ime njegove majke, Zarife Alijeve. Na momente imate utisak da ste u srcu Evrope, sa dozom orijenta. Taman toliko. Gužve su u saobraćaju do kasno u noć. Tri plamena, simbol su države, gde vatra neprestano gori iz gasa. Naftne i gasne platforme na moru, okružuju ovaj simpatični gradić. Zapravo je gradina. Unapred patim što moram da ga napustim već sutra, a nekako je danas brzo prošlo. Pogađamo se sa taksistom za cenu, rutinski običaj u ovim zemljama. Prvo oni preteruju sa visokom cenom, vi preterate sa niskom, šokovi i neverica, razmenjujete sablažnjene poglede, da biste se na kraju našli na sredini. Sledećeg jutra smo krenuli ka luci, u nadi da ćemo uhvatiti brod. Nemaju red vožnje, kreću kada se napune teretom. Može biti tog dana, može biti sutra ili za pet. Za pet dana imamo povratnu kartu iz Bakua, a viza nam važi samo za jedan ulazak u zemlju. Što znači da nemamo povratnu kartu.
Brod. Nakon sat vremena vožnje, uz more kraj kojeg se kao maslačci uzdižu prelepe crvenkaste džamije, stižemo u Alat. Tako se zove mesto odakle ćemo krenuti, nadasve se nadam. Pozdravili smo se sa taksistom koji nam je tokom sedamdeset kilometara izložio svoje znanje o Srbiji, stali ispred plave kapije i razmišljali o tome - šta sada? Bilo je ljubaznih i manje ljubaznih radnika, čuvara, policajaca. Rekoše nam da sačekamo, brod još uvek nije u luci, očekuje se svakog trena da stigne iz Kazahstana. Prvi gospodin nas je pustio u svoju klimatizovanu kancelariju, da se malo okrepimo i ne stojimo na suncu. Luka se nalazi u pustinji, bez drveta kako inače biva. Ispred luke ogroman parking, kućica za čuvara i kolona kamiona koji čekaju na ukrcavanje. Sedeli smo pored kopir mašine, u susednoj kancelariji se smejalo nekoliko njih. Drugi gospodin, učtiv sam samo prilikom odabira reči, nakon što je završio sa smehom i izašao iz svoje sobe, izbacio nas je napolje uz komentar da ne smemo biti tu. Predstoji nam dan na parkingu, goniči smo hladovine kamionskih prikolica. Ukupno je bilo dvanaest sati sunčanja, skrivanja, posmatranja, promatranja, preispitivanja. Jačanja. Pevao sam na trenutke. Sat vremena pred ponoć, dobili smo karte za ulazak u zonu luke i čekaonicu. Plan im je da brod krene oko dva ujutru, moramo još čekati. Pozvaće nas. Ruski jezik i dalje pomaže. Kada je mrak pao, pala temperatura, dobili smo pristup klimatizovanoj prostoriji. Nekako nam sve ide od ruke na ovom putovanju, logičnosti nadolaze. Čekaonice su imale ležaljke i hladnu vodu za piće. Pojeli smo preostalo suvo grožđe i utonuli u san. Na pola sata se jedno oko otvaralo, proveravalo da slučajno nisu otišli bez nas. Oko četiri sata su nas probudili, kažu idemo. Jedini u čekaonici, jedini putnici koji ne voze kamion. Svi ostali su već ukrcani. Pokušali smo policiji objasniti zbog čega se ponovo vraćamo za Kazahstan, nisu razumeli, samo su nam lupili pečat i rekli zbogom. Konačno! Ulazimo na teretni brod! Adrenalin tuče i ne jenjava. Još uvek nad nama mrak. Niko nam ništa ne govori, samo znamo da smo ostali bez pasoša. Ostaju kod kapetana sve do iskrcavanja. Jako ljubazna domaćica nam pokazuje kabine, zapravo jako dobre, čiste i uredne. Sa prozorom. Delimo je samo nas dvojica, kompanjon Iv i ja. Plašio sam se kabina bez prozora, u ovoj sam odmah navukao zavesu. Brod isplovljava oko pola šest, u momentu kada i sunce započinje svoj put. Sunce nam biva mnogo draže no juče. Osećaj kada nešto želite, spopadnu vas svi problemi, cilj dovedu u pitanje, ali na kraju ipak ostvarite zamisao, najlepši je na svetu. Zvuk motora, vibracija grdosije, poziv na doručak. Kapetan trubi. Premoreni, a puni energije. Siguran sam da smo vozačima kamiona bili jako čudni, šta ja, u drečavoj majici sa kamerom u ruci, tražim na ovom brodu? Razgovarali smo sa pojedinima, neki voze hiljadama kilometara, od Moldavije, preko Bugarske i Turske, dalje ka Kirgiziji. Koliko mentalno jak i spreman moraš biti za te poduhvate. Svaka čast su male reči za te ljude. Pregorele na suncu. Boravak od dvadeset i četiri sata na Kaspijskom moru im dođe kao odmor, predah od gasa i kočnice. Treba znati u životu kada dati gas, a kada stisnuti kočnicu. Plus još mnogo raznih umotvorina padale su na pamet tokom plovidbe. Idealno mesto da ostanete sami sa sobom, bez signala, bez mogućnosti da nešto posebno radite. Spavate, šetate, jedete, uživate u pogledu neprekidne pučine, razmišljate o životu, sebi i sebi sličnima. Pučinu ponekad preseče neka naftna platforma. Onda i misli skoknu do nje, kako bi bilo na njoj provesti neko vreme? Da li biste se usudili? Usred mora, nekoliko radnika i metalna konstrukcija, koja se kao i brod, ljulja i drmusa pri udarima talasa. Sve su to razlozi za ovaj poduhvat. Nama je ovo bio odmor na jedan sasvim drugačiji način. Kažu da ima ajkula, ne želimo da verujemo. Južni deo Kaspijskog mora mnogo je dublji od severnog, prosečna dubina je oko 500 metara. Za doručak smo imali dva jaja, sir, maslac i marmeladu, za ručak piletinu, pirinač i koka kolu. Verovatno iz nekog kamiona. Kako su vozači svaki momenat koristili za leškarenje i odmor, izvan kabina, napolju, uglavnom smo se šetkali mi. Dvojica radnika farbalo je cevi u crvenu boju, jedan od njih nas je pitao da ga fotografišemo. Kaže nam da nije nimalo lako raditi na brodu. Mnogo vremena provode daleko od kuće. Pomislio sam kako je ovo nama zabava, a njihov život. Zapravo, nisam gledao na ovo putovanje kao zabavu, već gomilu trenutaka koji će nas naučiti o životu ljudi u ovom delu sveta te izazovima sa kojima se suočavaju. Njihovoj kulturi. Svrha putovanja bi trebalo biti upravo to. Brod ima tri sprata, na vrhu se nalazi heliodrom, za ukrcavanje i iskrcavanje putnika kada brod nije u luci. Čudan je osećaj kada ste na otvorenom moru, u isto vreme se osećate beznačajnim, malim, bespomoćnim i slobodnim. Oko pedesetak kamiona je ukrcano sa nama, plaćaju oko hiljadu dolara za jedan. Dok smo mirno spavali, kapetan nas je budan usmeravao ka odredištu. Probudili su nas nešto posle pet ujutru, pristajemo u luku. Kako je brzo prošlo 24 časa. Pakujte stvari, skinite posteljinu i ostavite je kraj vrata u hodniku. Istuširao sam se hladnom vodom, iako postoji topla. Vozači su sa gelendera skupljali svoju odeću koju su oprali i ostavili da se suši. Ljubazna domaćica je lupala na vrata onima čiji je san tvrđi. Ili se pravi lud. Mali remorker je preuzeo kormilo. Stiže domet na telefonima, dosta je bilo slobode. Nakon što je vojska ušla na brod, u koloni smo, jedan po jedan, čekali da sednemo ispred njih i dobijemo pečat za ulazak. U međuvremenu nam je kapetan vratio putne isprave. Nisu nas ništa pitali, samo su posmatrali da li mi se brkovi u pasošu podudaraju sa trenutnim stanjem. Mirisao je doručak koji nije za nas. Vojnik koji nam je dao dozvolu za ulazak, negde u njegovim dvadesetim, pozvao je samo nas dvojicu. Ispratiće nas do izlaza iz luke, kako ne bismo čekali da svi kamioni prvo izađu, potrajaće. Nasmejao se kada smo rekli da smo ovde kako bismo upoznali njihove kulture. Ponovo smo bili pod vrelim suncem Kazahstana.
Putovanje do Kazahstana, Azerbejdžana i nazad - preko jezera koje ih spaja: Avantura brodom koja se zamalo nije desila
Autor: Aleksandar Tašić / Putriota
Možda će vas interesovati i:
-
Destinacije i Putopisi |
23. Dec 2020.
Istražite Kazahstan: 4 grada koja se moraju naći na vašem spisku putovanja
-
Destinacije i Putopisi |
12. Jun 2020.
Ostrvo kuge, malih boginja i antraksa: Vozdroženija, jedno od najsmrtonosnijih mesta na svetu
-
Istorija |
17. Oct 2020.
Vekovima povezani sukobom: Kratka istorija burnih odnosa Nagorno-Karabaha i Azerbejdžana
![Vojnik u Nagorno Karabahu]( "Vojnik u Nagorno Karabahu")
-
Galerije |
31. Jul 2015.
U Azerbejdžanu čak 70 bolesti leče – naftom
BONUS VIDEO:
