Ivana Dukčević vodi nas od severa i maslinjaka, niskog rastinje i ponekog vinograda, preko kamenite, a zatim peščane pustinje, do grada Tozera na jugu Tunisa.
Pre dolaska antičkih Rimljana, a početkom srednjeg veka i Arapa, prastanovnici severne Afrike bili su Berberi. I danas, oni čine značajan deo populacije u gotovo svim državama od Maroka do Egipta. Dolaskom Arapa i njihovim zadržavanjem, Berberi su prihvatili su islam, i povukli se ka jugu, u regije bliže pustinji. Tamnoputi starosedeoci, od pamtiveka su bili poznati po karavanima kamila, koji su nekada davno, iz severnog dela Sahare, do juga pustinje putovali od mesec dana do čak dva meseca. Karavana kroz pustinju gotovo da više nema, te su se Berberi preorijentisali na turizam, koji donosi sigurniju zaradu.
Na dugom putu od severa Tunisa do krajnjeg juga, maslinjaci, nisko rastinje i poneki vinograd, zamenila je prvo kamenita, a zatim peščana pustinja. Naša krajnja stanica bio je gradić Tozer (Tozeur) na obodu Sahare, na granici Sahela, mesto gde se pustinja sreće sa plodnijom regijom Sudana, na jugu. U kasno popodne, stigli smo u u ovo mesto sa veoma zanimljivom arhitekturom, drugačijom od one poznate na severu, koju smo sretali svuda. Umesto uobičajenih, blistavo belih kuća sa plavim prozorima i vratima, čitav omanji grad podignut je od cigle čija je fasada - u odnosu na način kako je slagana prilikom gradnje, pretvorena u zanimljive, trodimenzionalne mozaike.
U ranim popodnevnim satima, u džipovima sa motornim pogonom na sva četiri točka, sa lokalnim Berberima za volanom krenuli smo da istražimo najjužniji i najčarobniji deo zemlje. Put nas je vodio kroz dve oaze s palmama, a zatim i duž magistrale prave kao strela, koja je završavala u podnožju stenovitih, krečnjačkih planina. Nakon pola sata vožnje, pristigli smo u Čebiku (Chebika, ili Chbika), kanjon u čijem podnožju teče rečica, i gde se nalazi oaza sa prelepim vodopadom.
Pogledajte sve fotografije u galeriji:
Vodimo vas na dugo putovanje od severa do krajnjeg juga Tunisa! Ko živi u pustinji kojom su nekada putovali karavani?
Dok smo se verali stazama kanjona, u stenama smo videli veliki broj fosila u vidu okamenjenih školjki koje potiču iz vremena kada je pre oko 50 do 100 miliona godina, Sahara bila deo mora. Osim školjki, lokalci iz stena vade i na štandovima prodaju delove minerala, od kojih je najpoznatija "pustinjska ruža". Mineral čudesnog naziva i oblika - nalik okamenjenim ružinim laticama, najčešće nastaje prilikom isparavanja vode iz slanih jezera u pustinji, nakon kratkih i retkih kiša (jednoj takvoj smo i sami prisustvovali), kada zrna peska ostanu zarobljena u gipsu i baritu, čime nastaje njihova kristalizacija i grupisanje u pločice, u boji pustinjskog tla.
Posle obilaska oaze, vratili smo se na magistralu, i nakon desetak kilometara skrenuli s asfaltnog puta. Pustinjskim pejzažima, po utabanom pesku jurili smo džipom čuvenom off road rutom Pariz-Dakar, i ponegde videli ostatke soli na tlu, tragove nekadašnjeg mora koje je odavno isparilo.
Jurnjava pustinjom nastavila se kroz pejzaže sa prvim dinama, na mestu gde je snimljen britansko-američki film "Engleski pacijent". Nakon kratke pauze, krenuli smo dalje, uz čudesnu, pomalo zlokobnu atmosferu sa pustinjskom olujom u najavi. Praćeno jakim vetrom, u kasno popodne nebo se zamračilo, dok se sunce pretvorilo u krug nalik punom mesecu, na tamnom nebu. Bela lopta na tmurnom sivilu horizonta, izgedala je kao da joj se bliži kraj, i sledi smak sveta. Ovakvo vreme pratilo nas je i naredna dva dana, uz pesak koji se povremeno uvlačio u automobile, hotelski lobi, i ponekad u obliku nekoliko zrnaca, završavao i u našim očima.
Vožnja jednoličnim pejzažima, završila se u blizini mesta Nefta, na lokacijama Mos Espa i Ong Jemel, odakle smo sa vrha velike dine, u peščanoj dolini ugledali ostatke velikog seta, scenografije za film Ratovi zvezda (Star Wars). Džordž Lukas i njegova filmska ekipa, ovde su snimili dva filma iz čuvenog serijala (epizodu 1 i 2), u selu Luka Skajvokera na planeti Tatuin. Ime planete, Lukas je nazvao po obližnjem gradu Tatuinu (Tataouine), čije je ime berberskog porekla. I tu nije kraj inspiraciji lokalnih pejzaža, za futuristički film. Trogloditne kuće Berbera u pustinji, ukopane u krajolik, holivudska ekipa iskoristila je kao stambene jedinice grada na drugoj planeti, kojima su dodate sivo-plavičaste cevi i metalna vrata, kako bi se razlikovale od onih pravih.
U Sahari, osim škorpiona, buba, zmija i kamila, žive pustinjske lisice, zečevi i miševi. Sve tri vrste imaju velike, trouglaste uši, koje im služe da se rashlade i temperaturu tela prilagode afričkim vrućinama. Neke od ovih pustinjskih životinja imaju zadnje noge nalik zečjim, koje im pomažu pri skakanju u dubokom pesku. Kada smo pristigli na vrh velike dine, i dok smo u daljini posmatrali scenografiju Ratova zvezda, od lokalnog Berberina u ruke sam uzela malu pustinjsku lisicu, fenek, čije se krzno stopilo u boje saharskog peska, i koja se svila u mom dlanu. Sa životinjicom u naručju, koja se pojavljuje i u "Malom princu", prisetila sam se pisca, Francuza Sent Egziperija, velikog putnika i pilota koji je preživeo pad svog aviona u pustinji Libije, ne tako daleko od mesta gde smo se našli, i koji je u svojoj knjizi, kroz filozofske misli o istini, moralu, ljubavi i prijateljstvu, uz poruku da je putovanje važnije od odredišta, opisao lepotu pustinje.
Narednog dana, put nas je vodio kroz veliko, isušeno slano jezero Šot el Džerid (Chott el Djerid), blizu granice s Libijom. Jedno od najvećih slanih jezera saharske pustinje površine oko 4900 km2, mesto je gde Tunižani vade so i koriste za svoje potrebe, i za izvoz. Jedan deo stiže i do nas, u vidu džakova industrijske soli koja se koristi za posipanje puteva, tokom snežnih dana. Čak i nakon retkih, obilnijih kiša, jezero je veoma plitko, a njegovo korito nalazi se na 10 do 25 metara ispod nivoa mora.
Drumom pravim kao strela, i peskom koji je tokom peščane oluje povremeno prekivao asfalt - a naše vozilo usporavalo kako ne bi proklizalo, stigli smo do Duza (Douz). Na obodu grada, jedno vreme proveli smo na kvadovima i jašući “pustinjske lađe”, koje su vodili lokalni Berberi. “Zovem se Mohamed”, rekao mi je vodič kamilana na kojem sam jezdila pustinjom, podsetivši me na Berberina istog imena iz Maroka, vlasnika kamilana Rahmana u pustinji te zemlje, na granici s Alžirom, i moj boravak u pustinji Maroka. Osim kamila (za jahanje se koriste isključivo mužjaci kamila), naš karavan pratilo je nekoliko Berbera na rasnim arapskim konjima. Kada smo sišli s kamila, po ceni od nekoliko tuniških dinara, konjanici su nam ponudili jahanje konja, ili slikanje u sedlu.
Tekst i fotografije, deo su internet i stranica na društvenim mrežama "Umetnost putovanja" i zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima.
Možda će vas zanimati i:
-
Destinacije i Putopisi |
17. Aug 2020.
Pod vrelim peskom ili u skrovištima od kamenih formacija: Kako izgleda život ispod zemlje
-
Arheologija |
07. Sep 2017.
IZGUBLJENI GRAD NEAPOLIS: Ostaci rimskog grada pronađeni kod obala Tunisa
-
Zanimljivosti |
27. Mar 2015.
Tatavin - od inspiracije za "Ratove zvezda" do baze Islamske Države
-
Arheologija |
02. Jan 2023.
"Uplivala sam u mračni kanal u odaje grobnice": Ronjenje ispod piramida CRNIH FARAONA
![Arheolog Pirs Pol Krisman sprema se da uđe u potopljenu grobnicu u nekropoli Nuri, u Sudanu.]( "Arheolog Pirs Pol Krisman sprema se da uđe u potopljenu grobnicu u nekropoli Nuri, u Sudanu.")
-
Magazin |
16. Apr 2022.
SUDANSKA PROCENA: Mladi Sudanci nadahnjuju se istorijom u traženju bolje budućnosti
![Muškarci umotani u sudanske zastave sede na litici]( "Muškarci umotani u sudanske zastave sede na litici")
