Pripadao je Asirskom carstvu, danas u njemu žive Turci, Sirci i Kurdi: Ovo je Dijarbakir, grad pogođen zemljotresom

Nekada je pripadao Asirskom carstvu, sada u njemu žive Turci, Sirci i Kurdi, a njegovi delovi potpuno su uništeni u zemljotresu. Ovo je Dijarbakir!

"Ja i moja porodica smo dobro, ali mnogo ljudi je stradalo", stižu mi dva slična odgovora jutro nakon prvog potresa, od dva čoveka zaposlena u Turističkoj organizaciji Turske, koja sam tamo upoznala. Samo na trenutak sam osetila blago olakšanje, uvek je drugačije kada nekog poznajemo. Onda su usledile vesti o novim potresima i o hiljadama mrtvih. O čitavim uništenim gradovima.

Izvor: Milana Petrović

Uvek je drugačije kada nekog poznajemo, ponavljam u sebi - o ovim ljudima svet trenutno zna da pate. Vreme koje sam provela uživajući u njihovom gostoprimstvu, navelo me je da podelim priču o njima.

Dijarbakir, jedan od gradova na jugoistoku Turske koji je teško pogođen zemljotresom, važi za nezvaničnu prestonicu turskog Kurdistana i većinom je naseljen Kurdima. Njihovih fotografija nemam jer se prilično naljute kada u njihovom pravcu pokušate da usmerite aparat. Ali možete da ih zamislite: kada je lepo vreme, kakvo je bilo u vreme moje posete, crnomanjasti muškarci sede u lokalnim bircuzima, za dva, tri drvena stola na ulici postavljena uz zid. Kurdi su naročito ponosni na svoje tradicionalno pevanje. Izvode pesme u bašti svog Udruženja, i to je jedna od retkih prilika kada, dozvoljavaju da budu snimljeni.

Za razliku od evropskih gradova u kojima je stari deo grada ujedno i centralni, a i najskuplji, u Dijarbakiru stari centar grada pomalo podseća na favele. Uskim uličicama trčkaraju bosonoga deca, a neretko i živina i druge sitne životinje. Stara pijaca vrvi od boja, mirisa i zvukova alata majstora starih zanata, poput kovačkog.

U drugom-trećem prstenu od centra nalaze se potpuno ove četvrti sa modernim zgradama od koji smo neke videli na snimcima kako se ruše kao kule od karata.

U istočnom kraku Plodnog polumeseca, u nekadašnjoj Mesopotamiji na gornjem toku reke Tigar, deo istorije koju učimo kao svetsku, rodio se na ovom području. Nekada se na ovde prostiralo Asirsko carstvo, a do danas se očuvala i etnička grupa koja sebe naziva Sircma (pripadnici jedne od tri skupine, uz Asirce i Haldejce. Tri grupe priznaju međusobnu srodnost i teže ujedinjenju ali zbog razlika, pre svega verskih, to im ne polazi za rukom), koja živi na ovom mestu i na prostoru današnjeg Iraka, Irana, Sirije i Libana. Sirci koji žive u Dijarbakiru su najvećim delom sledbenici Sirijske orijentalno-pravoslavne crkve (miafiziti) i Sirijske katoličke crkve (unijati zapadnosirijskog obreda) i međusobno govore aramejskim jezikom. Ova grupa opstala je i odolela osvajanjima skoro svih velikih sila, od Persijanaca i Rimljana do Osmanlija.

Dijarbakir je Turskoj i svetu dao i izumitelja i naučnika Ismaila Al-Džazarija. "Leondardo da Vinči je od njega ukrao ideju za dizajn svog sunčanog sata", kaže kolega koji je bio na putovanju sa mnom. Prilično sam se pobunila, jer je takva izjava neutemeljena, ali može da posluži da dočara njegov genij i s kime ga porede. Živeo je krajem XII i početkom XIII veka, a izumeo brojne instrumente, pa i mehaničke i hidraulične mašine, o kojima je pisao u svojim spisima koji su postali dragoceni za razvoj savremenog mašinstva. U gradu najslavnijeg muslimanskog izumitelja postoji, nadam se još uvek, i fakultet koji nosi njegovo ime.