PREMOŠĆAVANJE VEKOVA: Viseći most Inka - Kesvačaka - neprekidno se gradi i obnavlja već petsto godina (FOTO)

Jedan viseći most Inka u Peruu, koji povezuje suseda sa susedom i prošlost sa sadašnjošću, obnavlja se svake godine.

Most Kesvačaka neprekidno se gradi i obnavlja već pet vekova.

Stotinama godina to je bila jedina veza između sela sa obe strane reke u ovom regionu peruanske provincije Kanas. To je samo jedan od mnogih sličnih visećih mostova od užadi izgrađenih za vreme Carstva Inka, koji su masivnu teritoriju carstva povezivali onim što danas zovemo Veliki put Inka. Put se protezao gotovo 40.000 kilometara i povezivao prethodno izolovane zajednice, omogućavajući vojnicima, glasnicima i običnim građanima da prolaze širom carstva.

Transportna mreža bila je deo onoga što su Inke smatrale svojom obavezom: "Ići u svet i urediti ga nakon vremena haosa", objašnjava Hose Bareiro, pomoćnik direktora istraživanja i direktor Kancelarije za Latinsku Ameriku u Nacionalnom muzeju američkih Indijanaca organizacije Smitsonijan. Bio je jedan od kustosa izložbe o putu Inka i istraživao je most Kesvačaka.

"Mostovi su bili osnovna karakteristika širenja carstva iz Kuska u četiri smera, preko vrlo izazovnog krajolika Anda", kaže.

Španski kolonizatori koji su u XVI veku srušili carstvo bili su zadivljeni inženjerskim podvigom visećih mostova, izgrađenih u područjima gde su reke bile preširoke za mostove od drvenih greda.

Pogledajte fotografije u galeriji:

Vidi opis

PREMOŠĆAVANJE VEKOVA: Viseći most Inka - Kesvačaka - neprekidno se gradi i obnavlja već petsto godina (FOTO)

Učesnici ceremonije nose dugačko teško uže niz kanjon da bi započeli izgradnju.

Kroz kanjon protiče reka Apurimak. Za vreme Carstva Inka viseći mostovi su povezivali izolovane zajednice.

Most Kesvačaka je poslednji preostali viseći most Inka. Neprekidno se gradi i obnavlja već pet vekova.

Član zajednice Kečua prinosi duhovne darove noć uoči početka ceremonije.

Izgradnja mosta je podvig čitave zajednice; svaka porodica koja učestvuje doprinosi radom.

Iču trava natopljena je vodom pre uvijanja u uže, koje se zatim upliće u debelu užad za osnovu novog mosta.

Proces obnove ispreplitan je s ceremonijom i slavljem: kečuanski sveštenici tokom gradnje prinose duhovne žrtve u vinu

Graditelji zajedno tkaju patosnicu i stranice mosta, što je poslednji korak gradnje.

Kečuanke sede na vrhu kanjona i uvijaju iču travu u uže. Tokom ceremonije ženama nije dopušteno da silaze niz kanjon u blizinu mosta jer se smatra da to donosi nesreću.

Skloni opis

PODELI

Pogledaj slike

Izvor: DŽEF HAJMSATBr. slika: 9 1 / 9

Izvor: DŽEF HAJMSATBr. slika: 9 2 / 9

Izvor: DŽEF HAJMSATBr. slika: 9 3 / 9

AD

Izvor: DŽEF HAJMSATBr. slika: 9 4 / 9

Izvor: DŽEF HAJMSATBr. slika: 9 5 / 9

Izvor: DŽEF HAJMSATBr. slika: 9 6 / 9

AD

Izvor: DŽEF HAJMSATBr. slika: 9 7 / 9

Izvor: DŽEF HAJMSATBr. slika: 9 8 / 9

Izvor: DŽEF HAJMSATBr. slika: 9 9 / 9

AD

Tokom godina neki od mostova su uništeni, a drugi su prestali da se upotrebljavaju i na kraju nestali usled uvođenja novih puteva i mostova koji su u XX veku pravljeni da služe automobilima.

Tradicija mosta Kesvačaka održala se uglavnom zbog izolovanosti mesta, a danas povezuje četiri zajednice – Huinčiri, Čaupibanda, Čokajhua i Kolana – koje govore kečuanski. Iako je u blizini sagrađen novi metalni most za automobile koji žele da pređu reku, okolni stanovnici za trgovinu i posete radi druženja i dalje koriste stari most od užadi.

Most Kesvačaka upisan je 2013. godine na Uneskov spisak nematerijalne kulturne baštine čovečanstva zbog svoje važnosti za ljude koji još uvek žive u ovom području.

"Ovde danas možete da vidite živu kulturu koja seže 500 godina unazad", kaže Bareiro. "Kad je političko Carstvo Inka bilo uništeno, iza njega je ostala kultura na ljudskom, seoskom nivou."

Glavna komponenta te kulture jeste ideja zajedničkog rada, kaže. Zajednice se udružuju kako bi radile na zajedničkim projektima ne očekujući platu, znajući da će celo selo ili region na kraju od njih imati koristi.

Veštine izgradnje mosta, koje se prenose generacijama, malo su se menjale tokom godina.

Sve započinje prikupljanjem vlati duge trave, koje se uvijaju zajedno kako bi se napravili tanki konopci. Oni se zatim upliću u veću užad, a ta se na kraju pletu u tešku užad koja će držati most. Zajednice se zatim udružuju u zadatku razvlačenja teških užadi od jedne do druge strane reke kako bi ih pripremile za postavljanje.

Teška užad su pričvršćena za čvrste kamene podloge, a iskusni graditelji mostova počinju da rade od krajeva prema sredini mosta, tkajući stranice i patosnicu od vlakana i štapova. Nakon što se sastanu na sredini, na patosnicu se položi podno tkanje i novi most je dovršen.

Izvor: DŽEF HAJMSAT

Jedina značajna promena poslednjih godina u ovom ritualu jeste veća učestalost, kaže Bareiro. Pre su zajednice menjale most jednom u tri godine. Povećana dostupnost mesta i turizam dovode veći broj posetilaca u to područje, pa su most počeli da grade svake godine. Gradnja je 2020. godine otkazana zbog pandemije kovida 19. Veću učestalost Bareiro pripisuje brizi za bezbednost jer preko mosta sada vlada veći promet. Ali seljani su prepoznali mogućnost privlačenja još više turista, pa su ceremoniju gradnje pretvorili u godišnji ritual.

Nakon završetka mosta zajednice slave uz muziku, molitvu i gozbu. Most Kesvačaka je sada spreman da odsluži još jednu godinu.

NAPISALA: ABI SJUEL; SNIMIO: DŽEF HAJMSAT