Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

U najistočnijim delovima Anda nalazi se IZGUBLJENI GRAD INKA: Putujemo do njega i saznajemo zašto su ga napustili?

Autor Ivana Dukčević

Saradnica sajta National Geographic Srbija, vodi nas do "Izgubljenog grada Inka" i otkriva činjenice o ovom narodu.

 Macu Pikcu17.jpg Izvor: Ivana Dukčević

U SVETOJ DOLINI INKA, dolini reke Urubambe, na mesnoj Železničkoj stanici Oljantajtambo ušli smo u voz koji nas je nakon jednog sata i četrdeset minuta dovezao do mesta Aguas Kaljentes u podnožju Maču Pikču (prema onom što smo saznali od lokalnih vodiča, najpravilniji izgovor mesta je Maču Pihču, gde je "h" delimično progutano). Između Oljantajtamba i mesta Aguas Kaljentes, ne postoji drum. Teoretski, do Maču Pikču moguće je doći neasfaltiranim putem s druge strane Anda, ali je dužina ove trase otprilike tri puta veća od one koju prelazi voz. Između Oljantajtamba i jedine, krajnje stanice voza - Aguas Kalijentes, ima 43 kilometra, i više od 20 vozova dnevno u prelazi ovu trasu. U zavisnosti od doba dana, putovanje obično podrazumeva posmatranje klanca kroz koji voz prolazi, na litici iznad reke Urubambe, što u kasnim popodnevnim satima i sa suncem na izmaku, stvara romantičnu sliku u oku pomatrača.

 Voz prolazi kroz vijugave puteve Anda u Peruu Izvor: Ivana Dukčević

 Macu Pikcu5.jpg Izvor: Ivana Dukčević

Romantični zalasci sunca iza golih vrhova istočnih obronaka Anda, projurili su peruanskim pejzažima tokom prvih pola sata vožnje, i noć je već uveliko pala kada smo oko sedam uveče pristigli u Aguas Kaljentes. Gradić u Andima, smestio se na relativo niskoj nadmorskoj visini od 2000 metara, u dubokom klancu Urubambe, između visokih, špicastih, zelenih vrhova planina. Dolazna vozna stanica u ovom gradiću praktično ne postoji, jer šine voza bukvalno ulaze i prolaze kroz čitav grad, formirajući dugački peron između zgrada, koji se završava liticom. Do pre jednog veka, Aguas Kaljentes (koji nazivaju i Machu Picchu Pueblo - "Maču Pikču selo"), nije postojao. Na tom mestu, na završnoj stanici buduće trase voza sve do otvaranja 1931. bili su smešteni radnici na izgradnji pruge. Usled vulkanske aktivnosti vezane za Ande, u zaleđu sela pronađeni su izvori termalnih voda, zbog čega je selo dobilo svoj naziv ("Topli izvori").

Na našim ulaznicama za Maču Pikču, pisalo je da imamo ulazak u 8 sati. Karte za ovo arheološko nalazište, kupuju se putem interneta za određeni datum i sat, ali je pre kupovine potrebno proučiti nekoliko opcija u ponudi. U 7 sati ujutro, ukrcali smo se u jedan od autobusa za Maču Pikču, koji su vozili do nalazišta i nazad, kao na pokretnoj traci. Nakon 20 minuta vožnje širokim, prašnjavim drumom i usponom sa desetak prilično velikih lakat krivina, stigli smo na vrh planine i konačno odredište.

 Maču Pikču Izvor: Ivana Dukčević

U odnosu na Kusko, Titikaku i druge poznate destinacije u peruanskim Andima na nadmorskoj visini većinom između 3400 i 5100 metara, koje sam takođe posetila, "Izgubljeni grad Inka" čiji se procvat vezuje za period između 1400. i 1500. godine, nalazi se na samo 2400 metara nadmorske visine. Ovo je važan podatak za one koji su već imali probleme zbog visinske bolesti, jer na ovoj visini simptomi prestaju. Nekadašnji "univerzitetski grad Inka" u najistočnijim delovima Anda, relativnoj blizini Amazonije i u planinskoj džungli, otkrio je 1911. godine sasvim slučajno, Amerikanac Hiram Bingam, profesor latinoameričke istorije, netaknut od strane španskih osvajača.

Pogledajte fotografije u galeriji:

Ispostavilo se da Maču Pikču nikada nije osvojen, već da su ga Inke svojevoljno napustile. Posmatrajući odozgo zlodela konkistadora i svesne da njihov svet nestaje, Inke su donele odluku da univerzitetski centar napuste pre nego što pošast stigne i do njih. Od oficijelnih, peruanskih vodiča koji su nas vodili kroz nalazište, nisam uspela da saznam na koji način su Inke, bez postojanja pisma učile u ovom univerzitetskom centru, s obzirom da ne postoji nijedan pisani zapis o tome. Za razliku od mnogo starije i dugovečnije peruanske kulture Moča, čije smo neverovatno lepe i raznovrsne predmete videli u Muzeju Larko u Limi, Inke koje su sve njih na kraju porazile, vladale su Andima manje jednog veka (kao narod, postojale su ukupno tri veka), pre nego što će španski konkistadori osvojiti Južnu Ameriku, i iza sebe nisu mnogo ostavile. Jedino što je preostalo na nalazištu, jesu ostaci zidina koji svedoče o nesumnjivom građevinskom umeću Inka, otkriće podzemnih cisterni i velika opservatorija. Dok posmatram ogromne blokove kamenja težine i nekoliko desetina tona, koji su se nalik nekakvoj slagalici i bez vezivnog tkiva uklopili i spojili u mozaik zidina, ne mogu da odolim utisku da me njihov oblik i raspored neobično podseća na onaj zrna u kukuruzu, jedne od tri najrasprostranjenije namirnice Anda.

Impresivni kao i same ruševine, ili možda još impresivniji od njih, pružaju se spektakularni pejzaži strmih, bujnih i nepristupačnih planina prekrivenih zelenom prašumom, koji u Andima ne mogu da se vide na velikim visinama na kojim smo prethodno boravili. Sam lokalitet na platou između planina, smešten je između vrhova Maču Pikču (Machu Picchu - "stari vrh") i Huajna Pikču (Huayna Picchu - "mladi vrh"). Uz odgovarajuću ulaznicu, moguće je popeti se na vidikovac, na vrh Huajna Piču, čija silueta navodno predstavlja lice Inka ratnika zagledanog u nebo.

 Macu Pikcu35.jpg Izvor: Ivana Dukčević

 Macu Pikcu34.jpg Izvor: Ivana Dukčević

U povratku s vrha planine, umesto autobusa odlučili smo se na svojevrstan poduhvat - spust kroz andsku džunglu strmim stepeništem dužine 1740 metara, od samog vrha lokaliteta sve do reke u samom dnu kanjona. Stepenište koje krivuda niz gustu džunglu, povremeno preseca isti onaj put kojim smo stigli autobusom. Tokom silaska, iz žbunja se povremeno čuje šuštanje koje je nesumnjivo pripada nekoj od životinja, ali smo na kraju zaključili da su verovatno u pitanju ptice koje se skrivaju u gustišu. Da smo došli skoro do samog podnožja planine Maču Pikču, zaključili smo po sve glasnijem zvuku huka Urubambe. Prelaskom reke preko visećeg mosta, usledilo je još oko kilometar hoda do mesta Aguas Kaljentes, ali smo usput odlučili da skrenemo u Paviljon leptira. Nalik onom koji sam već videla u Meksiku, leptiri se ovde uzgajaju i navikli su na posetioce, te su dva velika leptira koji su slobodno leteli baštom, sleteli su na moj fotoaparat i odlučili da se "druže" sa mnom. Po povratku u Aguas Kalijentes, ostatak popodneva proveli smo u toplim vodama mesne banje, a zatim u lokalnom centru kulture zatražili da u pasošu dobijemo pečat koji svedoči o poseti "državi" Maču Pikču.

Tekst i fotografije delo su autorke Ivane Dukčević i sajta Umetnost putovanja, i zaštićene su Zakonom o autorskim i srodnim pravima. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje bez dozvole autora.

Možda će vas zanimati i:

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Priroda

Nauka