Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Neverovatna kompozicija duga čak 3 kilometra: Kako izgleda vožnja kroz pustinju - najdužim vozom na svetu (VIDEO)

Autor Edin Krnić

Edin Krnić, saradnik sajta National Geographic na srpskom jeziku, vodi nas u avanturu najdužim vozom na svetu koji saobraća od Zouerate do Nuadibua.

 Muhamed i Muhamed Jem Izvor: Edin Krnić

Na svojim putovanjima u 130 zemalja sam se nagledao svega, a prešao sam i veliki broj ekstremnih i veoma zahtevnih tura. Jedna od njih je i vožnja najdužim vozom na svetu koji saobraća na relaciji Zouerate - Nuadibu (Nouadhibou) i obratno. Dužina ove rute je 704 kilometra u jednom smeru. Ovom rutom saobraća samo teretni voz koji svakodnevno dovlači rudu iz Zouerata do luke Nuadibu, a nakon istovara u luci, voz se vraća prazan, tako da je moguće iskoristiti jedan od dva putnička vagona koji su, uz još jedan za prevoz automobila, uvek zakačeni kao poslednja tri vagona ove neverovatne teretne kompozicije duge čak tri kilometra.

Ovo neverovatno iskustvo je nemoguće doživeti u pravom smislu ukoliko se putuje od Nuadibua do Zouetata. Poenta vožnje je doći iz Zouerata u Nuadibu kako bi se oni željni avanture mogli voziti na nekom od teretnih vagona, te samim tim osetiti pravi smisao ulaska u ovaj voz.

Možda će vas zanimati i:

Kako sve ovo funkcioniše?

U Zouerat je moguće doći avionom iz glavnog grada Mauritanije, Nuakšot (Noukchata), ili iz lučkog Nuadibua, a nakon sletanja na aerodrom se obavezno sa nekim od lokalaca uputiti u neverovatnu i neponovljivu avanturu. Mišljenja sam da se bez nečije pomoći sve ovo ne može obaviti kako valja, jer treba da vas vodi neko ko ima iskustva.

Ja sam došao sa druge strane i to automobilom. Iz Nuakšota sam se uputio ka gradu Atar u regiji Adar u kojoj sam osim Atara obišao još dva veoma bitna grada koji su pod zaštitom UNESCO-a, a to su Chingueti i Ouwadan, te još i dva manje popularna ali interesantna grada Akjojujt i Aoujeft. Osim ovih gradova i znamenitosti, obišao sam još i Guelb El Richat, strukturu u narodu poznatu kao Oko Afrike ili Oko Sahare, a njenu lepotu je moguće videti samo iz aviona jer je široka 40 kilometara.

Upoznavanje sa Muhamedom

Kada sam obišao znamenitosti u ovom delu Mauritanije, vratio sam se u Atar gde sam upoznao Muhameda Jadda. Bio je to slučajan susret ispred  glavnog i veoma popularnog marketa u Ataru. Zamolio sam ga da zajedno prošetamo marketom jer je on ipak lokalac, te je po mom mišljenju bilo logično da ga svi poznaju te da mi neće niko praviti probleme dok budem snimao ili nešto fotografisao. U mnogim zemljama su stanovnici veoma agresivni zbog tih stvari jer od mnogih turista nemaju svoj mir, a ovde je još i dodatno negativna činjenica da sam u jednoj islamskoj državi gde je bez posebne dozvole zabranjeno snimati ili fotografisati ljude, a posebno žene i devojke.

Kako smo proveli nekoliko sati zajedno, shvatio sam da je veoma pristojan i od velike pomoći. Ovo kažem zbog toga što bi mi u mnogim državama prvo tražili novac, a onda bez ikakve motivacije prošetali sa mnom delovima grada koji me zanimaju. Kod njega to nije bio slučaj. Rekao mi je da je primetio kako se raspravljam sa nekim trgovcima pa mi je prišao u pomoć, a samim tim i da mi pokaže šta je najinteresantnije na ovom marketu.

Kada smo obišli market, otišli smo na ručak gde sam mu rekao da nastavljam za Choum i Zouerat jer želim da se ukrcam na voz bar 250 km koliko ima između ova dva grada. Predložio mi je da ode sa mnom jer u Zoueratu ima rodbinu koju želi posetiti, te je ovo prava prilika da ode. Pitao sam ga da li je ikada putovao vozom na ovoj ruti, na šta mi je odgovorio da je to činio dva puta. Osim što je bio veoma prijatan, imao sam sreću da mu rođaci rade na ovoj željeznici, te ćemo preko njih imati tačnu informaciju kada kreće voz iz Zouerata ili Chouma.

Zamolio me je da svratimo do njegove kuće kako bi uzeo neku jaknu i džemper jer je u vozu uveče veoma hladno. Usput se nekoliko puta čuo sa svojima u Zoueratu, te su mu predložili da se ne zadržavamo u Choum, već da dođemo u Zouerat odakle sutra u 14:00 kreće voz sa dva putnička vagona, jednim za automobile te još i kompozicijom dugom čak tri kilometra od kojih će svaki vagon biti pun najsitnije mlevenim magnetitom.

Na putu između Chouma i Zouerata sam imao veliku sreću da vidim trokilometarsku kompoziciju vagona koja je išla prazna prema Zoueratu. Voz je za sobom dizao velike količine peska iz Sahare koji se u pozadini mešao sa ostatkom prašine magnetita iz već ispražnjenih vagona. Zastali smo kako bih napravio par fotografija i snimio ovo neverovatno remek-delo ljudskih ruku. Ne znam kojom se brzinom kretao ako mu je trebalo tačno tri minuta da svi vagoni uključujući i lokomotivu prođu pored nas. Ovaj spektakl je moguće videti dva puta dnevno jer vozovi saobraćaju nasumično, a pruga je duž većeg dela ceste udaljena samo pedesetak metara.

 Železnicka stanica Choum
Železnicka stanica Choum
Izvor: Edin Krni

 Železnicka stanica Choum
Železnicka stanica Choum
Izvor: Edin Krnić

Nakon skoro četiri sata vožnje stižemo u Zouerat gde nas je Muhamedova rodbina dočekala veoma srdačno. Nije prošlo ni pola sata kako smo se smestili, na podu je, kako to nalažu običaji u mnogim islamskim zemljama, već bio postavljen ručak. Pre obroka smo svi morali popiti po čašu hladnog kamiljeg mleka, a onda smo svi iz jedne tepsije osrednje veličine počeli rukama jesti kus-kus sa mesom od kamile koji je bio veoma ukusan (iako nisam jedan od onih koji uživa u kus-kusu jer mi je to jelo previše suvo). Ovde to nije bio slučaj jer je za razliku od onog u Maroku ovaj bio natopljen supom od već pripremljenog kamiljeg mesa. 

Čaj je obavezan nakon svakog jela pa je to i ovde bio slučaj. Nakon odličnog ručka, Muhamed mi je predložio da mi pokaže grad, što sam ja oberučke prihvatio. Zouerat je pravi industrijski grad koji i nema šta da pruži putniku namerniku. Široke neasfaltirane ulice su pune smeća od pregaženih plastičnih flaša, ali to izgleda ovde nikom ne smeta niti na to iko od nadležnih obraća pažnju. U centru grada Muhamed se sreo sa starim prijateljima koji su nas pozvali na čaj kako to ovde tradicija nalaže. Nakon šetnje i ispijanja bezbroj čajeva, vraćamo se kod kuće kako bismo se odmorili pred sutrašnji put koji će zasigurno biti naporan i zahtevan.

 Zouerat
Zouerat
Izvor: Edin Krnić

 Rudnik u Zoueratu
Rudnik u Zoueratu
Izvor: Edin Krnić

Putovanje vozom

Sutradan ujutro za doručkom dobijamo potvrdnu informaciju da voz kreće u 14:00 te da će uz teretne vagone biti još tri, i to dva putnička u ekonomskoj i biznis klasi te još i jedan na kome će biti mesta za tri automobila. Odmah mi je sinula ideja da utovarim i auto koji sam iznajmio te ću na ovaj način skratiti put za oko 550 km. Naime, pruga od Zouerata do Nuadibua je druga 704 km, ali automobilom nema alternativnog puta već se moram vratiti nazad u Nokchout da bih nastavio za Nuadibu, a sve to iziskuje mnogo vremena i goriva.

Otišao sam sa Muhamedom da kupimo karte i bio sam prijatno iznenađen kada sam saznao da je vozna karta za automobil 2900 ogija, a vozna karta po osobi samo 200 ogija za ekonomsku i 300 za biznis klasu. Vožnja u teretnim vagonima se ne naplaćuje, tako da je vožnja besplatna za sve one koji žele avanturu nakon koje se morate kupati najmanje sedam dana u nizu kako biste skinuli svu čađ sa sebe.

 Čovek gleda u voz koji prolazi pustinjom Izvor: Edin Krnić

Kupio sam još i dve karte za biznis klasu koja ne zaslužuje ni naziv ekonomska, jer se u mnogim zemljama u takvim vagonima vozi samo stoka. Kada sam video kako izgledaju vagoni spolja i iznutra, bio sam šokiran jer nisam mogao verovati da ovako nešto postoji u 21. veku. U ekonomskoj klasi su bile primitivne drvene klupe od lesonita, dok su u biznis klasi bile klupe presvučene rascepanim crvenim skajem. U oba vagona su svi prozori bili zavareni metalnim rešetkama i plehovima, kako bi ulazilo što manje prašine, a sa druge strane dovoljno da ulazi svež vazduh jer ni u jednom vagonu nema klime, struje ni toaleta. Da li možete ovo da zamislite? Ne, ovo je nemoguće zamisliti, ali je ovo ipak realnost i treba se probuditi ako želite ovakvu avanturu.

Na primitivnoj stanici bez ijednog objekta, putnici polako pristižu. Karte na licu mesta prodaje kondukter koji se ne odvaja od svoje torbe koja mu služi za novac i kao podmetač za ispisivanje voznih karti. Lokalci su užurbano tovarili svoje stvari, a neki su ih imali toliko kao da su pokupili sve pokućanstvo iz svog doma. Posebna ekipa je njima poznatim metodama vešto vezala automobile za vagon, dok su slepi putnici kojima ću se i ja pridružiti, iako imam voznu kartu, merkali neki od teretnih vagona kojim će se voziti do Chouma ili Nuadibua.

Kada su se svi ukrcali, Muhamed mi je rekao da trčimo ka teretnim vagonima koji će se za pet minuta spojiti sa putničkim. Trčali smo glavom bez obzira, poput begunaca, kako bismo se smestili u vagon u kome će biti najmanje prašine, ukoliko takav postoji. Pridružio nam se i njegov drugar koji se takođe zvao Muhamed. Smestili smo se na pokvašenoj rudi, a na moju  sreću, momci su sa sobom poneli debele prostirke na kojim smo se udobno smestili.

Za veliko čudo, voz je krenuo tačno u dva.

Na samom početku je vozio 40 km na čas, te se još uvek nije dizala prašina, ali kada smo zašli duboko u crvenu pustinju, mašinovođa je ubrzao na 65 km na sat, te je počela da se diže velika prašina koja nas je šibala kao mašina koja peskari zarđali metal. Istovremeno je jak istočni vetar potpomagao magnetitu, te nas je i on dobro šibao po licu i telu.

Na koju god smo se stranu okretali, pustinjski pesak i sitni magnet su stizali do naših lica kada mi je Muhamed predložio da lice i glavu umotam imamijem (šal kojim Arapi prekrivaju glavu i lice) kao Tuareg ili Berber. Vešto su me obmotali i koliko toliko zaštitili kosu i lice, a oči sam mogao sada lakše štititi jer sam mogao lako predvojiti jedan do imamija koji mi je bio na nosu ili čelu. Sve je ovo trajalo skoro pet sati kada smo napokon stigli u Choum na prvi stop.

Ovde je Muhamed Jem završio svoju vožnju odakle će naći neki prevoz za Atar. Pozdravili smo se na brzinu jer je voz sirenom najavio pokret. Rekao mi je da požurim jer voz već kreće. U poslednjem trenutku sam uskočio u putnički vagon u kome je vladao pravi haos. Do slobodnog sedišta je bilo nemoguće teško, ali mi je još u Zoueratu vozač Iselim čuvao mesto koje sam platio, tako da nisam morao brinuti o tome dok sam bio u teretnom vagonu.

Za veliko čudo, voz je krenuo tačno u dva. Na samom početku je vozio 40 km na čas, te se još uvek nije dizala prašina, ali kada smo zašli duboko u crvenu pustinju, mašinovođa je ubrzao na 65 km na sat, te je počela da se diže velika prašina koja nas je šibala kao mašina koja peskari zarđali metal.

U kupeima nije bilo svetla i tek bi po neko upalio svetlo dok bi se pripremio čaj bez kog se ne može ni ovde. Mislim da je svaki kupe imao bar po dva plinska rešoa za pripremu čaja, a manjak čaša ili šećera se posuđivao od komšija. Kada sam se udobno smestio i popio jedan čaj, izvadio sam telefon da se ogledam. Nije mi bilo jasno kako telefon neće da se otključa na moje lice. Pokušao sam ovo više puta, ali mi je ponudio samo opciju unosa šifre kako bih ga otključao. Imao sam šta videti. Osim što me telefon nije prepoznao, nisam ni ja sebe. Toliko sam se bio zaprašio i pocrneo od magnetita da me ni rođena majka ne bi prepoznala.

Nisam mnogo brinuo, jer sam ovo sām tražio. Vožnja od Chouma je nastavljena, a imali smo usput još dva zaustavljanja, prvo u Ben ameri i drugo u svitanje u srcu pustinje gde smo čekali voz iz kontra smera sa kojim je trebalo da se mimoiđemo.

Ovde smo se zadržali skoro sat vremena gde smo svi kao porodica ponovo delili hranu i ispijali čaj. Mnogi su ovu pauzu iskoristili za jutarnju molitvu, jer istu nisu mogli obaviti u vozu zbog velike gužve i velikog broja putnika koji su još uvek spavali na podu kupea i hodnika.

Nisam imao želju da se vrtim u onako neuredan vagon koji je bio pun smeća od ostataka hrane, već sam se sa Muhamedom popeo na vagon sa automobilima odakle smo nastavili vožnju prema Nuadibuu do kog smo po nekim proračunima imali još dva sata, ali ćemo kako sam saznao, zbog nekih tehničkih problema, kasniti dva sata te ćemo na odredište stići tek u 10:00. 

Ova vožnja je bila veoma prijatna jer nas je pratilo lepo vreme, a momci su se duž puta trudili da pri brzini od 65 km na sat, na otvorenom vagonu pripale plinski rešo kako bi spravili čaj. Nezamislivo mi je bilo da se neko u ovakvim uslovima muči skoro sat vremena kako bi pripremio za svakog po gutljaj čaja. U Mauritaniji se za razliku od ostalih islamskih država pije čaj sa ojenom i to u dozama ne većim od 0.2 dl, ali čaj je ovde tradicija koja se praktikuje još iz vremena pre dolaska Arapa na ove prostore.

Stigli smo tačno u 10:00 kako su nas ranije obavestili, a na stanici u Nuadibuu nas je čekalo tridesetak taksista koji su se veoma agresivno borili za svakog putnika.

Taksisti u Mauritaniji voze prave raspade od automobila, te mnogi ovu zemlju nazivaju s pravom "Mauritanija, država sa najvećim grobljem starih i raspalih automobila".

Vožnja ovakvim automobilima je veoma jeftina, ali morate prihvatiti činjenicu da u automobilu mora biti minimum šest putnika kako bi za taksistu vožnja bila isplativa. Ukoliko ne želite da se sabijate kao sardine u konzervi, možete doplatiti za svako mesto pored sebe ili se voziti solo, što znači da morate platiti vožnju za šest putnika. Ovde sam se rastao i sa drugim Muhamedom koji je svoj put nastavio prema Dakhli u zapadnoj Sahari.

Putovanje vozom na ovoj relaciji je veoma ekstremno i za ovu vožnju se treba dobro pripremiti i pratiti upute onih koji su ovu destinaciju makar jednom prošli.

Mauritanija ima nekoliko starih gradova koje treba obići, a sve to može da se vidi u par dana. Ovi gradovi se i ne razlikuju previše od nekih u pustinjskim delovima Maroka, Alžira, Libije, Čada ili Sudana, što i ne može ostaviti jak utisak na nekog ko je mnogo proputovao, ali ova vožnja od Zouerata do Nuadibua je nešto što se definitivno pamti ceo život. Ovu avanturu zasigurno ne bih doživeo da nisam imao dva sjajna saveznika, a sada i prijatelja koji su se svojski trudili da mi ulepšaju ovo nezaboravno putovanje. 

Možda će vas zanimati i:

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka