Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Tužna sudbina napuštenog hebridskog ostrva: Misionari su smatrali da život na njemu može da bude puno bolji...

Još je 1697. istraživač Martin Martin pisao o zaboravljenom ostrvu mistične prirode, kao i srećnim ljudima koji tamo žive, daleko od pohlepe i ropstva ostatka čovečanstva. Ali onda su počeli da pristižu parobrodi...

 Hirta Izvor: Shutterstock

Jedinstven ekosistem i nezaboravan pogled na okean neki su od razloga zašto se ovo ostrvo često nalazi na spiskovima najlepših ostrva na svetu. Ali možda je baš ta lepota glavni krivac tužne sudbine udaljenog ostrva koje pripada Spoljašnjim Hebridima, koji se nalaze oko 160 km zapadno od obale Škotske u Atlantskom okeanu.

Možda će vas zanimati i:

Hirtu, najveće od ostrva arhipelaga Sv. Kilda, i jedino koje je otvoreno za turiste, posećuju najodlučniji putnici koji, osim strpljenja, imaju i dovoljno novca za put jer avantura do Sv. Kilde nije jeftina. Brodovi iz Leverburga ili Skaja za Hirtu polaze često, ali mesta se rezervišu mesecima unapred. Međutim, gotovo se polovina otkaže nepovoljnih vremenskih uslova, pišePun kufer.

Svako ima svoje razloge za ovo putovanje: fascinacija udaljenim ostrvima, pticama koje se tamo gnezde ili žele da uživaju u pogledu sa naviše litice u Velikoj Britaniji. Paradoks je, ali većini je Hirta privlačna i zbog svojih ožiljaka - koji su joj ostali upravo od posetilaca, koji su joj u prošlosti doneli puno štete, a nimalo koristi.

Nekada su na Hirti, hiljadama godina, živeli ljudi. Živeli su u teškim uslovima i hranili se pticama, jajima, ribom, kao i ovcama koje su uzgajali na obližnjim ostrvima. Ptice su sušili u malim kamenim kućicama po nekoliko meseci pre nego što bi ih pripremili za jelo. Ta mala zajednica je razvila izuzetne penjačke veštine. Spretno su savladavali litice i ponore koristeći užad napravljenu od kože.

Živeli su, možda teško, ali skladno, sve dok se nisu pojavili misionari, a zatim i turistički brodovi. U roku od nekoliko godina zajednicom se proširila bolest koju su dobili od prvih turista, članovi koji se nisu razboleli, bili su evakuisani.

Još je 1697. istraživač Martin Martin pisao o zaboravljenom ostrvu koji se savršeno uklapao u viktorijansku sliku romantične i mistične prirode, kao i srećnim ljudima koji tamo žive, daleko od pohlepe i ropstva ostatka čovečanstva. Ali onda su počeli da pristižu parobrodi sa viktorijanskim turistima kako bi svojim očima videli "divljake sa ostrva". Navodno su im se rugali, gađali ih slatkišima i ponašali se prema njima kao da su životinje u zoološkom vrtu.

Ptičje perje s ostvra jepočelo da se izvozi i koristi za proizvodnju jastuka, a ulje za svetiljke, što se vremenom pokazalo neisplativim. Neke pridošlice s kopna smatrale su kako život ostrvljana može da bude puno bolji, a ne tako "surov" i "zaostao". U želji da ih promene i obrazuju, misionari su doneli svoja pravila – kao i bolesti na koje zajednica nije bila otporna.

Konačno, 1930. godine na ostrvu je ostalo manje od četrdeset stanovnika. Nakon što su podneli peticiju britanskoj vladi za evakuaciju na kopno, dobrovoljno su se odselili i otišli na zapad Škotske.

Možda će vas zanimati i:

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka