Žive poput svojih predaka i ne planiraju to da menjaju. Ne zanima ih moderna tehnologija, nemaju novca, ali nemaju ni stres. Edin Krnić, saradnik sajta National Geographic, vodi nas na jedinstveno putovanje dolinom Hunza.
Na pojedinim mestima putevi su bili toliko uski da je terensko vozilo jedva uspevalo da prođe. Preko njih se slivala voda iz mnogih izvora koji sa visokih vrhova nezaustavljivo žure kako bi se ulili u reku u Hunza dolini. U gradiću Sost, ta reka se spaja sa drugom - Kundzarab, a te dve reke, različitih boja, stvaraju reku Hunza koja dalje nastavlja svoj put ka jugu Pakistana.
Salem, naš vozač, je vešto vozio svoj automobil. Iako su pod nama bile provalije na nekim mestima duboke i do 300 metara, Zahir, Kerim i ja ni jednog trenutka nismo osetili strah. Zahira sam upoznao pre sedam godina i znao sam da ćemo se jednog dana družiti u njegovoj rodnoj Hunza dolini.
Čapursan Hunza (Chapursan Hunza)
Čipursan na lokalnom, vahi jeziku ili Čapursan, kako bi se reklo na persijskom, je dolina u pakistanskoj regiji Gilgit Batistan u Gornjoj Hunzi. Graniči se sa Kinom i Avganistanom, te čuvenim Vahan koridorom (Wakhan koridor) po kome je i vahi (wakhi) jezik dobio ime. Vahijem se govori i u nekim delovima Kine, Avganistana i Tadžikistana.
Stanovnici ove doline se izjašnjavaju kao Tadžici, iako zbog neobične granice u koridoru Vahan nemaju dodira sa Tadžikistanom. Najbliži grad gde se stanovnici Čipursana snabdevaju osnovnim namirnicama za život je Sost, udaljen između 50-65 km u zavisnosti od toga iz kojeg sela ste se uputili ka ovom gradu.
Do 1980. godine, stanovnici ove doline nisu imali put za automobile koji bi ih povezivao sa ostatkom Pakistana. Na njihovu sreću, a nesreću Avganistana u kome je tada buktao rat, vojska Pakistana je morala da napravi put kako bi poslala svoje trupe da čuvaju granicu na koridoru Vahan.
Sve do 1999. godine, pristup dolini je bilo zabranjena svima koji nemaju pakistansko državljanstvo, a upravo te godine je u mnogim domovima zasvetlela prva sijalica što je do tada bilo nezamislivo.
Salem nas je dovezao do svakog sela u Čipursanu. U odlasku i povratku smo sreli samo jedan automobil, što govori o zabačenosti ovog mesta. Motorista je bilo mnogo više jer je motor najbolje i najsigurnije prevozno sredstvo na ovoj relaciji.
U ovoj dolini nalazi se devet sela: Jazrik, najbliži gradu Sost, zatim Ramindz, Kirmin, Kin, Rašid, Šerisubz, Spejndz, Šitmer i Zuud khun.
Možda će vas zanimati i:
-
Zemlja |
11. Jul 2020.
Put u drugo vreme - Avganistan
-
Zemlja |
25. Jan 2022.
Grad mrtvih: Mohendžo-daro, pakistanski izgubljeni grad star 5.000 godina
Putovali skoro pet sati. Salem nas je odveo do svog ujaka Muhamad Igbala i ujne – tetke Bibi Mojida, u selu Kirmin. Salemu je Muhamad ujak i tetak, a ujna mu je ujedno i tetka (očeva sestra). U mnogim porodicama ovde se praktikuje običaj da se devojka uda u porodicu iz koje je supruga njenog brata i obratno.
Kuća u koju smo ušli je imala jednu prostoriju koja je bila podeljena na žensku i mušku stranu. U Gornjoj Hunzi je uobičajeno da žene sede na levoj strani kuće dok je desna strana rezervisana za muške članove i goste. Ovo pravilo ne važi za uže članove porodice, i kada nema gostiju, koriste se sve prostorije.
Čim smo se smestili, Bibi je naložila vatru u peći koja je stajala na sredini kuće. Dim je izlazio kroz otvor na krovu, karakterističan za kuće ove regije. Karakteristika arhitekture kuća Gornje Hunze poznata je i po tome što zidovi nemaju prozore, ali to ovde nije bio slučaj.
Dok smo ispijali čaj sa domaćinima, Bibi je počela da mesi testo kako bi na ploči užarene peći ispekla i negan (vrsta hleba koji se jede u mnogim delovima Pakistana, a na urdu jeziku se naziva čapati).
Ručak je bio već spreman. U jednom trenutku je u kuću došla prva komšinica i nakon što se rukovala sa svim gostima, odmah je prionula na posao kako bi vrednoj domaćici Bibi olakšala pripremu negana. Bile su uhodane i sve je išlo veoma brzo. Bibine dve ćerke Kiran i Arifa istovremeno su pripremale tanjire i prostirku na podu koju se postavlja hrana. Bibi je pripremila kuvanu ovčetinu koju nam je starija kćerka Kiran prinela u jednoj većoj posudi iz koje smo se sami posluživali.
Pre početka jela sam kao gost morao da ispoštujem jedan običaj. Pre obroka domaćin i gost podele hleb držeći svako svoju stranu sa dvema rukama na pola, a tek nakon tog čina i ostali koji sede za sofrom mogu početi sa jelom.
Muhamad mi je, kao gostu, izabrao najukusnije komade mesa, jer je to pravilo koje se mora ispoštovati u svakom domu. Ručak je mogao da počne. Svako je iz svog tanjira jeo prstima, bez pribora. Nakon završenog, mlađa ćerka Arifa nam je donela bokal hladne izvorske vode, a Kiran i Biba su pripremili još po jedan čaj jer tako nalažu pravila zdrave ishrane u Hunza dolini.
Možda će vas zanimati i:
-
Destinacije i Putopisi |
04. Oct 2018.
Bez struje, interneta i mobilnih telefona: Turtuk, selo podeljeno granicom
Trgovina i obrazovanje
Kako su stanovnici ove doline odsečeni od ostatka sveta, prinuđeni su da sa komšijama uz korektan dogovor razmenjuju hranu i dobra. Isto čine i na granici sa Avganistanom u mestu Zijarat. U Zijaratu se od pamtiveka obavlja trgovina u kojoj se od pre četiri godine osim trampe koristi i novac, i to samo američki dolar.
Takođe, zimi ovde dolaze i trgovci iz najsevernijeg grada Sosta kako bi snabdeli meštane sela osnovnim namirnicama. Trgovci stanovnicima ovih predela nude raznu robu kineske i pakistanske proizvodnje te istu prodaju za novac ili menjaju za stoku jer mnoge porodice u Hunza dolini nemaju nikakva primanja, a imaju veliki stočni fond te se na ovakav način obavi preko 50 posto trgovine.
Iako žive zabačeno u, naročito zimi, izrazito hladnim i nehumanim uslovima, u ovoj dolini imaju devet osnovnih i tri srednje škole. Takođe imaju i jednu ambulantu sa apotekom u kojoj ima lekova i medicinske opreme samo za osnovne potrebe. U školama je moguće odabrati nastavu na engleskom, urdu ili vahi jeziku, a mnoga deca svoje školovanja nastavljaju u Islamabadu, Lahoru ili Karačiju ne pomišljaući da se vrate, a samim tim i da nastave život u ovoj dolini.
"Ljudski život bez konja nema nikakvog smisla"
Nakon završenog radnog ili neradnog dana, u večernjim satima se po mnogim kućama organizuju druženja uz muziku na kojima ovi vrsni muzičari bez ijednog dana muzičkog obrazovanja zabavljaju ukućane i meštane koji im se pridruže i izvanredno sviraju rubab (žičani instrument sličan violini, ali malo većih gabarita čiji je jedan deo prekriven ovčijom kožom i svira se kao gitara) koji je izuzetno popularan na ovim prostorima, ali i u zemljama stare Persije i Turske; zatim uz sitir, žičani instrument sa dve žice te još i udarački instrument daf koji je najsličniji dairama. Peva se i igra najkasnije do ponoći kada se svi razilaze i odlaze svojim kućama.
I ja sam imao tu privilegiju da u domu kod legendarnog Alam Jan Darja slušam izvanredne muzičare koji su pevali pesme na vahi jeziku dok su pojedini ustajali i uz ritmove muzike igrali tradicionalnu igru. Alan je ovde izuzetno popularan jer je sa svojim jakom, a zatim i konjem, jedini uspeo da prepešači Vahan koridor, od Čipursana, pa sve do Avganistana i Tadžikistana. Stigao je do glavnog grada Tadžikistana, Dušanbea, gde je posetio svoje prijatelje i rodbinu, a onda se istom rutom vratio nazad. Ispričao mi je svaki detalj svog putešestvija i česte susrete sa vukovima i medvedima od kojih se, kako reče, najviše plašio.
Dok mi je pričao o ovoj avanturi, iz očiju mu je izbijao poseban sjaj kada bi spominjao svog konja. "Čovek nema boljeg prijatelja i saputnika od konja", kaže. "Možda ću dati malo neobično poređenje koliko nam konj znači, ali to je veoma slično sa svakodnevnim detaljima iz današnjeg života u mnogim zemljama, a to je pametni telefon bez koga mnogi ne mogu zamisliti život i non stop ga traže po džepovima ili torbama. Tako je i sa konjima", kaže Alam i nastavlja, "iako vam nije često u blizini, uvek razmišljate gde je, kako mu je, da li je gladan ili žedan. Ljudski život bez konja nema nikakvog smisla", završio je Alan svoju priču.
Sa svoja tri prijatelja Zahirom, Salemom i Kerimom ovde sam boravio tri dana, a za to vreme smo posetili još nekoliko divnih porodica kod kojih smo noćili i jeli veoma ukusnu i jednostavnu hranu.
Hrana
U domu kod Mujeb Ur Rehman u selu Šerisubz sam imao priliku da probam moldu koja se priprema od pšeničnog brašna i kajmaka, a preliva se uljem koje je isceđeno iz koštica kajsije, dok sam kod Alama probao gral koji je sličan našim palačinkama, a maže se džemom od crnih murvi ili duda, a zatim se preliva uljem od koštica kajsije.
Trećeg dana smo ponovo svratili na ručak kod Bibi i Munameda gde sam imao priliku da probam čap šoro, testeninu punjenu povrćem i mesom. (Pogledajte i:Mi smo ono što jedemo: Pakistan)
Poslastica za kraj
Na kraju putovanja, na putu koji vodi iz Hunza doline, na samo sedam kilometara pre Gulmita u selu Pasau, Zahir je rekao Salemu da skrene s puta kako bismo se zasladili sa po jednim putokom, najboljim i najukusnijim kolačem od kajsije koji priprema njegov prijatelj Emet. Emet je za manje od 15 minuta pripremio ovaj neverovatno jednostavan i ukusan kolač koji smo jeli uživajući u najlepšem pogledu na beli i crni Pasau glečer.
I na kraju, kada sam pomislio da je kraj trodnevnim gostovanjima i ispijanju čajeva i kušanju različite hrane, Kerim nas je pozvao na večeru u svoj dom gde nas je njegova supruga Bibi Jihsn dočekala sa već pripremljenim gralom.
Za sve što sam video i doživeo za tri dana u Čipursanu, zahvalan sam svojim dragim prijateljima. Sve vreme sam se osećao kao da sam i ja deo svih ovih porodica kod kojih smo boravili.
Nakon sedam dana u Hunza dolini saznao sam i naučio koja je tajna dugovečnosti ovih divnih ljudi. Kao prvo, to je ishrana koja je 100 posto organska, zatim čista i bistra izvorska voda, te još kako i sami kažu – život bez finansijskih problema i stresa.
Ovi ljudi se zadovoljavaju onime što imaju, a moderni trendovi i tehnologija ih uopšte ne dotiču, te žive i živeće na isti način kako su živeli njihovi roditelji i preci pre više stotina godina.
Još reportaža Edina Krnića možete pročitati na linkovima:
-
Destinacije i Putopisi |
08. Apr 2021.
Korak po korak kroz raskošnu i živopisnu KUENKU - jedan od najlepših gradova Ekvadora
-
Destinacije i Putopisi |
01. Mar 2021.
Vodič kroz Meridu, mesto kontrasta izgrađeno na temeljima grada drevnih Maja
-
Destinacije i Putopisi |
23. Nov 2020.
Pođite u obilazak glavnog grada Turske: Upoznajte istoriju i osetite atmosferu ANKARE
-
Destinacije i Putopisi |
26. Oct 2020.
Živi muzej Etiopije: Prošetajte ulicama živopisnog Harara i uđite u domove njegovih raspoloženih stanovnika (FOTO)
-
Destinacije i Putopisi |
04. Feb 2022.
Žive daleko od drugih ljudi, govore svojim jezikom i uvek nose misteriozne crno-bele torbe: Upoznajte Kogi pleme
-
Destinacije i Putopisi |
05. Jul 2020.
Život na jezeru Titikaka: Grad Puno i ostrva na kojima već 500 godina žive plemena Kečua i Ajmara
