Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Destinacije i Putopisi

Grad makijata i tajne policije: Dobrodošli u Asmaru, prestonicu Eritreje

Autor Edin Krnić
Autor Edin Krnić

"Već je padao prvi mrak dok smo ulazili u grad. Bio sam šokiran kada sam shvatio da nigde nema struje", piše nam Edin Krnić i vodi nas kroz Asmaru, prestonicu Eritreje.

Izvor: Foto: Edin Krnić

Eritreju jedni zovu afrička Severna Koreja, dok je drugi zovu afrička Italija. I jedno i drugo ima smisla. Afrička Severna Koreja zbog toga što je jako zatvorena, a njeni stanovnici nemaju slobodu kretanja po samoj državi, sistem je jednopartijski, a stanovnici Eritreje se paranoično plaše jedni drugih, jer se nikad ne zna ko među njima radi za national security, eritrejsku tajnu policiju koja deluje u civilu i niko ne zna ko sve radi za nju. Čak ni oni koji su deo sistema ne poznaju svoje kolege.

S druge strane, nadimak "afrička Italija" ima mnogo više smisla. Eritreja je bila italijanska kolonija za vreme vladavine fašističke Italije i Benita Musolinija koji je Asmaru nazvao "biser Afrike". U njegovo vreme, Eritreja je doživela ekonomski i kulturni procvat, što se i dan-danas može videti. Iz fondova fašističke Italije građeni su kulturni i verski objekti, i to za sve verske zajednice, kako se niko ne bi osećao manjinom, te brojni bioskopi i pozorišta, od kojih su i danas najpoznatiji Cinema Imperio i Cinema Roma, u kojoj se i danas pravi najbolji a ujedno i najjeftiniji makijato na svetu, u šta sam se i sam uverio.

Cinema Imperio, Asmara
Cinema Imperio, Asmara
Izvor: Edin Krnić

Osim ispijanja makijata, u Asmari je i danas jako popularno jesti paste, pice i špagete, dok se u ostalim delovima Eritreje jedu nacionalna jela. Tako se na primer u Kerenu i Gindi, gde pretežno žive muslimani, na meniju mogu naći samo arapska jela, dok se u ostalim delovima Eritreje služi nacionalna hrana koja je veoma slična etiopijskoj.

Treba istaći da je epitet "afrička Italija" ustaljen svuda u svetu za sve one koji su nešto čuli o Eritreji, dok se ovaj drugi epitet koji se vezuje za sličnost sa Severnom Korejom ustalio među lokalnim stanovništvom. Taj izraz ćete čuti samo od nekog ko ima veliko poverenje u vas, te će vam tu tajnu odati uz ručak ili ispijanje makijata, pod uslovom da nema nikog za susednim stolovima, kako se ne bi našao u grdnoj neprilici, a to bi značilo sigurni odlazak u zatvor.

Na svom proputovanju kroz Etiopiju, Somaliju i Džibuti sam doneo odluku da posetim ovu mističnu zemlju. Zahtev za vizu sam podneo u ambasadi Eritreje u Adis Abebi i dobio sam je odmah nakon što sam aplicirao. Kasnije sam od drugih turista saznao da mnogi moraju da čekaju i do 30 dana da im se odobri turistička viza koja važi mesec dana od dana izdavanja. Od službenika u ambasadi sam saznao da je u Eritreju nemoguće ući kopnenim putem zbog još uvek nemarkiranih granica sa Etiopijom. Isti je slučaj i sa graničnim prelazima prema Džibutiju i Sudanu. To znači da je avion za svakog turistu jedina opcija, a ujedno i jedini način ulaska u Eritreju.

Možda će vas zanimati i:

Nakon što sam dobio vizu, odlazim u poslovnicu Etiopian Airlinesa. Nisam se mnogo dvoumio, te sam kupio kartu za popodnevni let.

Let od Adis Abebe do Asmare trajao je 85 minuta, a na ulasku u zemlju nije bilo dužeg zadržavanja. Službenici policije i carine su sa svim putnicima bili izuzetno korektni i profesionalni. Na ovaj aerodrom dnevno sleti između 3 i 7 aviona i to samo iz Kartuma, Adis Abebe, Istanbula, Kaira, Rima, Milana i Džede (Jeddah, Saudijska Arabija). Cena karte u jednom pravcu iz Adisa staje između 150 i 260 USD, u zavisnosti od dana i vremena leta, jer Ethiopian Airlines ima dva leta dnevno za Asmaru. Najpovoljnija je povratna karta koja se može uzeti po ceni od 240 USD ukoliko vam se podudare termini odlaska i povratka.

Na izlasku iz aerodromske zgrade primetno je veliko ushićenje i suze porodica koje se ovde sastaju. Veliki je broj rodbinskih veza između Eritreje i Etiopije, a ratna dešavanja između ove dve zemlje su mnoge porodice podelile tako da se mnogi nisu videli i preko 20 godina. Drugi vid komunikacije iz Eritreje je nemoguć, jer je ovde za većinu stanovništva internet misaona imenica. Ovi prizori su me podsetili na rodbinske veze Severne i Južne Koreje, ali i Jugoslavije i Albanije za vreme vladavine Envera Hodže.

Kako sam unapred rezervisao smeštaj u Asmari, uzeo sam taksi i zaputio se prema Hotelu Kristal koji je bio udaljen samo 10 km od aerodroma. Već je padao prvi mrak dok smo ulazili u grad. Bio sam šokiran kada sam shvatio da nigde nema struje. Taksista mi je objasnio da su u državi svakodnevne restrikcije struje i vode, a da ih samo bolji hoteli i javne institucije imaju 24 sata.

Nakon što sam stigao u hotel, recepcioner me je zamolio da odemo u policijsku stanicu kako bismo obavili formalnosti oko moje prijave. Bio sam začuđen što moramo da idemo zajedno. Za sve strane državljane važi ista procedura - svaki gost mora lično da se prijavi. Do policijske stanice - u kojoj takođe nije bilo struje - smo stigli službenim automobilom.

Kada smo izašli iz vozila imao sam osećaj kao da sam došao u neku zemlju u kojoj još uvek bukti rat. Dežurni policajac koga smo sreli na ulazu nas je odveo u službene prostorije kako bi sa mnom obavili razgovor. U ruci je imao malu baterijsku lampu koja nam je obasjavala put. Ta baterijska lampa bila nam je jedini izvor svetlosti u ogromnoj zgradi bez prozora i vrata. Dok smo koračali dugim hodnicima, u zgradi je vladao muk, a mogli su se čuti samo koraci naše obuće. Stigli smo do prostorije u kojoj se prijavljuju stranci. U mrklom mraku je za jednim stolom sedeo još jedan službenik koji je tog trenutka upalio baterijsku lampu i uperio je ka nama. Svetlost nas je ošinula tako kao da mi je u tom trenutku neko opalio šamar.

Možda će vas zanimati i:

Iako je sve ovo ličilo na scene iz horor filma, procedura oko prijave je bila jednostavna i brza. Službenik mi je tražio ime i prezime, podatke o mestu rođenja, državi i imena roditelja. Sve ovo sam ga mogao slagati, jer mi pasoš nije ni dotakao! Imao sam osećaj da smo poremetili mir u kom je uživao do trenutka našeg dolaska.

U hotelu sam se raspitao da li u gradu radi neki lokal u kom ima struje. Odmah su mi predložili Cinema Roma koji se nalazi na samo 300 metara od hotela. Dobio sam i toplu preporuku da probam čuveni eritrejski makijato. Takođe su mi rekli da me ne brine to što na ulicama nema rasvete jer je Asmara izuzetno bezbedan grad, a Eritreja jedna od najbezbednijih država na svetu u kojoj se stopa kriminala meri promilima. Još jedna važna informacija koju sam dobio bila je i ta da se novac menja samo u banci, a da je zamena novca na bilo kom drugom mestu krivično delo za koje je propisana zatvorska kazna.

Atmosfera u kafiću u Asmari
Atmosfera u kafiću u Asmari
Izvor: Edin Krnić

Otišao sam u Cinema Roma i poručio makijato. Za sto mi je prišao jedan lokalac i upitao me da li želim da razmenim dolare ili eure za eritrejske nakfe. Delovao mi je kao čovek od poverenja, te sam uprkos zabrani razmenio dolare po crnom kursu. Naime, u banci se za 1 USD  dobija 15 nakfi, dok kod ovog gospodina 1 USD vredi 20 nakfi. Razmenio sam samo 50 USD, jer nisam bio siguran koliko je njegov kurs realan. Sutradan sam se uverio da je bio i više nego korektan. Kurs dolara na crnom tržištu se kreće između 18 do 20 nakfi za 1 USD. Ovakav kurs mi je automatski pojeftinio i hotelski smeštaj. Umesto 50 USD isti sam platio 750 nakfi, što je po ovom kursu bilo jefinije za 12,5 USD po danu.

U hotelu mi je rečeno da postoji mogućnost da mi carina na izlazu iz države zatraži priznanicu kao dokaz da sam tokom svog boravka u Eritreji mijenjao novac u banci, ali se tako nešto nije desilo.

Sutradan sam počeo da obilazim grad.

Asmara nije mnogo velika, tako da vam nije potreban nikakav prevoz kako biste obišli svaki njen kutak. Nakon obaveznog makijata u Cinema Romi, nastavljam Avenijom nezavisnosti u kojoj se nalazi katedrala Asmara koja je sagrađena 1923. godine. Čuvena italijanska arhitektura je prepoznatljiva na ovoj katedrali, a iza nje je sagrađen poseban zvonik visok 25 metara, dok je na samom ulazu u mermeru isklesana zahvalnica Benitu Musoliniju. U ovoj katedrali se održavaju mise tri puta nedeljno, i to samo na italijanskom i tigrinja jeziku. Nedaleko od katedrale je džamija Jamei Al Kulafa El Rashedin, a iza džamije je pravoslavna crkva Nda Marjam, a ova dva verska objekta su izgrađena 1938. godine.  

Na potezu između crkve i džamije se nalazi ogroman market na kome se prodaje hrana, ručno rađeni namještaj i suveniri. Uz sam market je veliki broj mlinova na električni pogon u kojima stanovnici Asmare melju žitarice kako bi napravili brašno. Većih samoposluga nema u Eritreji, otvoreni marketi su jedina mogućnost za porodice da se snabdeju osnovnim životnim namirnicama. Isti je slučaj i sa kupovinom kućnih potrepština kao što je nameštaj ili posuđe. Na ovom marketu postoji poseban deo gde se proizvodi i prodaje namještaj izuzetno lošeg kvaliteta i obrade, ali jedini za koji znaju u Asmari. Isti je slučaj i na Medebar marketu, na kome se proizvode svi predmeti od gvožđa i legura. Od starih bačvi i komada gvožđa koji bi negde drugde završili na otpadu, vešti majstori primitvnim alatima prave nove proizvode za životne potrebe.

Medebar market
Medebar market
Izvor: Edin Krnić

Život u Eritreji je jako težak i ljudi žive na ivici egzistencije. Mnogi stanovnici vodu za piće kupuju na crno. Velika nestašica vode i električne energije, jer država nema prirodnih resursa za samostalnu proizvodnju. Mnogi stanovnici nemaju finansijskih sredstava da kupe rezervoar vode koji se prodaje na crno za oko 60 eura po metru kubnom. Ukoliko imaju mogućnost da vodu kupe legalnim putevima, ista količina košta nešto manje od 2 evra. Ova voda nije samo za piće već za široku potrošnju. To znači da jednoj porodici, ukoliko nije štedljiva, treba i do 200 USD na mesečnom nivou samo za snabdijevanje vodom, što je za prilike u Eritreji jako skupo jer su plate između 30 i 100 USD.

Na putevima u Eritreji je jako mali broj automobila. Vlada Eritreje zabranila uvoz putničkih automobila. Ovu situaciju zloupotrebljavaju mnogi službenici ambasada u Eritreji, pa prodaju svoja lična vozila koja su već legalno registrovali. U ovom "biznisu" prednjače službenici ambasade Južnoafričke Republike koji legalno uvoze neograničen broj vozila i isti broj preregistruju i prodaju siromašnom stanovništvu, koji su u stanju da plate za automobil i do četiri puta više od regularne cene na svetskom tržištu. Najbolji kupci su taksi prevoznici koji uložena sredstva mogu da vrate, ali samo mukotrpnim radom i štednjom svake zarađene nakfe. Poslednji auto diler na prostoru Eritreje je bio Fiat, ali danas je taj objekat, poznatiji kao Fiat Tagliero, samo turistička atrakcija, koja je pod zaštitom UNESCO-a od Jula 2017. godine.

Interesantan je paradoks da je Eritreja toliko izraženo policijsko društvo, da postoje dokoni ljudi koji saleću turiste praveći se da su pripadnici national security-a i kontrolišu njihovo kretanje. S njima sam se i ja susreo. Naročito su prilazili dok sam pravio fotografije i video zapise, ali sam svaki put uspeo da ih raskrinkam tražeći im legitimaciju koju oni nisu imali. Nakon toga bi bežali glavom bez obzira. Ovo sam ispričao i službenicima koji rade u kancelariji Ministarstva turizma. Oni su načuli da ima takvih slučajeva, ali da se na to ne treba obazirati i da te ljude treba samo ignorisati ili ih prijaviti organima javnog reda i mira. 

I pored toga što u svom pasošu imate eritrejsku vizu koja važi mesec dana, to ne znači da se u Eritreji možete kretati slobodno. Jedan je veliki apsurd da viza za Eritreju važi samo za Asmaru, dok vam za svaki drugi grad treba specijalna dozvola koja se vadi u ministarstvu turizma, pri čemu morate jasno naglasiti kada i koliko dana želite da obiđete neki grad van Asmare. Maksimalan boravak u nekom gradu je tri dana, te se nakon isteka morate vratiti u Asmaru.

Ja sam konkretno izvadio dozvole za Masavu, grad na obali Crvenog mora, te Keren, grad na stotinak kilometara severno od Asmare. Do tih gradova sam išao lokalnim prevozom koji je izuzetno jeftin, ali su autobusi u izuzetno lošem stanju. Mnogi podsećaju na onaj iz kultnog filma "Ko to tamo peva". Na kontrolnim punktovima će vam policajci tražiti dozvolu na uvid. Kada stignete u neki grad van Asmare, pravo sa autobuske stanice morate otići u policijsku stanicu da i njima pokažete svoju propusnicu na uvid, jer ukoliko je nemate, a uspeli ste proći sve kontrolne punktove bez problema, neće vas primiti u hotel i bićete prijavljeni lokalnoj policiji. Nećete biti uhapšeni niti krivično gonjeni, ali će vas prvim autobusom deportovati za Asmaru i objasniti vam da morate imati dozvolu za nesmetano kretanje po Eritreji.

Možda će vas zanimati i:

Šteta je otići u Asmaru a ne svratiti na čuveno Groblje tenkova, na kojem se nalaze ogromne količine starih automobila, tenkova, aviona i oružja zaplijenjenog u bratoubilačkom ratu između Eritreje i Etiopije. Ponovo paradoks: ovo groblje, iako se nalazi tik uz Asmaru (na samo nekih sedam kilometara od centra grada), isto tako je nemoguće posetiti bez posebne dozvole Ministarstva turizma, čija se kancelarija nalazi u Aveniji nezavisnosti, preko puta katedrale Asmara. Dakle, iako se praktično radi o lokalitetu u istom gradu, potrebna je posebna propusnica kao da putujete u neki drugi grad. Samo po sebi, to je jedno ruglo grada od kojeg bi, uz malo kreativnosti i ulaganja, mogao da se napravi jedan zanimljiv muzej koji bi bio prava turistička atrakcija za sve posetioce Asmare. No, budući da je situacija takva kakva jeste, a da su i mnoge velike svetske vlade nudile da otkupe svo gvožđe, Vlada Eritreje je to kategorično odbila, ono i danas stoji onakvo kakvo je već dve decenije - nagomilano bez ikakvog reda i smisla. Kako je uz gvožđe narastao korov, onima koji nisu dovoljno pažljivi, preti velika opasnost od ujeda gmizavaca ili zmije otrovnice kojih na ovom "groblju" ima u velikom broju.

Groblje tenkova, Asmara
Groblje tenkova
Izvor: Edin Krnić

Eritreja na prvi pogled ne deluje posebno zanimljivo. Svakako nije zemlja velelepnih građevina, spa centara i velikih turističkih atrakcija. Ali ima svoj šarm. Ovo je zemlja zanimljiva zbog svoje teške i krvave istorije, koja je u svojoj suštini tragična. Proliveno je mnogo krvi u ratu sa Etiopijom, iako se radi o istim narodima. Tragično je i to što jedan prosečan Eritrejac živi za dan kada će pobeći iz Eritreje. Uglavnom je to putanja prema Sudanu, pa preko Libije i Mediterana za Evropu. Oni koji uspeju ilegalno da pobegnu, znaju da ne mogu da se vrate, i svesni su da više nikada neće videti članove svoje porodice.

Oni, pak, koji ostanu u Eritreji, žive život kao pre sto godina, uvek pod budnim okom državnog aparata koji ne dozvoljava zemlji da ide napred. Možda je srećna okolnost to što većina Eritrejaca ne zna da postoji nešto bolje od toga što im se pruža, jer mnogi nemaju internet kako bi mogli vidjeti kako se živi u ostatku sveta. Samo retko privilegovani građani mogu legalnim putem dobiti pasoš zbog bliskih veza sa vlastima, a u krajnjem i vizu ka nekim državama u okruženju, kako bi mogli putovati nesmetano i obavezno se vratiti u svoju zemlju. Za stanovnike Eritreje vize za zapadne zemlje je skoro pa nemoguće dobiti zbog bojazni da se neće vratiti. Naposletku, žalosno je što je vlast u Eritreji istrenirala građane do te mere da većina nije svesna svog društvenog i materijalnog položaja, svojih prava i sloboda, te se vrlo lako zadovoljava onim što joj je dato.

Možda će vas zanimati i:

Najnovije

Priroda

Nauka