Za one koji beže iz svoje surove domovine, opasno putovanje preko Kine duže od 3000 kilometara je tek početak. Onda ih čeka izazov novog života.
Uoči Olimpijskih igara 2008. godine, kineske vlasti su pojačale hajku na begunce, tako da su svake nedelje hvatale i deportovale desetine, a možda i stotine. Ali, oni svejedno nastavljaju da dolaze. Većina se ušunjava u Kinu preko uske reke Tumen, koja čini otprilike trećinu severnokorejske granice s Kinom; prelaze je leti, kad je reka dovoljno plitka da se pregazi, ili zimi kad se reka zaledi. Kineska strana Tumena izgleda neobično pitomo jer ne vrvi od vojnika niti je načičkana električnim ogradama. Na suprotnoj, severnokorejskoj obali, na svakih nekoliko stotina metara nalazi se "bunker". Ti bunkeri više liče na napuštene lovačke čeke nego na osmatračnice.
Tokom obilaska kineske strane upitao sam vozača zašto granica nije bolje zaštićena. On se bledo nasmešio. "Severnokorejci misle da će izgrednike uhvatiti pre nego što uopšte stignu do reke, a Kinezi su sigurni da Severnokorejce mogu da nađu kad god požele". Osim stražarnica, pogled na drugu obalu reke ne otkriva ništa od severnokorejske stvarnosti: desetine logora za one nedovoljno odane režimu, trajna neuhranjenost i glad koje pogađaju čak četvrtinu od 23 miliona stanovnika zemlje, ljudi u uniformi – najmanje njih milion – koji zlostavljaju i uhode svoje zemljake.
Poljoprivredne zadruge – izgleda da većina njih nema struju – prošarale su rečnu dolinu. Uski most vodi do Namjanga, grada neokrečenih stambenih blokova i pustih ulica, osim ponekog vojnog vozila ili bicikla. Jedini kolorit unosi divovski mural nasmejanog Kim Il Sunga, utemeljivača Severne Koreje i oca Kim Džong Ila; obojica su poštovani kao da su božanstva.
Za Crvenu, čija je porodica živela nadomak granice, Kina je izgledala kao raj. "Koliko svetla iz stambenih zgrada i elektrane! Kina se činila tako bogatom". Crvena je odrasla u poljoprivrednoj zadruzi u provinciji Severni Hamgjong, najsiromašnijem delu Severne Koreje, odakle stiže najveći broj begunaca. "Odrasla sam gledajući kako se ljudi razbolevaju i umiru jer su jeli travu", rekla je. Kasnije je takođe primetila da u čitavim stambenim blokovima u obližnjem gradu skoro i da nije bilo žena: sve su pobegle preko granice.
Još 2003. godine broj muškaraca i žena izbeglih iz Severne Koreje bio je približno podjednak, ali sad žene čine više od 75 posto prebeglih, što je polna neravnoteža neuobičajena za izbegličke populacije. Budući da je većina muškaraca u vojsci, ili rade na poljoprivrednim dobrima, ili u fabrikama, žene mogu lakše da se neopaženo izgube iz kuće ili s posla, a pošto pređu u Kinu lakše se zaposle, mada sve češće – baš kao Crvena i Bela – upadnu u mrežu porno-industrije, ili ih prodaju kao neveste kineskim seljacima.
Crvena je pobegla jedne kišne julske noći. Ova tinejdžerka nije želela da svojoj porodici bude na teretu, a bilo ju je sramota da prihvati posao da preko gradskog razglasa čita vesti o "Dragom vođi" Kim Džong Ilu. Njena tetka je pošla s njom. Graničarima su platile 15 dolara da okrenu glavu i stigle su do reke Tumen. Crvena je uspaničeno veslala ka drugoj obali na splavu napravljenom od povezanih unutrašnjih guma. Tetka nije uspela da pređe i bila je prinuđena da se vrati jer je splav počeo da tone. Uplašena i sama, tada petnaestogodišnja Crvena, uputila se u nepoznato. Uskoro ju je prihvatila jedna Severnokorejka koju su prodali nekom kineskom seljaku. Sledeće tri godine Crvena se skrivala radeći na imanju i u domaćinstvu. Na kraju je ukrala novac jednom svom poslodavcu i otputovala u Jenđi, gde je zajedno s Belom završila pred kamerom na pornografskom internet portalu.
Čunove instrukcije beguncima upućene preko posrednika bile su kratke i jasne: budite tihi, pretvarajte se da spavate, ili se sakrijte u WC ako dođe policija da pregleda isprave i molite se bogu. Ako vas uhapse, ne odajte imena vaših pomagača.
Bela je pregazila Tumen jedne oktobarske noći. Do tada je s bolesnom majkom i dva mlađa brata živela u jednom industrijskom gradu na severu Severne Koreje. Često je bila gladna jer nije uspevala da zaradi dovoljno za život, najpre u fabrici štapića za jelo a potom prodajući voće na ulici. Kad joj je prišao neki čovek i obećao joj posao u kineskoj kompjuterskoj industriji, 26-godišnja Bela je naivno pristala, misleći da će u Kini ostati tek toliko da kupi lekove za majku. Taj severnokorejski posrednik ju je odvezao do pustog mesta na obali reke Tumen i rekao da potraži automobil koji je čeka na drugoj obali. Drhteći od hladnoće po prelasku preko reke, Bela je ugledala neki automobil i uskočila u njega ništa ne pitajući. Nasamarili su je. Bela će zaključana u nekoj sobi narednih godinu dana provesti tako što će prodavati seks. Iz svoje kancelarije dva sprata iznad pijace u južnokorejskom Seulu, pastor Čun Ki-von je već mnogo puta obavio isti razgovor – signal beguncima da je tajna mreža pomagača spremna za njihovo preuzimanje.
Osnivač Misije Durihana (Dvoje postaje jedno), jedne od brojnih hrišćanskih organizacija koje su nikle u Južnoj Koreji da bi pomogle beguncima, Čun je organizovao bekstva stotina Severnokorejaca koji su se našli u nezavidnom položaju u Kini i osigurao im utočište u Južnoj Koreji, SAD i drugim zemljama. On je pripadnik raznovrsne grupe aktivista, humanitaraca, krijumčara i kolega misionara koji čine tajnu azijsku mrežu pomagača. Neki se nadaju da će time pospešiti propast Severne Koreje, drugi žele Severnokorejce da preobrate u hrišćanstvo, ali uglavnom im je zajednički cilj da pomognu ljudima u nevolji.
"Njihovo stradanje u Severnoj Koreji i Kini je neopisivo", kaže Čun. "Moram da im pomognem". Pastor Čun je odlično upoznat s rizicima. Na osnovu dojave doušnika 2002. godine ga je uhapsila kineska policija u blizini kinesko-mongolske granice, dok je begunce vodio u Mongoliju tajnim kanalom koji je on organizovao. Uhvaćeno je i devet Severnokorejaca koje je vodio. Vraćeni su u Severnu Koreju gde su nestali bez traga. Pastor je proveo osam meseci u kineskom zatvoru, a onda su ga vratili u Južnu Koreju i zabranili mu povratak u Kinu. Čunovom hapšenju i zatvaranju dat je veliki publicitet u Južnoj Koreji, pa je tako šira javnost saznala za stradanje severnokorejskih begunaca.
Čun je za Crvenu i Belu doznao kad je jedan Belin verni internet klijent shvatio da je ona Severnokorejka prisiljena na taj rad i uputio je kako da pošalje i-mejl Durihanu. Beline tajne poruke u kojima je preklinjala za pomoć dirnule su Čuna i on je aktivirao mrežu svojih saradnika u Kini da ih spasu iz porno-industrije. Bojeći se da će besni poslodavac uskoro ponovo uhvatiti Belu i Crvenu, stavio ih je na vrh spiska ljudi koje treba prebaciti tajnim kanalima.
Dok su njih dve nestrpljivo čekale znak za polazak, nekoliko kilometara dalje još jedan Severnokorejac, kojeg ću zvati Crni, molio se da uskoro dođe red na njega. Jedan korejsko-kineski misionar mi je ugovorio sastanak s Crnim u separeuu nekom restoranu u Jenđiju. Došao je odeven u tamnu najlonsku jaknu, pretanku za oštar vetar koji je duvao tog dana. Lice mu je bilo izmučeno. Nepoverljivo se smešio nad činijom vruće supe od goveđe srži i pristao na razgovor tek pošto sam ga uverio da neću obelodaniti njegovo ime ili pojedinosti o njegovom životu u Severnoj Koreji, radi sigurnosti njegove porodice.
Crni je rekao da je pre dve godine pobegao preko zaleđene reke Tumen. On je fakultetski obrazovan, što je prava retkost među beguncima. Dok je radio kao čuvar u severnokorejskoj prestonici Pjongjang, razočarali su ga korupcija i mito koji su, prema njegovim rečima, prodrli u sve pore "radničkog raja". Godinama je planirao bekstvo i uštedeo je nekoliko stotina dolara potrebnih da plati posrednika u Severnoj Koreji koji će njega i njegovu devojku prebaciti u Kinu. Najpre je trebalo da ih odvedu do reke Tumen. Ali kad je trebalo da krenu, Crni se uplašio da će biti suviše upadljivi u automobilu i insistirao je da krenu pešice preko planina do mesta prelaska, što je bilo sedmosatno mučno hodanje koje mu je trajno oštetilo nerve u nožnim prstima.
"Prelaz preko Tumena bio je lak u poređenju s onim što je sledilo", rekao je Crni. Crnog je, kao i Belu, nasamario njegov posrednik: prodao ga je korejsko-kineskom gangsteru da mu prenosi drogu i novac preko Tumena. "Odbio sam", rekao je Crni, koji je inače vrlo škrto govorio o tome kako se prehranjivao prvih dana boravka u Kini. Najteži period je usledio pošto su gangsteri njegovu devojku prodali nekom ostarelom narkomanu, kada je Crni izgubio svaku vezu s njom. Najzad je Crni poslušao savet koji su begunci došaptavali među sobom: "Potraži crkvu".
Tridesetak crkava oko Jenđija nude Severnokorejcima privremeno sklonište, hranu i odeću. Njihove pastore policija ne dira sve dok otvoreno ne pokrštavaju begunce i njihovim pomaganjem ne privlače previše pažnju javnosti. Čim je Crni našao sklonište u jednoj takvoj crkvi, krenuo je na veronauku, uspešno se preobratio u hrišćanstvo i time privukao pažnju pastora Čuna. Čunu je drago kad Severnokorejci kojima pomogne prihvate hrišćansko učenje, mada priznaje da vera begunaca može da bude površna, puko sredstvo preživljavanja. "Mnogi nisu pravi hrišćani", rekao mi je.
"Za njih nema velike razlike između verovanja u Kim Il Sunga i verovanja u Boga. Oni se promene u glavi, ne u srcu". Činilo se da je Crni istinski vernik i, dok je govorio, misionar ga je gledao ozaren. Rekao je da se prekretnica u osvešćivanju Crnog dogodila kad su bili u nekom internet kafeu. "Zamolio sam ga da u pretraživač ukuca odrednicu 'privatni život Kim Džong Ila'. Pošto su se izlistale priče o Kimovim bračnim neverstvima i vanbračnoj deci, Crnom se na licu videlo kako postaje svestan da su mu ceo život servirali laži". U jednom trenutku Crni je ispod košulje izvukao mali drveni krst; držao ga je kao da je reč o nečem živom. "San mi je", rekao je, "da postanem student bogoslovije u Južnoj Koreji, pa da se vratim u rodno selo i propovedam jevanđelja". Kad sam spomenuo da bi ga u Severnoj Koreji streljali ako ga uhvate s Biblijom, Crni je rekao: "Ja samo ispunjavam božji naum".
Kucnuo je i taj dugoočekivani trenutak. Pastor Čun je dobio zeleno svetlo od svojih pomagača da bekstvo može da počne: putovanje vozom dugo 3220 kilometara od Pekinga do provincije Junan, a posle toga mukotrpno pešačenje preko planina do Laosa i kroz prašumu do reke Mekong. Kad pređu preko Mekonga, begunci će se naći na Tajlandu, gde Severnokorejci mogu da zatraže azil.
Crvena i Bela kreću prve, a Crni nekoliko dana posle njih, s jednom drugom grupom. U pratnji kineskog vodiča, Crvenu i Belu su tokom noći odvezli u Peking do jedne železničke stanice i ostavili ispred restorana brze hrane Kentucky Fried Chicken. Po planu je trebalo da se ukrcaju na voz za Kunming, glavni grad provincije Junan, gde će se sastati s još tri zemljaka. Ja ću se ukrcati na isti voz. Čunove instrukcije beguncima upućene preko posrednika bile su kratke i jasne: budite tihi, pretvarajte se da spavate, ili se sakrijte u WC ako dođe policija da pregleda isprave i molite se bogu. Ako vas uhapse, ne odajte imena vaših pomagača.
