Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Unverzum za sebe - život na reci Kongo

Reka Kongo je glavni put kroz srce Afrike – za one koji se usude da putuju tuda.

  Izvor: Foto: Alphorom / Shutterstock.com

Još nije svanulo, a ćumur se već raspaljuje i žene prže uštipke. Ostali putnici su već ustali sa svojih sunđerastih prostirki i počeli su da izlažu robu koju prodaju: sapune, baterije, biljne napitke, obuću, ustajali domaći viski. Uskoro će posetioci iz obalskih sela u pirogama doveslati do broda, popeće sa kao paukovi na barže, donoseći svoju robu: banane, svežu ribu, zmije, majmune, patke, meso krokodila. Ova ploveća tržnica radi celog dana, a u svakom trenutku je najmanje desetak piroga privezano za brod. Ubrzo nam postaje jasno da je brodska pijaca zapravo potpuna simbioza i vrlo ozbiljna stvar. Da nema ovakve trgovine, putnici na brodu ne bi jeli, a lokalni seljani ne bi imali lekove za svoju decu protiv temperature niti bi svoje zarđale šerpe mogli da zamene novim.

Sveštenik se zove Sajmon i prodaje polovne farmerice i košulje. Putuje u crkvu u Lizali, rodnom mestu bivšeg diktarora Mobutua Sese Sekoa. "U Mobutuovo vreme mogao sam da priuštim sebi dobru kabinu", žali se on, misleći na putovanja baržom, ali verovatno i na sadašnji haos. "U ovim uslovima je teško uživati. Možemo samo da se molimo da nas Božja ruka dovede do kraja putovanja." Sajmon ima saputnika, čoveka širokih ramena koji se zove Selestin i koji poseduje malu plantažu za proizvodnju kaučuka i palminog ulja u Bingi, selu na reci Mongali, pritoci Konga. Deluje ushićeno što vidi dvojicu belih stranaca na brodu. "Sinoć sam sanjao da će dva stranca posetiti moju plantažu", kaže Selestin. "Možda vas Bog šalje." Smeškamo se i nemušto mu zahvaljujemo na pozivu, ali ništa ne obećavamo. Prva stvar koju naučite na reci Kongo jeste da ništa nije pouzdano, naročito brzina putovanja. Vodostaj je nizak, brod je težak, kapetan se naliva domaćim viskijem iz bokala, vlasnik broda u osami čita Sveto pismo. Iako mi ovde spadamo u srećnike, sreća na reci Kongo je vrlo prevrtljiva.

Duž svog toka od oko 4.700 kilometara reka Kongo spaja devet afričkih država pre nego što se ulije u Atlantski okean. Ali identitet ove reke je stopljen sa indentitetom Demokratske Republike Kongo.

"Reka Kongo je kičma naše zemlje", kaže Isidor Ndvajel Nzijem, profesor istorije sa Univerziteta u Kinšasi. "Bez kičme čovek ne može da se uspravi." Gledano iz tog ugla, tok reke – koja prvo ide na sever od vodopadâ Bojoma (nekada poznatih kao Stenlijevi vodopadi, po istraživaču Henriju Mortonu Stenliju), pa zaokreće ka jugu i okeanu – poprima obris ponosnog, ali zgurenog seljaka. Zbog odsustva bilo kakve državne uprave na reci Kongo vlada prilična jednakost među ljudima. Međutim, time se istovremeno drastično umanjuje ekonomska korist od reke. Sliv Konga pokriva 3,9 miliona kvadratnih kilometara i ima ogroman potencijal za poljoprivredu i proizvodnju električne energije. Toliki da bi mogao da snabdeva celu Afriku i značajno razvije matičnu državu. Umesto toga, rečni sliv je divljina, a Demokratska Republika Kongo je prenaseljena, siromašna zemlja u kojoj vladaju bezakonje i korupcija.

Reka Kongo i njene pritoke služile su kao putevi za seobe stanovništva još 400 godina pre nove ere, u doba prvih naseljenika koji su govorili bantu jezik. Današnjoj Demokratskoj Republici Kongo ovi vodotoci služe isključivo kao veza između sela i grada, okeana i ostatka sveta. Međutim, to ne ukazuje u potpunosti na značaj ove reke. Kongo nije samo moćna reka sa ogromnom količinom vode – protok je skoro 42.500 kubnih metara u sekundi – već je kroz istoriju zabeleženo da u njenom slivu ima minerala, dijamanata i raznih materija koje su bile dragocene za mnoge civlizacije. Belgijski kralj Leopold II je 1885. godine potpuno kolonizovao Nezavisnu Državu Kongo, zemlju 80 puta veću od Belgije. U pohlepnoj želji da po svaku cenu eksploatiše izvore kaučuka u slivu Konga, gazio je po svim ljudskim pravima domorodaca. Roman "Srce tame", klasik Džozefa Konrada iz 1902. godine, govori o zapadnjačkim trgovcima slonovačom koji sumanuto pustoše divlji, neukrotivi sliv ove velike reke. I više od sto godina kasnije mi na isti način zamišljamo Kongo. I ne uspevamo da ga pripitomimo. Državna Služba za nacionalni saobraćaj (ONATRA) decenijama je imala monopol nad celokupnim rečnim saobraćajem i trgovinom. To se promenilo krajem XX veka, u poslednjim godinama Mobutuovog režima. Silvester Mani Tra Hamani, funkcioner iz ONATRA, priznaje da su im "brodovi bili zastareli, često su se kvarili, mnogo se kasnilo, što je urušilo kredibilitet službe". "Zato su naši političari odlučili da liberalizuju plovidbu rekom, pre svega da bi i oni profitirali u tom poslu", kaže Tijeri Andre Mejele iz Uprave za vodene tokove (RVF). "Vlasti Konga su donele zakone o plovidbi koje možete vrlo lako da zaobiđete. Inspektori u lukama su mizerno plaćeni, pa se sve rešava podmićivanjem ili iznudom.

Povezane vesti

Službe kao ONATRA ili RVF lišene su svih resursa. Tako je i danas. Vlada se pobrinula da najveće prirodno blago u zemlji ostane bez ikakve kontrole." Oni koji putuju rekom znaju kakav je to rizik. Masovna seča šume zbog drvne građe, koju sprovode domaći i strani preduzimači, dovela je do ozbiljne erozije zemljišta. Osim toga, niko ne čisti rečno korito od nagomilanog mulja, lučke vlasti je lako podmititi da vam oproste pretovarenost broda, nema službe za hitnu pomoć i spasavanje – sve to putovanje rekom Kongo pretvara u čisto kockanje sa sudbinom. "U proseku, godišnje pet brodova potone zbog pretovarenosti", kaže Mejele. Dva meseca pre nego što smo se mi ukrcali kod Džozefa, jedan sličan brod se prevrnuo nedaleko od Kinšase. Mejele nam kaže: "Kapetan je bio pijan i udario je u stenu. Kod tako velikih brodova nikad ne znate koliko ljudi se udavilo jer nema spiska putnika."

Mejele dodaje: "Zvanična brojka je između 30 i 40 poginulih." Njegov podozrivi osmeh nam sve govori. Ipak, rizik putovanja rekom samo delimično ukazuje na opšti nemar s kojim se vlasti Demokratske Republike Kongo odnose prema reci Kongo. Očigledniji dokazi mogu se videti dublje u rečnom slivu, gde smo Paskal i ja otputovali nekoliko meseci kasnije uz pomoć znatno manjeg plovila nego što je ono plutajuće selo na kojem smo prvo bili. Morate odustati od svih planiranih rokova i utvrđene putanje, morate se prepustiti struji sve dok vas neka informacija koju ste saznali u usputnim razgovorima sa žiteljima porečja ne odvede na neko neplanirano mesto. Osmotrite obalu da biste kroz rastinje videli gde ima znakova života. Iskrcate se. I uzdate se u sreću. Dolazimo u selo Jailombo, zajednicu koju čini oko 200 ribarskih porodica. Tu smo stigli tako što smo prvo u Kisanganiju iznajmili pirogu sa motorom, tri sata plovili nizvodno do Isangija i onda skrenuli južno u reku Lomani, veliku pritoku Konga. Plovili smo uzvodno čitav dan. Iako je novembar, već tokom prepodneva sunce toliko jako prži da žene, koje srećemo kako u pirogama prevoze banane i manioke, drže suncobrane iznad glava male dece koju vode sa sobom. Po iskrcavanju čujem pesmu koju pevaju đaci i idem ka njima. Sede na plastičnim stolicama, zbijeni u nečemu što liči na veliki, dotrajali kavez od bambusa. Učitelj se zove Cezar, ima 23 godine, retke brkove i stidljivo se osmehuje. Sudeći po žilavim rukama, jasno je da i on radi na reci. "Ribarim od šest uveče do šest ujutro", objašnjava on. "Zatim sam učitelj od sedam do podneva. Rad u školi mi nije dovoljan da prehranim porodicu." Ribu koju ulovi suši i dimi. Njegova supruga odvozi sušenu ribu u Kisangani – što je pet ili šest dana veslanja u jednom smeru. Cezar kaže da je Kisangani najdalje mesto od njegove kuće u kojem je ikada bio. U Jailombu ima 53 dece nižih razreda osnovne škole i Cezar za njihovo podučavanje od sela dobija oko 18,5 dolara mesečno. Učionica od bambusa je sve što selo ima jer se najbliža državna škola nalazi više od dana veslanja odavde.

"Da li je neko iz Vlade Konga nekada posetio Jailombo?", pitam. Cezar klima glavom. "U vreme izborne kampanje, kad šire svoju propagandu", kaže on. "Dođu i obećavaju da će izgraditi ambulantu ili školu. A to nikad ne urade."

Kao ni druga sela koja smo posetili, ni Jailombo nema ambulantu, nema asfalt, nema automobile, nema tekuću vodu, nema struju, nema telefon, nema internet, nema policiju, ne stižu novine. Imaju samo reku i džunglu. Ako ništa drugo, zbog svoje izolovanosti ova sela su pošteđena pokolja kakve sprovode zaraćene milicije na istoku Demokratske Republike Kongo. Nekoliko dana pre dolaska u Jailombo na periferiji Kisanganija naišli smo na vagenjske ribare, poznate po svom specifičnom metodu ribolova u penušavim brzacima Konga pomoću vrša okačenih na skele od bambusa. Kada sam pitao Beaku Aifilu, njihovog 47-godišnjeg vođu, da li je njegov narod nekada osetio prisustvo nekog spoljašnjeg autoriteta ili vlasti, nije oklevao. "Za vreme šestodnevnog rata", odgovorio je, misleći na sukob iz juna 2000. godine između vojski Ugande i Ruande u okviru brutalnog Drugog kongoanskog rata (1998– 2003), kada su se žestoke borbe proširile sve do Kisanganija. "Kad bismo ujutro proverili naše vrše, zaticali smo ljudske leševe umesto riba."

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka