Saradnik National Geographic-a i dobitnik Pulicerove nagrade, novinar Pol Salopek je pre deset godina krenuo na 35.400 kilometara dugo putovanje prateći trase kojima su se iz Afrike ljudi proširili po ostatku planete.
Njena kosa je obojena u ljubičasto. Plesala je sama, mlada strankinja, lepršala je tako bosonoga na krovu parkiranog automobila blizu sasvim zabačene granice u stenovitom jezgru Azije, istrajno pored reke Piandž koja seče Tadžikistan od Avganistana - ozloglašeni raj švercera opijumom pri južnoj ivici planine Pamir. Automobil je posedovao tablice Evropske unije. Ali ko je bila ona? Zakasneli hodočasnik na staroj hipi stazi? Mistik? Zavisnik? Turista? Avanturista? Bilo je nemoguće saznati.
Podigao sam svoj znojavi šešir u znak pozdrava dok sam se vukao pored, uznemiravajuću umornog teretnog magarca, vetrom posečen i praznog stomaka od kampovanja koje je trajalo preko mesec dana po vrletima centralne Azije. Ja pešačim preko sveta. Pet godina sam koračao preko Zemlje kao deo projekta pod nazivom Izlazak iz raja (Out of Eden Walk), priča o hodočašću duž staza prvih predaka koji su istraživali planetu tokom kamenog doba. Hodati na ovaj način - kontinuirano, reka dnevno, kontinent mesečno, preko maršute koja će na kraju iznositi oko 33800 kilometara - jeste nastaniti svest svakodnevnim čudima. Dakle, plesačica u divljini i nije stvarno iznenađenje. Niti sam je uplašio. Nije me ni videla. Izgubljena u tehno muzici koja je dopirala iz stereo sistema njenog automobila, nije čak ni otvorila oči.
Povezane vesti
-
Galerije |
24. Jul 2020.
Izlazak iz raja
"Zbog nje se osećam staro", žali se fotograf Metju Peli nako što smo mukom pešačili preko prašnjavog druma kog su Sovjeti sagradili.
Peli je bio govorljiv i ovozemaljski, francuski Zorba. Pridružio mi se na retko pešačenje preko avganistanskog Vakhan koridora, zaboravljena staza ušuškana visoko iznad visokih planinskih zidova Hindukuša. Ujutru na putu je radio jogu kako bi umirio varljiva leđa. Proširena podešavanja fonta na mom laptopu su moj ustupak ka srednjem veku. Ali se nisam osećao starim, nimalo. Pešačenje Zemljom vas ponovo čini detetom. Do trenutka kada dosegnem Ognjenu zemlju (Tierra del Fuego), moje odredište kroz šest ili sedam godina, biću kao novorođen.
Pogledao sam nazad.
Povezane vesti
-
Magazin |
28. Jun 2013.
Misterija rizika
Peli je sada igrao Vakhi ples, veslajuću rukama i krivudajući kukovima pored napuštenih obala reke Pandž. Preko ledenih struja u Avganistanu, nekoliko ushićenih pastira u prljavo-braon šalvar kamizima (tradicionalna nošnja), okupilo se da imitira njegove pokrete. U Avganistanu svi plešu. Tokom rata, početkom 2000-ih godina, plesao sam u Kabulu sa kolonom trupa Severne alijanse (Northern Alliance), dvokorakom iza tenka T-55 kako bih izbegao kopnene mine - liniju vatre. Sećam se kako je jedan borac prekršio pravila kako bi pljačkao seosku kuću. Mina iznenađenja mu je otkinula stopalo tupim praskom. Ovo je bilo davno. Bilo je ti pre nego što sam zaista počeo hodati, kada sam bio milion ili više godina star.
