Iako su stambene zgrade izgrađene pre više od pola veka, njihova fantastična arhitektura još ostavlja futuristički osećaj.
Usled velikog priliva migranata, u Parizu se nakon završetka Drugog svetskog rata javila potreba za stambenim objektima. Sa ciljem da se olakša rešavanje problema, na periferiji grada je u periodu od 1950. do 1980. godine izgrađen kompleks nebodera, poznatih kao "Grand Ensembles".
Otkrijte i Skrivene biblioteke Pariza
Nekada se verovalo da su to naselja budućnosti, a danas se sa sigurnošću zna da je to samo ostatak jedne ne tako davne prošlosti koja se neće vratiti i čiji su arhitektonski dometi i kreacije viđeni ne baš za rušenje, ali svakako za lagano propadanje.
Pogledajte i Nakagin kapsula toranj: Život u majušnim futurističkim kockama
Sivi betonski volumeni u Noisy-le-Grandu u suprotnosti su s modernom arhitekturom Pariza, punom čelika i stakla, a vizija je bila stvoriti građevine kao odgovor na “kutije” kakve je projektovao poznati arhitetka Le Korbizje, koje su neke arhitekte smatrale nemaštovitima.
Tako su Rikardo Bofil i Manuel Nunez-Janovski projektovali Espaces Abraxas i Arénes de Picasso u postmodernističkom duhu. Iako građevinama ne nedostaje mašte i ambicije, često su upoređivane s vojnim kompleksima, zatvorima i industrijskom arhitekturom.
U proteklih sedam godina, fotograf Loren Kronental, dokumentovao je ove stambene projekte i starije osobe koje u njima žive.
Pogledajte i Najčudniji glavni grad na svetu: Astana
Njegova misija bila je preispitivanje životnih uslova tih ljudi, prikazivanje zaboravljenog, kao i poetičnost starenja delova grada koji polako nestaju, a s njima i sećanje na modernističku utopiju.
