Ostrvo kuge, malih boginja i antraksa: Vozdroženija, jedno od najsmrtonosnijih mesta na svetu

Tokom Hladnog rata, ostrvo Vozdroženija bilo je glavno područje za testiranje sovjetskih smrtonosnih patogena. Nakon više od dve decenije otkako je u potpunosti napušteno, njihovo nasleđe i dalje živi.

U vreme kada je Aralsko more bilo četvro na svetu po veličini i kada je obilovalo ribom, ostrvo Vozdroženija bilo je živopisno ribarsko selo ograđeno tirkiznim lagunama.

Međutim, nakon višegodišnjeg zlostavljanja, voda se povlačila i more se vremenom pretvorilo u prašinu. Reke koje su ga hranile preusmerene su na navodnjavanje polja pamuka. Danas je sloj slanog peska, prožetog kancerogenim pesticidima, sve što je ostalo od ove drevne oaze. Ovo je mesto gde živa na termometrima redovno dostiže 60 stepeni i gde su jedini znaci života kosturi osušenih stabala i životinja.

Vozdroženija je do sada "progutala" toliko toga da je skoro 10 puta veća od svoje izvorne veličine. Danas ona više nije ostrvo, već poluostrvo, a zahvaljujući još jednom sovjetskom projektu, Vozdroženija je i jedno od najsmrtonosnijih mesta na planeti.

Od sedamdesetih godina prošlog veka ostrvo je bilo odgovorno za nekoliko incidenata

Kada je njen istraživački brod "Lev Berg" 1971. prošao kroz braonkastu maglu blizu ostrva, mladoj naučnici su nakon nekoliko dana dijagnostikovane boginje. Svima je to bilo čudno jer se još kao mala vakcinisala protiv ove zarazne bolesti. Iako se oporavila, epidemija se širila i zaraženo je još devetoro ljudi u njenom rodnom gradu, od kojih je troje umrlo. Jedan od njih bio je njen mlađi brat.

Godinu dana kasnije, mrtva tela dvojice ribara pronađena su na ribarskom čamcu, takođe u blizini ostrva. Iako nikada nije potvrđeno, smatra se da su preminuli od kuge. Nedugo zatim, ribari su počeli da vade mreže pune mrtve ribe. Niko nije znao razlog, barem ne zvanično.

U maju 1988. godine, 50.000 primeraka sajga antilopa, koje su pasle na obližnjoj stepi, uginule su u razmaku od jednog časa.

Ostrvo još uvek čuva brojne tajne, delom zbog toga što to nije mesto na koje se tek tako može otići. Vozdroženija je napuštena devedesetih godina prošlog veka, a od tada je tamo bilo samo nekoliko ekspedicija.

Nik Midlton, novinar i geograf sa Univerziteta u Oksfordu, je 2005. godine tamo snimao dokumentarni film.

"Bio sam svestan toga što se dogodilo, pa smo imali pomoć čoveka koji je radio za britansku vojsku i koji nam je dao sve potrebne informacije. Iskreno, skroz me je preplašio", rekao je reditelj za Bi-Bi-Si.

Taj ekspert je bio Dejv Batler koji je na kraju i otputovao sa ekipom. 

Iz predostrožnosti, cela ekipa je nedelju dana pre putovanja počela da pije antibiotike. Nosili su gasne maske sa modernim vazdušnim filterima, debele gumene čizme i bela odela nalik forenzičarskim.

Izvor: Shutterstock

Fotografije, koje je davne 1962. godine CIA napravila iz vazduha, pokazuju da je, za razliku od drugih ostrva u Aralskom moru, Vozdroženija imala otvorenu streljanu, kasarnu, paradni prostor. Ipak, ni to nije bilo toliko zabrinjavajuće.

Ono što, međutim, jeste su zgrade. Razne istraživačke građevine, ograđeni prostori za držanje životinja, kao i otvoreni poligon za testiranje. Ostrvo je pretvoreno u vojnu bazu najopasnije vrste - postrojenje za razvoj i testiranje biohemijskog oružja.

Projekat je bio potpuna tajna, a čak nije bio označen ni na sovjetskim kartama. Ljudi upoznati s projektom nazivaju ga Aralsk-7. Tokom godina postrojenje i poligon su postali prava noćna mora za živi svet. Oblaci patogenih agenasa, poput antraksa, malih boginja i kuge, bili su na sve strane, a egzotične bolesti poput tularemije, bruceloze i tufusa stizale su do peščanog tla.

Ostrvo je bilo u potpunosti izolovano, pa tako nije otkriveno sve do 19. veka, što ga je činilo idealnim mestom za skrivanje od znatiželjnih očiju zapadne inteligencije. Pored toga, okolno more učinilo se prikladnim prirodnim jarkom.

Sve to dovelo je do toga da Vozdroženija postane skladište za najveće zalihe antraksa u istoriji čoveka. Iako se ne zna kako je antraks dospeo na ostrvo, pretpostavlja se da je napravljen u "Sveredlovsku-19", objektu blizu ruskog grada Sverdlovsk (sadašnjem Jekaterinburgu) gde se proizvodilo biološko oružje.

Devet godina nakon curenja antraksa u postrojenju "Sverdlovsk 19a", incidentu poznatijem kao "biološki Černobilj" u kojem je 2. aprila 1979. godine umrlo 105 ljudi, sovjetska vojska odlučila je da se oslobodi antraksa. Kace u kojima su gajene bakterije i bacili pomešane su sa varikinom i prebačene u grad Aralsk odakle su odvezene na Vozroždeniju. Između 100 i 200 tona antraksa brzo je ubačeno u iskopane jame i zaboravljeno.

"Aralsk-7" je zvanično zatvoren u novembru 1991. godine. Svi ljudi sa ostrva su evakuisani u roku od nekoliko nedelja, civilna i vojna infrastruktura su napušteni, a Kantubek je postao grad duhova.