Na putu do Indokine: Mongolija, zemlja različitosti

26.10.2016 10:27 15.06.2021 13:25

"Na putu do Indokine" je ime bloga Bojana Stekića koji je sa svog višemesečnog putovanja pisao reportaže o mestima kroz koje je prošao. Sledeća Bojanova stanica nakon prelepog Bajkalskog jezera bila je Mongolija.

Izvor: Foto: Bojan Stekić

Neverovatna priča novih prijatelja

U Mongoliji nisam uspeo da nađem smeštaj, pa sam otišao u hostel. Bio je prilično jeftin i neverovatno dobar. Tu sam upoznao društvo koje je ostavilo najveći utisak na mene. Dva Izraelca, Rotema i Liava i Francuskinju Melani. Naravno, bilo je tu još ljudi koji su se smenjivali, ali nas četvoro smo bili stalna postava. Svako je bio u mislima sa svojim problemima.

Mene je mučilo vađenje kineske vize, Melani produženje ruske vize, ali Liav i Rotem su imali daleko najveći problem.

Naime, Liav je prvi stigao u Mongoliju i kupio konja, jer je želeo da na taj način obiđe ovu zemlju. Nakon samo dva dana, konju je počela da ide pena na usta, pokušavao je da ujede Liava za nogu prilikom jahanja, a na kraju je uspeo da pobegne. Liav je nekoliko sati pokušavao da ga uhvati u pustinji Gobi, a kada ga je napokon uhvatio, vratio se u Ulan Bator i prodao ga. Tu je upoznao Rotema i zajedno su odlučili da ipak iznajme auto, budući da se ideja sa konjem nije dobro pokazala. Iznajmili su veliki džip Leksus na crno i nisu imali osiguranje. Dok su se vozili stepama, Liav je nešto objašnjavao Rotemu. Gledajući u njega, udario je u stenu koja se nalazila nasred livade i prevrnuo auto. Niko nije bio povređen, ali je auto bio uništen. Oduzeli su im pasoše i platili su štetu 8500 dolara. Novac su imali, ali ih je izluđivao proces zatvaranja slučaja, koji je trajao više od mesec dana. Bili su zarobljeni u hostelu i nisu mogli da napuste zemlju.

Mongolija, zemlja različitosti

Mongolija me je očarala svojom neobičnom lepotom. Nalazi se između Kine i Rusije, a kao da je na drugom kontinentu. Čudna mi je bila njihova gostoljubivost. Ljudi su mi prilazili na ulici samo da mi požele srećan put. Sa društvom iz hostela sam bio na pijaci, kada nam je dotrčao jedan klinac i zagrlio nas oko nogu. Nije hteo da se odvoji od nas, a mi nismo bili sigurni da li je zaista srećan što vidi ljude druge rase ili pokušava da nas opljačka. Bio je zaista srećan. Pamtiću ovu zemlju po neverovatnim vrućinama. Pored granice sa pustinjom Gobi, vazduh je bio nepodnošljiv. Jedan dan je pala kiša i potopila pola grada. Nisam mogao da pređem ulicu da kupim da jedem, pa sam stopirao auto na 10m. Začuđujeće je koliko su ljudi spremni da pomognu. Sutradan je sve ponovo bilo suvo kao barut. Njihova opuštenost je neverovatna. Njima su dovoljni konji da bi bili srećni. Ne treba im ni oružje da bi išli u lov, dovoljni su im orlovi.

Ali zato jedan deo prestonice izgleda poput najmodernijih delova zapadnoevropskih gradova. Oblakoderima se jedva nazire kraj. Neki delovi ulica su betonski,a neki asfaltni. Njihovi šatori, jurte se mogu videti već na jedan kilometar od glavnog trga. Ne mare ni za šta.

Hrana im je fenomenalna i bazira se na konzumiranju mesa. Posle 11 dana koliko sam bio tamo, hteo sam da poludim. Mislio sam da ću preći u vegeterijance. Voće sam video samo na par mesta, ali kupaca nisam video nigde. Za njih, samo meso deluje kao hrana dostojna ljudi.

Dva dana sam razmišljao o tome kako da izvadim kinesku vizu. Bio mi je potreban izvod iz banke kao dokaz da imam dovoljno sredstava, avionska karta kao dokaz da ću napustiti zemlju, dokaz o rezervaciji hotela, fotokopija pasoša i dve fotografije. Ja sam imao samo pasoš...

Već nekoliko puta u toku svoje avanture Bojan je razmišljao da se vrati kući, ali ovog puta jedna stvar je presudila da prekine svoje putovanje do Indokine...