"Na putu do Indokine" je ime bloga Bojana Stekića koji je sa svog višemesečnog putovanja pisao reportaže o mestima kroz koje je prošao. Sledeća Bojanova stanica nakon prelepog Bajkalskog jezera bila je Mongolija.
Otkrijte zašto je Bojan umalo prekinuo putovanje i vratio se kući, kao i po čemu će najviše pamtiti Mongoliju.
Bojanovu prethodnu priču pričitajte na linku: Olkon, najlepše mesto na svetu: Skriveni dragulj divljeg, netaknutog Bajkalskog jezera
Strah od nepoznatog
Nisam bio siguran kako uopšte da stignem do Mongolije. Nisam znao koliko će mi trebati dana. Bio sam spreman da spavam pored puta u slučaju da ne uspem. Plašio sam se Mongolije i njene divlje prirode. Plašio sam se ljudi, nisam znao šta da očekujem. Nisam znao da li da se nadam oblakoderima ili jurtama. Nikada nisam video kako izgleda prestonica Ulan Bator. Jedine slike koje sam video su bile beskrajna stada konja, koza ili dvogrbih kamila.
Sa ostrva sam lako ustopirao u pravcu Ulan Udea, grada u Sibiru, koji se nalazi blizu granice sa Mongolijom. To je bio jedini asfaltirani put kroz Mongoliju, što je meni kao autostoperu bilo veoma važno.
Vozio sam se sa jednim bračnim parom, Sašom i Mašom. Toliko nam je bilo zanimljivo i toliko smo se sprijateljili da smo put od 600 km rešili da prekinemo i odemo u selo Aršan, centar budizma u Rusiji. Tamo smo iznajmili kuću i proveli dva dana.
Loše iskustvo zamalo me je vratilo kući
Nakon toga smo stigli u Ulan Ude. Insistirali su da ostanem kod njih bar dan ili dva, pre nego što uđem u Mongoliju. Prvo veče, kao dobrodošlicu, spremili su vodku na neki pomalo čudan način. Celo veče smo pričali i šalili se. Naručili smo picu u jednom restoranu i sve je bilo neverovatno. Njihovo društvo mi je veoma prijalo, iako su pričali samo ruski.
U toku noći me probudio jak bol u stomaku i počeo sam da povraćam. Pomislio sam da sam se sigurno otrovao picom. Bilo mi je veoma loše, a bol je bio neverovatan. Sve vreme sam razmišljao kako ću se vratiti kući prvim avionom, ako mi ne bude bolje. A plašio sam se da ne izgubim svest.
Ujutru su me Saša i Maša ispitivali o simptomima, dok sam polubudan pokušavao da im objasnim kako se osećam. Njima se ništa nije desilo. Možda zbog vodke koju su popili. Izgleda da nisam mogao da im pariram u tome.
Povezane vesti
-
Destinacije i Putopisi |
15. Jun 2021.
Na putu do Indokine: Petodnevna avantura Transsibirskom železnicom
Otišli su do grada i vratili se sa autobuskom kartom za Mongoliju i nekim lekom, koji sam razmutio u vodi i popio. Nakon toga mi je bilo bolje. Do kraja dana su svi simptomi osim iscrpljenosti nestali. Kartu su rezervisali za dva dana kasnije, jer su hteli da se uvere da sam dobro, pre nego što me isprate put Mongolije.
Toga jutra su me ispratili na stanicu uz obećanje da će doći da me obiđu u Beogradu. Mislim da nikada neću način da im zahvalim.
Put do Mongolije
Autobus je bio star, ali neverovatno čist. Rastojanje od skoro 600 km smo prelazili dvanaest sati. Rusi su me zadržali na stanici, jer sam im bio sumnjiv zbog ukrajinskog pečata u pasošu. Nakon toga su shvatili da mi niko nije udario pečat kada sam ušao u Rusiju, pa su mislili da sam prekoračio dozvolu boravka bez vize u njihovoj zemlji. Nakon sat vremena su me pustili, na opšte oduševljenje vozača i putnika.
