Udaljeni grad duhova okružen okeanom: Danas u ovim 'crnim kućama' niko ne živi, a često ih nema ni na mapama

Najudaljenije od svih Britanskih ostrva, čije su litice više od Empajer Stejt Bildinga, dom je najveće kolonije morskih ptica u severozapadnoj Evropi i jednog od najstrašnijih grada duhova na svetu.

Toliko udaljen i mali da se ne nalazi na svim mapama Evrope i Velike Britanije

Sent Kilda je jedno od tih retkih mesta. Arhipelag je smešten 64 kilometra zapadno preko otvorenih voda Atlantskog okeana od sledećeg naseljenog komada zemlje, već dovoljno udaljenog ostrva Severnog Jujsta. Ovaj arhipelag označava najistureniju ivicu Spoljnih Hebrida u Škotskoj i najudaljeniji deo Britanskih ostrva. Toliko je udaljen da često nije ni prikazan na mapama Velike Britanije, tako je mali da je često izostavljen i sa mape Evrope, piše BBC.

Vidi opis

Udaljeni grad duhova okružen okeanom: Danas u ovim 'crnim kućama' niko ne živi, a često ih nema ni na mapama

Skloni opis

PODELI

Pogledaj slike

Izvor: ProfimediaBr. slika: 4 1 / 4

Izvor: ProfimediaBr. slika: 4 2 / 4

Izvor: ProfimediaBr. slika: 4 3 / 4

AD

Izvor: ProfimediaBr. slika: 4 4 / 4

Jedno ostrvo arhipelaga, takođe je poznato i kao dom grada duhova.Hirtu, glavno ostrvo Sent Kilde i jedino od četiri ostrva u arhipelagu koji je ikad bilo naseljeno, poslednji stanovnici su napustili 1930. godine. To je bio kraj jedne ere, koja se definitvno završila u aprilu 2016. godine kada je umro poslednji stanovnik ovog arhipelaga. Selo sada održava Nacionalni fond Škotske kao kulturnu bašitnu.

Jedini način da dođete do Sent Kilde je brodom. Međutim, udaljena lokacija nikada nije zaustavljala posetioce. Ljudi su došli na Sent Kildu pre više od 7.000 godina. Iskopavanja su otkrila alate od kamena iz doba neolita i humke najverovatnije iz bronzanog doba. Vikinzi su ovuda prošli u IX i X veku ostavljajući za sobom broševe i mačeve. Do XVII veka, Hirta je imala zajednicu od 180 ljudi, koji su se molili u tri kapele - ovaj iznenađujuće veliki broj je naveo istraživače da pomisle da su Sent Kildu naseleli rani hrišćanski monasi.

Najveća kolonija morskih ptica

Lokacija arhipelaga je takođe pomogla da se napravi najveća kolonija morskih ptica na severoistoku Atlantika i bude dom za milion ptica, uključujući i najveću koloniju morusa i najveću evropsku koloniju fraterkula i burnjaka. Nažalost, ove ptice su u opasnosti. Zbog nestašice hrane i posledica klimatskih promena, njihov broj je opao za 90 procenata u poslednjih 15 godina.

Kako se približavate Hirti i prilazite ostrvu Soay, litice su toliko popunjene pticama da kameni simsovi izgledaju kao da su zamrznuti. Tri kilometra istočno, oko najvišeg morskog dimnjaka u Velikoj Britaniji na 196 metara visine, morusi toliko gusto vitlaju da izgledaju kao roj pčela.

Na Hirtu mogu da se vide i iznenađujuće moderne zgrade, kao i vojna postrojenja koja je postavilo Ministarstvo odbrane, a koja obuhvataju smeštaj i centar za komunikacije. Vojni objekti doprinose još većem osećaju misterije. 

Neobičan život na Sent Kildi: korišćenje toplote stoke i njihovog izmeta da bi se zagrejala kuća

Glavna saobraćajnica u selu je ispresecana sa više od 40 kamenih kuća koje datiraju iz XIX veka.

Iako ruševine možda izgledaju romantično, život ovde je bio sve samo ne romantičan. Rad na zemlji je bio težak usled nezgodnih vremenskih uslova. Čak je i lov ptica, obeležje života na Sent Kildi, bio izazovan, jer su ptice ostajale na arhipelagu samo polovinu godine.

Ali stanovnici Sent Kilde su smislili genijalan način preživljavanja. Kamene kolibe su iskopane jedan metar u zemlju zbog izolacije, krovovi su bili pokriveni slamom, a potom vodootpornim katranom i busenom.

Stoka (krave i ovce) su bile unutra u kući što je pametan način da se zagreje prostorija. Korišćenjem toplote životinja, stanovnici su izmet stoke posipali po podu, što je bila neka vrsta podnog grejanja, do duše, ne baš otmenog.

Do kraja zime, pod je bio toliko visok da su stanovnici morali da se provlače kroz vrata na kolenima. Kada dođe proleće, izmet bi se iznosio iz kuća i posipao po poljima što je bilo savršeno đubrivo.

Neuspela modernizacija

Do kasnog XIX veka sve više turista je posećivalo Sent Kildu. Pošto se ovakav način života smatrao sramotnim, do 1870. godine pomoću donacija su izgrađene nove, modernije kuće. Međutim, već tokom prve oluje, prozori i vrata su pukli, a krovovi su se otkačili. Meštani su se vratili u svoje crne kuće (tako su ih zvali). Takođe, proces modernizacije nije uključivao uvođenje stoke u kuću, pa su se stanovnici smrzavali.

Do 1930. godine svi pokušaji modernizacije, kao i rastuća svest meštana o tome kako bi izgledao život na drugom mestu dovela je do zahteva poslednjih 36 stanovnika da budu raseljeni.