"Na putu do Indokine" je ime bloga Bojana Stekića koji je sa svog višemesečnog putovanja pisao reportaže o mestima kroz koje je prošao. Ovo je njegova priča o Olkonu...
Nakon petodnevnog putovanja Transsibirskom železnicom, Bojan je otkrio lepotu najdubljeg jezera na svetu i neverovatnog ostrva Olkon. Zašto je odavde poneo najlepše utiske, zašto je morao da proda ukulele, kao i da li je ispunio svoju veliku želju, saznajte u nastavku teksta...
Prethodnu Bojanovu reportažu pročitajte na linku: Na putu do Indokine: Petodnevna avantura Transsibirskom železnicom
Posle skoro pet dana provedenih u vozu, osetio sam se čudno kročivši nogom na pločnik železničke stanice u Irkutsku. Posle nekoliko dana, ponovo sam osetio teret na leđima. Kao da sam se odvikao od backpack-a, hodao sam ošamućen ka centru grada. Otišao sam u hostel na dva dana ne bih li tamo skovao plan o kampovanju. Odlučio sam da zaboravim na gradove i sela smeštena uz obalu jezera i da odem negde da budem sam.
U potrazi za pravim mestom za kampovanje
Iako nikada ranije nisam kampovao, mislio sam da bi ovo mogla da bude sjajna ideja. Samo su mi bila potrebna dva dana odmora od šina, geganja, mašinovođine sirene i nekupanja. Bila su mi potrebna dva dana spavanja na krevetu koji se tokom noći neće pomeriti nekih 700 kilometara; dva dana interneta i Skajpa. Bar još dva dana sa ljudima koji pričaju engleski, jer me je iscrpljivalo sporazumevanje na ruskom.
Sve sam to dobio u Irkutsku. Samo nisam toplu vodu. Hostel je imao problem sa vrućom vodom, ali mi je lenčarenje toliko prijalo da mi to i nije naročito smetalo.
Tu sam se raspitao gde bi bilo dobro mesto za kampovanje i svi su me uputili na isto mesto – ostrvo Olkon, udaljeno oko pet sati vožnje od Irkutska (uključujući i vožnju trajektom).
Kupio sam kartu i seo u kombi. Baš tog dana kada sam odlučio da odem, desio se neki problem sa trajektom, pa smo ga čekali satima. Tek smo uveče kročili na ostrvsko tlo, nakon 11 ili 12 sati. Kombi je poskakivao po putu, dok je moja glava udarala čas u plafon, čas u prozor. Pitao sam se kako li je tek voziti se džipom po safariju ili kroz pustinju kada je u kombiju bilo ovako strašno. Napolju je bio mrak, ali su gromovi u daljini stalno osvetljavali okolinu. Nigde ničega nije bilo. Samo brežuljci i trava, kao jedno veliko neravno fudbalsko igralište. Oluja se bližila i najzad je počeo i pljusak. Munje su sevale i ja sam razmišljao o tome kako bi bila glupa ideja staviti šator nasred polja. Bilo bi gotovo nemoguće izbeći udar groma.
Posle nekih sat vremena smo ušli u naselje. Kao što svaka država ima glavni grad, tako ovo ostrvo ima glavno selo, od oko 4.000 stanovnika. Nigde nije bilo svetla, ništa se nije moglo videti, izuzev trenutka kada grom pogodi neko obližnje mesto. Putnici su povremeno govorili vozaču da stane i napuštali kombi. Ja sam sedeo mirno pitajući se kako će izgledati poslednja stanica.
Mala promena plana
Kada su svi putnici napustili vozili, objasnio sam vozaču da želim negde da kampujem. Odgovorio mi je da sam lud i ubeđivao me da iznajmim sobu kod njegovih prijatelja. Bio sam odlučan u nameri da kampujem. Da konačno i to probam. I uštedim nešto novca. Rekao sam mu da mi samo pokaže mesto bezbedno za kampovanje po ovoj oluji i da ništa ne brine. Otišli smo do parkinga gde ostavlja kombi i ja sam nekoliko metara dalje počeo da razapinjem šator. To sam radio prvi put, a u kombinaciji sa kišom i mrakom sam verovatno izgledao smešno i izgubljeno. U jednom trenutku mi je prišao i dao mi ključeve svog kombija rekavši da ću noćas tu da spavam. Bio sam malo iznerviran, jer sam dobio ovako dobru priliku taman kada sam postavio šator. Sada sam morao ponovo da ga sklopim.
Između Sankt Peterburga i Bajkalskog jezera: borba sa samim sobom i uzbudljiv put do Moskve
Ujutru me je probudilo lupanje po prozoru. Čekala me je vruća kafa i doručak. Rusi stvarno znaju da usreće ljude. Zahvalio sam se vozaču i krenuo put obale ne bih li našao mesto za kampovanje.
