Između Sankt Peterburga i Bajkalskog jezera: borba sa samim sobom i uzbudljiv put do Moskve

16.09.2016 11:22 15.06.2021 13:08

"Na putu do Indokine" je ime bloga Bojana Stekića koji je sa svog višemesečnog putovanja pisao reportaže o mestima kroz koje je prošao.

Izvor: Foto: Bojan Stekić

Nakon Sankt Peterburga, Bojan je želeo da vidi Moskvu, ali ne i da skrene sa zacrtanog puta. Otkrijte kako su se završile nedoumice oko daljeg toka putovanja i kako mu je humani gest jednog Vojkana ulio entuzijam i energiju za daljom avanturom.

Pročitajte Bojanovu prethodnu reportažu: Aurora borealis, sviranje na ulici i kulturno-istorijsko bogatsvo: Neverovatni Sankt Peterburg

Već neko vreme sam proveo u Sankt Peterburgu i nisam bio siguran gde dalje da idem. Želeo sam da vidim Moskvu, ali još uvek nisam imao jasnu ideju šta bih mogao nakon nje da radim i u koji grad da idem.

Drug iz Irana mi je uporno slao poruke da dođem do njega preko Azerbejdžana, dok sam ja na sve načine pokušavao da to izbegnem i da ne skrećem više sa putanje.

Imao sam dve opcije: da stopiram kroz Sibir gde bi trebalo da bude prilično bezbedno, ali gde je sve raštrkano i stotinama kilometara daleko ili da okušam sreću preko Kazahstana.

Humani gest

Tih dana, dok sam neprestano razmišljao gde dalje da se uputim, javio mi se jedan čovek, koji je čitao Blog: Na putu do Indokine. U pitanju je fotograf i pre svega avanturista oduševljen putovanjima, koji je obilazio svet dok sam još bio dete i u periodu dok internet nije bio tako zastupljen. Razmišljao sam o tome što mi je pričao i često se pitam kako je uspevao da organizuje putovanje bez interneta. Da se razumemo, putovanje bez novca.

U znak podrške, poslao mi je nešto novca. Tražio mi je žiro račun i spasio me 5.000 km stopiranja. Iako ne postoji način da mu se dovoljno zahvalim, pozdravljam ga ovim putem i poručujem da se nadam da ćemo se sresti uskoro, bilo to u Africi, Americi ili Srbiji.

Čim sam ugledao novac na svom računu, odlučio sam gde da krenem.

Kupio sam kartu za Transsibirsku železnicu od Moskve do Irkutska, grada na Bajkalskom jezeru. Našao sam je vrlo povoljno i imao sam nekoliko dana do polaska, taman da dođem do Moskve.

Put do Moskve

Put do Moskve je bio neverovatan. Dva dana sam stopirao. Oba dana sam se pozdravio sa Julijom u nadi da ću napustiti Sankt Peterburg, ali bih joj uveče slao poruku da nisam ustopirao i da ću ostati još jednu noć kod nje. Treći dan sam morao da odem. Čitav dan sam stopirao, ali iz nekog razloga je bilo nemoguće, kao da sam pogrešio pravac, ulicu. Uveče sam se vratio u grad, otišao na železničku stanicu i bio spreman da platim kartu 80 evra za 715 km.

Stajao sam ispod nadstrešnice železničke stanice i razmišljao da li da idem vozom ili da se opet vratim kod Julije. Tada mi je prišao jedan dečko koji ne uliva baš veliko poverenje i na ruskom me upitao gde idem. Odgovorio sam mu da želim da odem u Moskvu što mu je izmamilo osmeh na licu, pa me je upitao koliko imam novca.

Pošto sam mu rekao da imam 1500 rublji (oko 22 evra) za dva minuta sam sedeo u njegovom autu, na zadnjem sedištu. Pored mene i na suvozačevom mestu su sedela dva Uzbekistanca. Niko nikoga nije dobro razumeo u tom autu. Izgledali smo poput migranata, silom prilike spojeni sa samo jednom željom: da stignemo na isto odredište. Pomišljao sam da nije pametna ideja spavati u putu, jer bi me mogli opljačkati, ali umor je stigao. Zagrlio sam torbu sa fotoaparatom i dokumentima i odmah zaspao. Iako je auto izgledao kao da neće stići ni do pola puta, ujutru me je probudila gužva moskovskog predgrađa. Rekao sam vozaču da me ostavi na prvoj stanici metroa i odatle sam nastavio sam, gurajući se vozovima do Genadijevog stana.

Genadi je dečko koji mi je sam poslao poruku kada je video da dolazim u Moskvu. Pisao mi je na srpskom jeziku. Naime, živeo je u Srbiji, ali se vratio u Rusiju i želeo je da me ugosti. Njegov srpski je bio veoma dobar sa južnjačkim naglaskom. Zasigurno je bolje pričao od nekih Srba koje poznajem, iako je samo dve godine proveo u Nišu.

Jednodnevni boravak u Moksvi

U Moskvi sam mogao da ostanem samo jedan dan. Sutradan je trebalo da krenem Transsibirskom železnicom na put od skoro pet dana, pa sam već počeo psihički da se pripremam.

Javila mi se Lena, devojka koja upravo završava studije istorije sa željom da mi pokaže grad i da me upozna. Proveli smo čitav dan na Crvenom trgu oko Kremlja. Sutradan me je ispratila na voz.

I tako je počela moja petodnevna avantura...

Otkrijte kako je Bojan doživeo putovanje železnicom koja se proteže preko nekoliko vremenskih zona i dugačka je 9.288 kilometara, kao i zašto bi ovu avanturu preporučio svakome.