"Na putu do Indokine" je ime bloga Bojana Stekića koji je sa svog višemesečnog putovanja pisao reportaže o mestima kroz koje je prošao.
Otkrijte kako je Bojan doživeo putovanje železnicom koja se proteže preko nekoliko vremenskih zona i dugačka je 9.288 kilometara, kao i zašto bi ovu avanturu preporučio svakome.
Prethodnu Bojanovu reportažu pročitajte na linku: Između Sankt Peterburga i Bajkalskog jezera: borba sa samim sobom i uzbudljiv put do Moskve
Stajao sam ispred vrata voza i pričao sa Lenom. Kondukterka me je pitala da li pričam ruski, a Lena joj je objasnila da sve razumem, ali da se teško odlučujem da pričam. Naime, Lena me je ohrabrivala da pričam na ruskom, ali sam negodovao jer nisam želeo da sklapam nepravilne rečenice i da sporadično izgovaram reči koje sam čuo u filmovima, viđao po bilbordima ili slušao po prevozu. Međutim, mogao sam da razumem većinu razgovora.
Uslovi u vozu
Voz je bio jako dugačak, kraj mu se jedva video. Pitao sam se kako će jedna ili dve lokomotive da vuku ovu grdosiju sedam dana sve do Vladivostoka.
Svaki putnik je dobio svoju posteljinu, čašu i kašičicu. Sedeo sam i posmatrao ljude nadajući se da će ubrzo otpočeti spontana zabava ili u najmanju ruku neko veselje i muzika. Međutim, za sada se ništa nije dešavalo.
Ljudi su se šetali, istezali noge i zveckali šoljama za čaj. Svaki vagon ima bojler sa neograničenom vrelom vodom. Ispred tog bojlera skoro uvek ima ljudi koji čekaju da napune svoju šolju vodom za čaj, kafom, pireom iz kesice ili nudlama. Vagoni su iznenađujuće čisti i svaki ima svoje osoblje, koji ga održavaju i paze na red. Iznenađujuće je bezbedno. Jedina zamerka je što na ceo vagon, koji broji više od 50 putnika, postoje samo dve utičnice. Nekolicina ljudi, koji imaju iskustva sa ovim vozom su poneli produžni kabl. Mi ostali smo čekali u redu za svoja dva procenta baterije. I svako bi se osećao neprijatno ukoliko bi zauzeo utičnicu na duže od pola sata. Očigledno su vagoni konstruisani pre ere pametnih telefona, pa je inženjer smatrao da neće biti potrebno više utičnica nego toaleta. Tako da svaka strana vagona ima svoj toalet i šteker, verovatno za fen za kosu.
Posle nekoliko sati puta, svi se nekako opuste i počnu da se druže. Polako, u početku stidljivo i rezervisano, a kasnije dele sve. Svaki vagon funkcioniše kao nekoliko velikih porodica. Naše karte bile su najjeftinije, pa nije bilo zatvorenih kupea. Ceo prostor je podeljen panelima koji čine zidove jednog kupea. Na njima vise po dva kreveta sa svake strane, pa podsećaju na sobu bez vrata. Kada bolje razmislim, možda je tako i bolje, jer sam mogao da upoznam više ljudi. Onako bih bio osuđen da provedem skoro pet dana sa još tri osobe koje možda ne bi bile zainteresovane za druženje ili možda ne bismo mogli da se sporazumevamo.
Druženje u vozu uz po koju čašicu alkohola
Kako je padao mrak, tako se atmosfera u vozu zagrevala. Ljudi su započinjali razgovorom sa svojim cimerima iz vagona i šuškali kesama iz kojih su vadili flaše kako bi se opustili uz malo alkohola.
Aurora borealis, sviranje na ulici i kulturno-istorijsko bogatstvo: Neverovatni Sankt Peterburg
Počeo sam da pričam sa Slavom, dečkom koji je sedeo preko puta mene. Nije pričao engleski, ali je na sve načine pokušavao da priča sa mnom. Bilo mu je veoma interesantno što putujem Rusijom, što sam izabrao baš njegovu zemlju. Posle pet minuta, ponudio me je pivom. Tada sam shvatio da sok iz tetrapaka koji pije zapravo nije sok.
Ponudio sam ga apsintom (koji sam dobio od Nataše) i sklopio sam prvo prijateljstvo. Ono je trajalo jedan dan, do Perma, gde je napustio voz. Tokom putovanja Transsibirskom železnicom sam slušao Bajaginu pesmu Ruski voz i na trenutke sam želeo da se čujem s porodicom i prijateljima, da vidim šta rade i da li je sve u redu. Na karti sam gledao gde se nalazim i nije mi bilo sve jedno kada bih video gde sam. Ne zbog daljine, već zbog neizvesnosti. Bio sam sve dalji i dalji od svoje zemlje. Ako bi nešto krenulo po zlu, ne bih mogao da se vratim tako lako i brzo kući kao što bih mogao iz Rumunije ili Ukrajine. Voz je stajao na otprilike desetak stanica dnevno. Neke pauze su trajale po dva minuta, a one najduže po pola sata. To je bilo dovoljno da obnovim zalihe hrane i vode i eventualno protegnem noge. Vremenska zona se menjala svakoga dana i jedva sam uspevao da ispratim koliko je sati u Srbiji. Kroz prozor su se smenjivale šume, reke, livade. Kao da su se menjala godišnja doba, sva osim zime.
Borba za očuvanje prirode: Volki, selo sa pet stanovnika
Snega u Sibiru nema preko leta. Ispostavilo se da malo ljudi to zna budući da su mi često stizale poruke da li mi je hladno, da li sam poneo jaknu i da pazim da me ne zaveje sneg. Zapravo sam se kuvao u vozu, u kome su neki Rusi čak i majice poskidali. Temperatura je dostizala i do trideset stepeni, a u vozu nije bilo tuša.
Transsibirsku železnicu bi trebalo svako da doživi
Ja sam bio jedan od retkih putnika koji prelaze tako veliko rastojanje odjednom. Obično su se putnici smenjivali od grada do grada ili bi eventualno proveli jednu noć. Počeo sam da se osećam kao da radim u ovom vozu, jer sam pored osoblja i još dvoje ljudi bio konstantan. Upoznao sam mnogo ljudi i sa mnogima sam razmenio poklone, iskustva, brojeve. Nije mi bilo dosadno, ali sva ta prijateljstva traju do prve stanice. Mnogi su me pozvali da dođem kod njih, ako ne ovog onda sledećeg leta. Uz dimljenu ribu koju su svi imali uz sebe i uz malo alkohola kojim su ubijali vreme i dosadu sam stigao do Irkutska.
Smatram da ovu rutu treba svako da pređe. Možda ne kao ja, odjednom, već sa zadržavanjima u nekim gradovima. Stvarno je veliki doživljaj, ali ne zbog toga što će se desiti nešto ekstremno,već zbog spoznaje jedne kulture i naroda koji u nekim segmentima može biti identičan našem, a u nekim drugim potpuno drugačiji. Činjenica je da ne znaju mnogo o Srbiji, ali nas ipak poštuju. Više puta sam bio u prisustvu Rusa i drugih stranaca iz Evrope u isto vreme i uvek su bili nekako otvoreniji prema meni. Čini mi se da tu razliku pravi jedino pravoslavlje. Posle skoro pet dana puta i promenjenih pet vremenskih zona od kada sam krenuo iz Moskve, stigao sam u Irkutsk. Bio je jako čudan osećaj izaći iz voza, i hodati po ulici a da se ništa ne ljulja ili ne kreće pod nogama.
Nakon petodnevnog putovanja Transsibirskom železnicom, Bojan je otkrio lepotu najdubljeg jezera na svetu i neverovatnog ostrva Olkon. Zašto je odavde poneo najlepše utiske, zašto je morao da proda ukulele, kao i da li je ispunio svoju veliku želju, saznajte u nastavku teksta...
Povezane vesti
-
Destinacije i Putopisi |
15. Jun 2021.
Olkon, najlepše mesto na svetu: Skriveni dragulj divljeg, netaknutog Bajkalskog jezera
