Aurora borealis, sviranje na ulici i kulturno-istorijsko bogatsvo: Neverovatni Sankt Peterburg

08.09.2016 13:42 15.06.2021 12:51

"Na putu do Indokine" je ime bloga Bojana Stekića koji je sa svog višemesečnog putovanja pisao reportaže o mestima kroz koje je prošao.

Izvor: Foto: Bojan Stekić

Nakon kampovanja u Volkiju, odlučio sam da krenem dalje. Slava, komšija domaćina kod koga sam volontirao je išao za Sankt Peterburg, pa sam iskoristio priliku da odem sa njim i izbegnem stopiranje.

Put od oko 700 km smo prešli bez većih problema, ako izuzmemo da nam se auto na pauzi sam zaključao (ključevi su ostali unutra) i da nas je policija zaustavila zbog prekoračenja brzine. Prvi problem smo rešili tako što smo obili auto, a drugi tako što smo podmitili policajce.

Aurora borealis

Tu noć, dok smo putovali, prvi put sam se sreo sa svetlim noćima. Oko tri sata posle ponoći je bilo svetlo kao da je dan. Samo Sunca nije bilo nigde. Zbog toga sam se osećao potpuno dezorjentisano. Danima sam bio skoro stalno budan, jer nisam mogao da zaspim. Sankt Peterburg nije čuven samo po svetlim noćima koje se mogu videti u junu i julu, već i po Aurori Borealis. Ipak, ona se ne može videti tako često kao u Norveškoj ili na Islandu, ali se ponekad pojavi tokom zime.

U Sankt Peterburgu sam bio kod Julije, devojke čiju je sestru Natašu moj brat upravo ugostio u svom stanu. Ovo je bilo moje prvo prijateljstvo sa osobom koju nikada nisam upoznao. Nataša je strastveni putnik, koji sakuplja fotografije i uspomene. To se moglo videti po njenoj sobi, čiji su zidovi oblepljeni fotografijama nastalim polaroid fotoaparatom. I ona je putovala celo leto, volontirala je na vinogradima u Češkoj, a kasnije je posetila i Beograd i Novi Sad. Putuje kao i ja, samo sto u tome uživa sa drugaricom. Uglavnom idu auto-stopom, pokušavajući da stignu što dalje. Jako je ljubazna i razume potrebe putnika, jer je i sama takva. Po ceo dan smo se dopisivali i davala mi je smernice gde da idem i šta da posetim. Nisam je upoznao, ali smo se dogovorili da ćemo se jednog dana sresti u jednoj zemlji i tada otići na pivo.

Koristio sam Natašinu sobu osam dana. Svaki dan sam obilazio različita mesta, a uveče bih pokušavao da komuniciram sa Julijom. Bila je stidljiva i nije pričala engleski, pa se naša konverzacija svodila na neko mrmljanje ruskog i srpskog sa vrlo malim procentom razumevanja.

U ovom gradu je bilo prilično teško zaraditi svirajući. Uostalom, tako je u svim turistički razvijenijim gradovima. Lokalni ljudi kao da su malo iskvareni i sebični, ali verujem i da ih stalni kontakt sa turistima čini ravnodušnim prema istim. Takve gradove prepoznajem po grupama ljudi azijskog porekla, koji oko vrata nose fotoaparate sa objektivima od skoro pola metra, od kojih uveče verovatno imaju upalu svih vratnih mišića. Uspevao sam da za dva do tri sata sviranja zaradim desetak evra dnevno, što je bilo malo, ali taman dovoljno za hranu, pa bar nisam bio u minusu.

Kulturno-istorijsko bogatstvo

Sankt Peterburg spada u kulturološki najrazvijenije gradove. Može se porediti sa Parizom, jer je toliko umetnika i pisaca u njemu živelo, živi i živeće, da mislim da će se čitav grad jednog dana pretvoriti u muzej. I već sada je delimično tako. Mislim da bi karta za ulazak u grad mogla da se naplaćuje, jer se u njemu može videti više nego u čitavim zemljama.

Ovo nije grad koji se posećuje vikendom ili na nekoliko dana. Ovo je grad gde svaka kocka kaldrme ima svoju priču koja može biti impresivna poput biografije nekog kralja. Ovo je mesto gde se nalaze najstariji muzeji i grad gde se balet igrao jos dok je Amerika bila kolonija. Vladari su se menjali, ali šarm je ostao isti. Drugačiji od ostatka Rusije i njen možda najveći ponos. Još od kada je bio Lenjingrad i dok je bio centar Rusije, prestonica.

Nakon Sankt Peterburga, Bojan je želeo da vidi Moskvu, ali ne i da skrene sa zacrtanog puta. Otkrijte kako su se završile nedoumice oko daljeg toka putovanja i kako mu je humani gest jednog Vojkana ulio entuzijam i energiju za daljom avanturom.