Od Transnistrije ka Ukrajini: problemi na granici i kampovanje u Odesi

27.07.2016 09:54 15.06.2021 12:42

"Na putu do Indokine" je ime bloga Bojana Stekića koji je sa svog višemesečnog putovanja pisao reportaže o mestima kroz koje je prošao.

Izvor: Foto: Bojan Stekić

Otkrijte kakve je neprijatnosti Bojan doživeo na granici sa Ukrajinom, kako je dospeo u Odesu, kao i zašto se, iako je sklopio divno poznastvo sa Denisom, odlučio da odmah sutradan napusti ovaj grad.

Pročitajte Bojanovu prethodnu reportažu: Na putu do Indokine: Neobična Transnistrija

Problemi na granici

Srećan što sam napustio Transnistriju, koračao sam ka ukrajinskoj strani granice. Kiša je pljuštala i sve na meni je bilo mokro. Na granici je bilo mnogo ljudi koji su bosi čekali u redu, jer im je obuća bila puna vode. Postupak je trajao brzo i ja sam stigao na red. Kada je carinik video moj pasoš, reagovao je kao da ga je nešto poseklo. Izašao je sa šaltera i rekao mi da pođem za njim. Odveo me je u u malu kancelariju upravne zgrade, koja liči na one iz filmova, u kojima policajci ispituju zločince. Ostavio sam bekpek i seo, spremajući se na ubeđivanje da mi nije potrebna viza i da je pogrešio. Međutim, nešto drugo je bilo u pitanju. Sa police je uzeo nekoliko knjiga i počeo da ih lista, tražeći nešto. Nije hteo da mi kaže šta, već je samo odmahivao glavom na svaku moju reč. Vidno iznerviran, gurnuo je knjige, jer nije mogao da nađe to što je tražio. Onda je počeo da me ispituje.

Čime se bavim? Zašto sam došao u Ukrajinu? Kako to da nemam kartu za izlazak iz zemlje? Gde planiram da idem posle? Zašto sam bio u Transnistriji? Koliko imam novca?

Morao sam detaljno da mu objašnjavam kako putujem i zašto, ali mi nije verovao. Za novac sam morao da ga lažem. Rekao sam da imam par stotina evra na kartici, što je njega izluđivalo jer nije imao bankomat da proveri. Ništa mi nije verovao. Vec sam počeo da osećam tremu. Kao i adrenalin. Rekao sam mu da pozove Alinu, devojku kod koje je trebalo da ostanem u Kijevu. Pun optimizma, dao sam mu broj. Nadao sam se da će stvar biti vrlo brzo rešena i da će ona potvrditi da sam zaista turista iz Srbije, kao i da to što ulazim iz Transnistrije nema veze sa Rusijom niti sa ratom na Krimu. Uostalom, ne znam šta je uopšte bilo u njegovoj glavi, kao ni zašto sedim u toj prostoriji. Međutim, Alina je bila nedostupna! Šta god da je mislio, sada je samo bio još ubeđeniji u svoju tvrdnju. Tražio sam objašnjenje problema i pitao ga zašto me ispituje, ali njega to nije zanimalo. I dalje sam pokušavao da budem ljubazan, ali sam postajao sve nervozniji. Strah me je sve više obuzimao i mogao sam da čujem otkucaje svoga srca. Kroz glavu mi je prolazila misao da ću završiti u zatvoru, jer su me pomešali sa nekim ili zato što misle da sam špijun. Posle sat vremena i ko zna koliko pitanja, kada više ni on, a čak ni ja nisam bio siguran ko sam zapravo i kada nije uspeo da dokaže svoju tvrdnju, otvorio je pasoš i pokazivao na pečate. Za svaku markicu sam morao da mu kažem koja je država i koji granični prelaz. Ni to ne znam zbog čega. A pečata je bilo oko 60. Bez preterivanja. Na kraju je ostao bez pitanja. Više nije mogao da me zadržava, jer nije imao zbog čega. Nekoliko carinika je nekoliko puta ulazilo u prostoriju da ga opomene da se smiri i da me pusti. Udario je pečat u pasoš i rekao mi da sam slobodan.

Taman kad sam pomislio da je gotovo...

Osetivši olakšanje, uzeo sam bekpek i torbu sa foto aparatom. Kada je video da imam fotoaparat, opet je skočio i rekao mi da se vratim. To je to, pomislio sam. Među poslednjim fotografijama koje sam napravio, bile su britanska i američka ambasada u Kišinjevu. I to samo zbog toga što su stvarale kontrast bogatstva i raskoši nad siromašnom Moldavijom. Pokušavao sam da smislim ubedljivo opravdanje kada bude video te fotografije, ali mi ništa nije padalo na pamet. Sva sreća, počeo je da lista od prve fotografije unapred, a ne od poslednje napravljene. Naišao je na slike Beograda i shvatio da nema ništa što bi njemu moglo da bude interesantno. Vratio mi je aparat i konačno rekao zbogom.

Kombijem do Odese

Nakon psihičke torture, udaljio sam se od granice i počeo da stopiram. Vidno uplašen i umoran, nisam uspevao nikoga da zaustavim. Više nisam ni mislio da je to pametna ideja. Vozači su mi delovali agresivno i strašno, ali sada verujem da sam bio paranoičan. Odlučio sam da se vratim do carine, do improvizovane autobuske stanice gde je stajao žuti kombi. Išao je za Odesu, ali mi to nije bilo bitno. Samo sam želeo da napustim ovo čudno mesto. Karta je koštala samo jedan evro i za dva sata sam bio u Odesi. Još jedna čudna stvar koja se dešavala je ta što uopšte nisam imao signal na telefonu otkako sam ušao u ovu zemlju. To je trajalo tokom čitavog boravka u ovoj državi. Pošto sam u Odesu stigao neplanirano, nisam našao smeštaj. Odlučio sam da provedem noć u hostelu, i samo toliko novca sam i imao.

Odesa odaje utisak metropole, ulice su konstantno pune gužve i na svakoj raskrsnici je stajalo po nekoliko vojnika sa psima. Svuda se osećalo prisustvo rata, koji se odvija nedaleko, na obalama Crnog mora. To mi se uopšte nije dopadalo.

Poznanstvo sa Denisom

Na ulici sam pitao prolaznika da mi kaže gde se nalazi najbliži hostel. Zvao se Denis, bio je mojih godina i ponudio se da mi pokaže grad. Odveo me je na jednu divlju plažu, na koju često dolazi i gde je njegova prijateljica upravo kampovala. Veče je počelo da pada, dok smo nas troje sedeli na obali i jeli palačinke koje je Denis slučajno nosio u rancu. Ubeđivao me da ostanem bar još jedan dan u Odesi, ali mene su izluđivale tenzije zbog rata, uplašeni narod i negativno osećanje kada se prisetim problema na granici. Verovao sam da je u Kijevu situacija opuštenija. Javio sam majci da mi pošalje nešto novca, jer mi je ostalo svega dva evra u džepu. Dočepao sam se kreveta i odmah zaspao, dok mi je u ušima i dalje odzvanjao glas ljutog graničnog policajca.

Ujutru je već sve izgledalo malo vedrije, ali sam ipak ostao pri odluci da odem. Javio sam Denisu koji je to prihvatio sa blagim razočaranjem. Otišao sam izvan grada i podigao tablu "Kijev".

Otkrijte zašto su, uprkos bogatim ukrajinskim specijalitetima i kulturno-istorijskim spomenicima, najsnažniji utisak na Bojana u Kijevu ostavili ljudi koje je upoznao u ovom gradu.