Na putu do Indokine: Neobična Transnistrija

18.07.2016 14:13 15.06.2021 12:34

"Na putu do Indokine" je ime bloga Bojana Stekića koji je sa svog višemesečnog putovanja pisao reportaže o mestima kroz koje je prošao.

Izvor: Foto: Bojan Stekić

Nakon Kišinjeva, Bojan je posetio Transnistriju, oblast u Moldaviji, u kojoj je naišao na brojne prepreke i nerazumevanje lokalnog stanovništa. Otkrijte zašto je želeo da što pre napusti Transnistriju...

Pričitajte Bojanovu prethodnu priču: Moldavija, mala zemlja u kojoj žive ljudi velikog srca

Prilikom planiranja rute ovog putovanja, nisam ni obratio pažnju da treba da prođem kroz ovu regiju u Moldaviji. Nisam znao ni da postoji. Ono što je očigledno je činjenica da se nalazi na severoistoku Moldavije uz granicu sa Ukrajinom.

Iako je na karti sveta u sastavu Moldavije, funkcioniše potpuno nezavisno. Ima svoj granični prelaz, vojsku, policiju, jezik, međunarodno nepriznat pasoš, kao i valutu – transnistrijsku rublju, koja ne može da se razmeni ni u jednoj drugoj zemlji (bar ne legalno). Zvaničan jezik je ruski, a stanovnici imaju dvojno državljanstvo (rusko i moldavsko), pa kada putuju, koriste jedan od ta dva pasoša. Kako su mi još u Moldaviji objasnili, taj region je bio naseljen Rusima za vreme Sovjetskog Saveza, koji su nastavili da žive na istom mestu i nakon raspada, pokušavajući da se otcepe, i oforme Rusku izdvojenu teritoriju poput Kalinjingradske oblasti.

U Transnistriji postoje dva jasna pravila za turiste.

Dozvola za višečasovni boravak u Transnistriji

Prvo zvanično pravilo, jeste da se na granici dobija dozvola za boravak na svega nekoliko sati i pre isteka roka se ova teritorija mora napustiti. Ne postoji mogućnost da se prenoći u Transnistriji. Iz nekog razloga to nije dozvoljeno. Niko nije znao da mi objasni posledice prekoračenja dozvole boravka, jer se niko nije usudio da prekrši pravilo, barem ne niko koga sam upoznao.

Teškoće u sporazumevanju

Drugo (nezvanično) pravilo jeste da se tamo ne ide bez poznavanja ruskog jezika. Stanovnici ne samo da ne pričaju engleski, već i ne razumeju najosnovnije reči poput da ili ne. Ovo je najizolovanija država koju sam do sada posetio. Alex mi je preporučio da ne idem auto-stopom, jer može biti problema na granici. Ispratio me je do stanice, gde sam seo u kombi i za svega 2.5 evra stigao do glavnog grada ove oblasti, Tiraspolja.

Na granici mi je vozač pokazao rukom ka šalteru. Radnica je pogledala u pasoš i upitala samo: "Ruski, panjimaješ?"

Odgovorih joj: "Njet, ne panjimajem. Only English." Pogledala me je popreko, ali mi je ipak izdala dozvolu za boravak na šest sati. Vozač me je ostavio na parkingu železničke stanice Tiraspolja. Stare ruske lade su bile parkirane po ulici. Veliki prostor, a nigde ljudi. Jedan taksista izlazi iz auta i počinje nešto da mi priča. Pokušavam da mu objasnim da nemam ideju šta želi da mi kaže, ali ne mogu da dođem do reči. Okrećem se oko sebe tražeći autobusku stanicu i red vožnje ne bih li kupio kartu do Ukrajine. Ljudi na ulici me gledaju belo, ne razumejući čak ni reč bus ili Kijev. Radnica na šalteru železničke stanice mi je odgovorila nešto na ruskom i nastavila da čita novine. Tada sam shvatio da odatle treba bežati što pre. Dozvola mi je važila još svega četiri sata. Počeo sam da osećam nervozu i klaustrofobiju. Krenuo sam ka centru grada, ne bih li našao mesto za stopiranje. Više nije bilo vremena ni za traženje bankomata, niti za obilazak grada. Novca kod sebe nisam imao, samo 10 evra na kartici koja je u ovom trenutku bila beskorisna.

Spasioci Dmitrij i Tatjana

Posle pola sata neuspešnog stopiranja, na trotoaru su se zaustavili dečko i devojka i počeli čudno da me gledaju. Objašnjavali su mi nešto na ruskom, pokazujući prstom na moj znak za stopiranje na kome je pisalo Kijev.

Nismo mogli da se sporazumemo, sve dok dečko nije izvadio telefon i nazvao nekoga. Pružio mi je slušalicu i na moju radost, konačno sam čuo engleski. Grub muški glas, sa snažnim ruskim akcentom mi je objasnio da je stopiranje ovde zabranjeno. Upitao me da li sam posetio sve znamenitosti. Na trenutak sam se osetio veoma glupo i rekao sam mu da nisam, ali i da nemam vremena, jer mi ističe dozvola. Odgovorio mi je da je šteta što je tako i da će me Dmitrij i Tatjana (mladić i devojka) ispratiti na autobus koji ide do granice sa Ukrajinom, odakle ću moći da nastavim auto stopom. Osetio sam veliko olakšanje. Dmitrij i Tatjana su me nekako pozvali da jedem što sam odbio uz izgovor da žurim. Na putu do autobusa su sve vreme pokušavali da pričaju sa mnom. Ništa ih nisam razumeo, ali su mi bar popravili raspoloženje. Morao sam da ih slikam za uspomenu.

Nekako su uspeli da mi objasne da vole fudbal i pokazali su mi salu za hokej na ledu pored koje smo prošli, kao i jedan park.

Utisak o Transnistriji

Celo ovo mesto je na mene ostavilo depresivan utisak. Oblačno vreme, široke, prazne ulice, betonski blokovi, stari automobili, prazan grad, nedovršene pravoslavne crkve i nesigurnost, stvorile su neku čudnu mešavinu osećanja.

Bio je to prvi grad koji sam posetio, a nisam video ništa. U kome sam ostao najkraće i imao najviše problema sa jezikom do sada. Ne znam šta bi se desilo da nisu naišli Dmitrij i Tatjana. Nisu mi dozvolili da platim kartu za bus, već su je oni kupili. Koštala je 1 evro, ali nije bilo šanse da ih odbijem. Kombi je krenuo i oni su ga pratili pogledom dok ih nisam izgubio iz vida.

U sledećoj priči otkrijte kakve je neprijatnosti Bojan doživeo na granici sa Ukrajinom, kako je dospeo u Odesu, kao i zašto se, iako je sklopio divno poznastvo sa Denisom, odlučio da odmah sutradan napusti ovaj grad: