Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Moldavija, mala zemlja u kojoj žive ljudi velikog srca

"Na putu do Indokine" je ime bloga Bojana Stekića koji je sa svog višemesečnog putovanja pisao reportaže o mestima kroz koje je prošao. Ovo je njegova priča o Moldaviji...

 Izvor: Foto: Bojan Stekić

Nakon Rumunije, Bojan je prošao kroz Moldaviju. Otkrijte njegove utiske o ovoj maloj zemlji, zašto ga je Kišinjev podsetio na detinjstvo i koji ljudi su njegov boravak u Moldaviji učinili zanimljivijim i dragocenijim.

Ova zemlja mi nikada nije delovala naročito interesantno i verujem da većina ljudi sa naših prostora nije čak ni sigurna gde se tačno nalazi. O toj zemlji nisam čuo nijednu priču ranije, izuzev članka koji sam pročitao u nekim novinama dva meseca ranije. Nisam znao ništa o toj zemlji osim da je jako siromašna, da mi nije potrebna viza, i da se u njoj često organizuju antivladini protesti. Granica je bila skoro prazna, a policija je tajnovito gledala u moj pasoš, pitajući se u sebi šta ja ovde tražim. Ulazak u zemlju je prošao bez problema i od prestonice me delilo 120 km. Pomislih u sebi da ću za sat i po vremena šetati prestonicom. Međutim, to je ipak izgledalo malo drugačije. Točkovi su truckali po putu na kom dva automobila jedva mogu da se mimoiđu. Put je bio pun rupa i na njemu je bilo više šljunka nego asfalta. Išli smo brzinom bicikliste u poznim godinama, dok su se pored puta smenjivali kamenjari i ravnice. Da sam spavao tokom puta, i da sam se na tom mestu probudio, pomislio bih da sam zalutao u najzabačenije i najnerazvijenije delove Makedonije, na putu kojim niko nije prošao još od Aleksandra Velikog. 

Povezane vesti

Povezane vesti

Povezane vesti

Ali, to nije bila Makedonija, već jedna potpuno drugačija zemlja. To je jedan potpuno drugačiji narod, zalutao u istoriji, koji ni dan-danas nije siguran gde im je mesto, niti kome  pripadaju. 

Otkucao sam poruku Ani,devojci kod koje je trebalo da ostanem naredna tri dana. Iščekivanje odgovora je trajalo dugo, i beznadežno. Kao i iščekivanje civilizacije. Izvirivao sam se kroz prozor ne bih li u daljini video svetla grada, zgrade ili bar dalekovode koji vode nekuda. Ništa. Ni za pola sata. Ni za sat. Ni za dva. Vozač nije pričao engleski, a i sam sam bio umoran od naprezanja da razumem rumunski, mahanja rukama i crtanja. Sedeo sam i čekao. Pala je noć, i posle četiri sata od granice, ugledao sam svetla. To me je nateralo da dobro razmislim o tome kakva je to zemlja, ako su im putevi takvi da ne možeš da voziš više od 40 km/h. Ne zbog ograničenja, već zbog lične bezbednosti i zbog auta. U suprotnom bi verovatno ostao bez točka. 

Povratak u detinjstvo

Moldavija je prva zemlja u kojoj sam video da policija vozi stare lade. To me je malo vratilo u detinjstvo, kada je naša policija koristila zastave. 

Rumuni su me upozoravali da budem pažljiv u Moldaviji, jer su čuli mnogo priča o opljačkanim turistima u ovoj zemlji. Vozač me je ostavio u centru grada, pa sam odlučio da noć provedem u hostelu, s obzirom da Aninog odgovora nije bilo. Nije ga bilo teško naći i konačno sam se osećao udobno. U hostelu je bilo svega 3 gosta, a jedan od njih je bio Albanac, sa Kosova. Prvih sat vremena smo bili distancirani, nismo mnogo razgovarali, sve dok me nije ponudio čuvenim moldavskim vinom. Nakon toga smo vodili dug razgovor o situaciji na Kosovu, i odnosu između Srba i Albanaca, i na kraju mi je dao par saveta kako da odem bezbedno na Kosovo. Prilično zanimljiva situacija, bez tenzija i jedno sjajno iskustvo. 

Neobična životna priča novog prijatelja

Na Viber mi je stiglo nekoliko poruka od Ane, da trenutno nije u Kišinjevu, da će stići sutradan i da se izvinjava što mi nije javila. Odlučio sam da odem kod nekog drugog i poslao sam zahtev jednom momku, čiji je profil delovao zanimljivo. Sutradan smo se našli u gradu i preselio sam se u njegov stan. Njegovo ime je Alexander i njegova životna priča je pomalo tužna. Sa godinu dana ga je tata napustio i otišao u Ukrajinu, a malo nakon toga mu se majka udala i otišla u Grčku. Živi sa bakom, a jednu sobu izdaje svom drugu, tačnije samo dele troškove za račune. Pokušao je da napusti tu zemlju i u jednom trenutku je i on otišao za majkom u Grčku. Tamo je proveo 3 godine, a od toga dve konstantno u stanu, skoro bez izlaska napolje, jer je ilegalno ostao u zemlji. Kaže da mu je tada bilo jako teško, spavao je preko dvanaest sati dnevno i imao je bradu poput monaha. Počeo je da se bavi vajarstvom, da bi ubio dosadu. To mu je pomoglo, ali nedovoljno, pa je odlučio da se vrati u Kišinjev i pomirio se sa zabranom ulaska u Grčku narednih pet godina.

Sada ima posao i sakuplja novac da napusti državu. Njegov najveći san jeste SAD. Kada sam ga pitao zašto je odlučio da me ugosti, rekao mi je da je osećao potrebu da učini dobro delo. Oduševljavaju me takvi ljudi. Od država je posetio Grčku i Belgiju. Oduševljen je Briselom i Brižom i nije bilo dana da ih nije pomenuo barem nekoliko puta. Nekako mi je bilo žao njegove dobrote, jer je neiskvaren poput malog deteta. 

Moldavija, neobična zemlja s neverovatnom energijom

Moldavija je na samom vrhu liste najsiromašnijih zemalja Evrope i nisam baš navikao da budem negde gde se osećam tako bogato, iako sam bio skoro bez novca. Pored svih svojih problema, Kišinjev i Moldavija imaju u sebi nešto posebno. Grad, koji je stao sa razvojem pre 2, 3 decenije živi na staklenim nogama stare infrastrukture i pokušava da prati zapadnoevropske trendove, što donekle i uspeva. Ulice su stare, ispucale, trotoari puni gužve, na nekim delovima vrlo zbijeni i uski, a na nekim prostrani i prazni. Ovaj grad od oko 700.000 stanovnika, nekada je imao vrlo lepe planove za razvoj, vrlo lepe spomenike, parkove. Sve je nekako krenulo nizbrdo u jednom trenutku, toliko da je čak i reka koja prolazi kroz grad skoro presušila. Na mestu na kome je trebalo da nikne fudbalski stadion nikao je spomenik neuspelom pokušaju u vidu velike fudbalske lopte. Ali i taj spomenik ima svoju drugu namenu: najčešće se lepe oglase, plakate i čitulje. Sala za cirkus, ogromna stara grdosija, koja je nekada radila punom parom, sada je obrasla korovom. Glavu bronzane statue iznad ulaznih vrata je neko odsekao i ukrao i verovatno prodao kao staro gvožđe, kako mi je objasnio Alexander.

Povrh svega toga i svih problema koje ima, do sada nisam bio u državi sličnoj ovoj. Za nekoga možda ružan grad, ali ja sam ga doživeo svetlijeg od Pariza. Nekome možda deluje nebezbedno, ali meni izgleda potpuno suprotno. Upoznao sam jednu drugu stranu jednog grada i naroda i ta kombinacija daje neverovatnu energiju koja mora da se doživi.

Nakon Kišinjeva, Bojan je posetio Transnistriju, oblast u Moldaviji, u kojoj je naišao na brojne prepreke i nerazumevanje lokalnog stanovništa. Otkrijte zašto je želeo da što pre napusti Transnistriju...

Povezane vesti

Pročitajte reportaže sa Bojanovog putovanja:

Povezane vesti

Povezane vesti

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka