"Na putu do Indokine" je ime bloga Bojana Stekića koji je sa svog višemesečnog putovanja pisao reportaže o mestima kroz koje je prošao.
Drugi deo Bojanove priče o Rumuniji govori o zanimljivim sagovornicima koje je upoznao, petogodišnjojj devojčici koja govori tri strana jezika i malo drugačijem pogledu na ovu zemlju...
Pogledajte i: Početna stanica na putu do Indokine – Rumunija (I deo)
Mesto na kome sam ovaj put stopirao bilo je fenomenalno. Stajao sam u hladu, put je bio prometan i pored puta je bilo dovoljno mesta da automobili mogu da se zaustave. Međutim, moje odredište je 420 km udaljeno i mali broj vozila je upravo tamo išao. Počeo sam da pevam, da bih održao dobro raspoloženje. Posle više od dva sata, jedan auto je stao i ja sam odmah uskočio unutra.
Vozač je tečno pričao engleski, na moje oduševljenje. Pedesetdvogodišnji biznismen, koji je u mladosti putovao isto kao i ja. Zato mi je i stao, jer je prepoznao sebe od pre 25-30 godina. Jurili smo preko 120 km na čas po krivinama Karpata. Želudac mi se prevrtao od muke,ali sam se ipak osećao sigurno. Teško je to opisati, to je baš onaj kontrast za koji ne postoji objašnjenje, kombinacija straha i sigurnosti.
Petogodišnja Maja – najbolji sagovornik
Ostavio me je u Devi, nakon 150 km. Tu sam u roku od 10 minuta ustopirao auto do Brašova. Stao mi je mladi bračni par iz Nemačke. Sedeo sam na zadnjem sedistu pored njihove ćerke od pet godina. I ne pamtim kad sam se bolje ispričao sa nekim! Devojčica od samo pet godina priča čak tri jezika. Tata joj je Nemac, pa sa njim priča nemački, mama joj je iz Rumunije, pa sa njom priča na rumunskom, a kada su sve troje zajedno, tada pričaju engleski. Zove se Maja i samo joj još fali nadimak Pčelica, jer to zaista i jeste. Nacrtala mi je drvo za uspomenu i rastali smo se u centru grada.
Tu me je čekala Irina, devojka kod koje sam ostao naredna tri dana. Neverovatna devojka sa fenomenalnim smislom za humor. Volim ljude kao što je ona. Tako jednostavna, bez ikakvih predrasuda, otvorena, iskrena i zanimljiva. Satima smo analizirali i upoređivali sličnosti i razlike između dve zemlje.
Moj pogled na Rumuniju
Ispostavilo se da Rumunija ima skoro identičnu istoriju kao Srbija. I oni su bili pod Turcima, ali su u tom periodu bili veća država,jer je i Moldavija bila u njenom sastavu. Oslobodili su se od Turaka,ali nakon Drugog svetskog rata se Moldavija otcepila. Nakon toga je usledio i komunizam,kao i kod nas i trajao je sve do revolucije 1989.godine. Dobili su demokratiju,koju je bivši predsednik platio glavom, ali ne i potpunu sreću. Ljudi imaju podeljena misljenja o načinu života nekada i sada. Koliko sam shvatio,najviše bi želeli neku sredinu između komunizma i demokratije, ali to nažalost ne postoji.
I dalje se oseća nostalgija za nekim prošlim vremenima, Sovjetskim Savezom, sigurnošću. Sada su dobili slobodu kretanja, govora i mišljenja, ali to plaćaju velikom nezaposlenošću, nižim platama i slabijim standardom.
Nezvani gosti – medvedi
Imao sam osećaj kao da sam u Srbiji, sve dok mi Irina nije rekla da budem pažljiv kada budem išao na vidikovac na brdu pored grada. Nisam mogao da verujem svojim ušima. Na samo 300 metara od glavne ulice ponekad dolaze medvedi. Nekada,tokom noći uđu u grad i preturaju kontejnere u potrazi za hranom. Objasnila mi je da su navikli na ljude i da napadaju samo ako imaju mladunče, da bi ih zaštitili. Poslednji nesrećni slučaj se desio pre godinu dana. I ona ih je tada poslednji put videla. Prolazila je taksijem pored medveda koji je, poput beskućnika, preturao po kontejneru.
Grad u kome žive dva prirodna neprijatelja, čovek i medved, funkcioniše savršeno ako se oboje drže na distanci. Ljudima je zabranjen lov, a medvedima se daje hrana malo dalje od grada.
Savršen kompromis, ali se ponekad nađe prestupnik sa obe strane. Kazna za čoveka – zatvor, a za životinju verovatno smrt. Malo nepošteno, ali dovoljno strogo da se održi red i mir.
Druga zemlja koju je Bojan posetio na putu do Indokine je Moldavija:
