"Na putu do Indokine" je ime bloga Bojana Stekića koji je sa svog višemesečnog putovanja pisao reportaže o mestima kroz koje je prošao.
Još kao mali dečak, divio sam se svim tim ogromnim gradovima, svim selima daleko od Balkana, rekama i planinama. Dok sam gledao kubanske plaze, Mongolske stepe, i afričke pustinje u raznim TV emisijama, bio sam tužan jer sam verovao da neću moći da obiđem sva ta daleka mesta.
Mozda sam zbog toga zamrzeo geografiju, karte sveta i globuse. Kao da su mi terali inat i smejali mi se u lice. Imao sam osećaj kao da znaju da me to nervira, a viđao sam ih svuda.
Kako je vreme prolazilo, shvatio sam da nisu karte krive. Nije ni Zemlja. Ni mora, ni planine. Krivi smo mi sami, naša priroda. Naša ušuškanost i sigurnost. Naš kalup, koji ne smemo da razbijemo, kornjačin oklop koji ne napuštamo. Treba istupiti samo jedan korak ispred, i preći granicu, i shvatiti da ograničenja nakon toga ne postoje.
Ja sam svoj oklop razbio u Evropi. U više navrata, da ne zaraste. Prvo vozom, a nakon toga i auto-stopom. Prvo sa dosta novca, a nakon toga sa vrlo malo. Granice su se brisale, a samopouzdanje je raslo. Nakon Evrope, shvatio sam da želim da vidim nešto novo, drugačije, meni strano. Pričao sam sa bratom, i rekao mu da ću u septembru otići za Rusiju na dve sedmice. Pitao me zašto ne sada, i to mi je bilo dovoljno.
Šteta je celo leto provesti kod kuće. Moj budžet od 150 evra je skoro potrošen na planiranje koje je trajalo deset dana.
Jedanaestog dana sam već bio na ulici, sa backpackom na ramenima, natpisom u levoj ruci, i ispruženim palcem.
Krenuo sam na put koji će trajati oko 100 dana, bez nekakvog posebnog plana, sa samo 35 evra. Sa sobom nosim i ukulele (havajski žičani instrument), koji mi obezbeđuje dovoljno novca za hranu. Prevoz ne plaćam, jer stopiram, a spavam u svakom gradu kod lokalnih ljudi, zahvaljujući jednom sajtu. Onoliko novca koliko mi je potrebno kada sam kod kuće, toliko trošim i sada. Jedina razlika je što sam upoznao mnogo novih ljudi, stekao poznanstva i razbio predrasude o različitim nacijama.
Krajnji cilj mi je Indokina (Tajland, Vijetnam, Laos, Kambodža). Da bih stigao do tamo, proći ću veći deo bivšeg Sovjetskog Saveza, uključujući Rumuniju, Moldaviju, Ukrajinu, Belorusiju, Rusiju, zatim Mongoliju i Kinu.
Ovo možda nije uobičajen način putovanja, ali to je ono što mene čini srećnim, u čemu uživam. Mnogi misle da je opasno, ali meni to nije bitno. Svako treba da radi ono sto voli i svako treba da bude srećan. Novac nije opravdanje. Vreme nije opravdanje. Problem je u nama, i našoj hrabrosti ili lenjosti.
Foto: Bojan Stekić
Na putu do Indokine, Bojan se prvo zaputio u Rumuniju:
Povezane vesti
-
Destinacije i Putopisi |
15. Jun 2021.
Početna stanica na putu do Indokine – Rumunija (I deo)
