"Sreća ima mnogo lica. Putovati je, verovatno, jedno od njih": Putovanje Saramagovom Portugalijom, zemljom duge

09.02.2022 15:35

Sa ovim motom, lik u ulozi sebe samog, autoportret između kiše i sunca, Žoze Saramago prošao je crte i mladeže portugalskog lica, na ćošku sedamdesetih i osamdeseti

Izvor: Snimio: Dragoljub Zamurović

Budimo se na granici. "Čudno buđenje, svježinom i zelenilom liči na jutra iz detinjstva [...]. Portugal otvara zelenu kapiju kao za praznično jutro."

Ovako Ivo Andrić otvara mapu reči. Osim njega, stajemo svi mi koji smo započeli ovo putovanje rečima, predvođeni Žozeom Saramagom. Sedamo u kola parkirana, kao na početku knjige, na nekom delu severozapadne granice između Portugalije i Španije, na ničijem mostu preko reke Duero, "tačno u centimetar na mestu gde prolazi nevidljiva linija granice", precizan je Saramago. Pod našim nogama teče voda jedne od najvećih iberijskih reka. Gasi se motor automobila i odjekuje propoved ribama, reči kojima je jedini nobelovac koji je pisao na portugalskom jeziku otvorio pre skoro tri decenije prve stranice svog romana "Putovanje kroz Portugaliju".

U Mirandi do Douro, na prvoj stanici, vrlo je teško pronaći nekog ko bi znao odakle je pisac zaista otpočeo svoje putovanje krajem sedamdesetih godina. Da li se izgubila ona granica? Krećemo i odajemo počast večitom kompasu – Fernandu Pesoi ("Putovati! Izgubiti zemlje!"). Iako ne pronalazimo prvi Saramagov trag, dve stvari nam usmeravaju misli: ribe i nebo. Udovica pisca Iberijka Pilar del Rio, državljanka Portugalije i Španije, govori o ribama: "Ribe imaju više smisla za zajednicu nego ljudi. Granice, zastave i himne su ljudski izumi koji gube smisao pred čudesnom silom prepoznavanja iste vrste. Ako nas suprotstave jedne drugima, trebalo bi da kažemo ne, da budemo pametni kao ribe i da svi plivamo istim vodama."

Nakon što je popričao sa ribama, Žoze Saramago seda za volan i nastavlja put kako bi "gledao i video" boje portugalske duge. Sve te boje, uključujući Andrićevu zelenu i beskrajnu morsku plavu mnogih drugih pisaca, jesu te koje daju kolorit svakom putovanju, pa i ovom. "To je knjiga koju bih ponela na pusto ostrvo", kaže Pilar, jer "u njoj ima najviše Saramaga. Bez ove knjige možda ne bismo imali Saramaga koji danas boravi u nama". I koji nas sada vozi...

Velike pritoke pogaženog grožđa i šire, ovde se filtriraju, pretaču i počivaju istančani duhovi vina, pećine u kojima ljudi čuvaju Sunce.

Izvor: Dragoljub Zamurović

Vidi opis

"Sreća ima mnogo lica. Putovati je, verovatno, jedno od njih": Putovanje Saramagovom Portugalijom, zemljom duge

'Ovo putovanje kroz Portugaliju zapravo je jedna priča. Priča jednog putnika o unutrašnjem putovanju na kome je bio, priča o putovanju koje je provelo jednog putnika kroz sebe samog, priča o putovanju i o putniku sjedinjenim u poželjnom stapanju onoga ko vidi i onoga što je viđeno, ne uvek miroljubiv susret subjektivnosti i objektivnosti.' (SARAMAGO)

„Velike pritoke pogaženog grožđa i šire, ovde se filtriraju, pretaču i počivaju istančani duhovi vina, pećine u kojima ljudi čuvaju Sunce.”

„Pevaju o poslovima i danima, o ljubavima i krajolicima. Tenor peva prve stihove, kontratenor mu se pridružuje, i zatim hor, ispunjava prostor u noći i u srcu.”

Created: 2011:06:11 21:19:26

„More uvek donosi penu, zemlja uvek rastače svoje niti. (...) Ovde ne nedostaje posmatrača. Mora da bi bilo zanimljivo sabrati ono što svako od njih vidi, uporediti tolika mora.”

Created: 2011:06:20 16:52:07

„Kako će putnik umeti da kaže šta su ove boje... osmo svetsko čudo.”

„Putnik se savetuje sa svojim velikim putničkim kartama, prstom koji dešifruje sledi trase puteva i čini to polako; to je zadovoljstvo deteta koje otkriva svet.”

Created: 2011:06:09 13:50:38

„Jedna časna sestra pojavljuje se u putnikovom vidnom polju kao da je došla niotkuda, i nestaje kao da se vratila u nigdinu.”

„Putnik bi trebalo da ostane da vidi ribare kako odlaze na more i kako se, daj bože svi, sa mora vraćaju; trebalo bi da zna boju i udaranje talasa; trebalo bi da vuče čamce; trebalo bi da viče sa onim ko bi vikao i da plače sa onim ko bi plakao; trebalo bi da vaga ribu i platu, smrt i život.”

„Reke, kao i ljudi, tek pred kraj spoznaju zbog čega su rođene.”

„Sreća, neka čitalac zna, ima mnogo lica. Putovati je, verovatno, jedno od njih. Predajte svoje cveće brizi onoga ko će znati da ga čuva i krenite. Ili nastavite put. Nijedno putovanje nije konačno.”

Skloni opis

Pogledaj slike

portugalija_zozea_saramaga__10__419747181.jpeg - Dragoljub Zamurović

Izvor: Dragoljub ZamurovićBr. slika: 13 1 / 13

Izvor: Dragoljub ZamurovićBr. slika: 13 2 / 13

Izvor: Dragoljub ZamurovićBr. slika: 13 3 / 13

Izvor: Dragoljub ZamurovićBr. slika: 13 4 / 13

Izvor: Dragoljub ZamurovićBr. slika: 13 5 / 13

Izvor: Dragoljub ZamurovićBr. slika: 13 6 / 13

Izvor: Dragoljub ZamurovićBr. slika: 13 7 / 13

Izvor: Dragoljub ZamurovićBr. slika: 13 8 / 13

Izvor: Dragoljub ZamurovićBr. slika: 13 9 / 13

Izvor: Dragoljub ZamurovićBr. slika: 13 10 / 13

Izvor: Dragoljub ZamurovićBr. slika: 13 11 / 13

Izvor: Dragoljub ZamurovićBr. slika: 13 12 / 13

Izvor: Dragoljub ZamurovićBr. slika: 13 13 / 13

Crvena. Prva boja duge. Crvena boja karanfila u aprilu i bulki u avgustu. Kad bi te bulke mogle da vide uzvišeni Marvao, čule bi pisca kako ga poredi sa "onim grčkim manastirima na Svetoj gori". Ista crvena raspršena je na trešnjama u Solar de Mateušu. Beremo čudesno voće dok Saramago šeta baštama stare palate, gubeći se u kaleidoskopu koji stvaraju odsjaji fontana. Kao što bi sam pisac rekao, osećamo se kao Alisa u zemlji čuda, između stvarnosti i mašte.

Narandžasta. Portugalija je, rekao bi Andrić, zemlja čije je ime "vezano za oblik i ukus pomorandže". Južno voće. Slatko, veliko i sočno. Mogli bismo možda da probamo one sorte "babilonia" iz Setubala gde je Saramago, prolazeći tuda van sezone dok je pisao knjigu, žalio što je propustio "kvintesenciju" voća koje se na nekim jezicima na Balkanu naziva portokale.

Žuta. Kao Sunce. Ona žuta sa oboda kuća u Alentežu na jugu zemlje (na nekima je taj obod plave boje), uvek u kontrastu sa dominantnom belom. Udaljavamo se od sedam boja duge i Saramago nas vodi ka belini "zagrljaja od kreča što širom otvaraju ruke ulicama, svetlost mesečine koja je ostala uhvaćena na zidovima i ne gasi se [...]. Ko je to rekao da bela nije boja, već odsustvo iste?”, pita se Žozei nastavlja legendu: "Kakva to strast za belim živi u duši ovog tamnoputog naroda, obojenoj suncem i znojem". Čovek na slici verovatno ide ka krčmi gde, opisuje Pilar del Rio, "ljudi pevaju pridržavajući svet svojim životima". Slušajući napeve, Saramago stavlja "pesnice preko očiju da ga ne vide da plače".

Zelena. Ona koju Andrić toliko voli da je i svoju hroniku nazvao "Portugal, zelena zemlja”. Ali fotografi imaju običaj da kažu da je zelena boja hladna na slikama. Saramago nam ukazuje na detalje drugih boja, na primer, na one zemljoradnike u Ribatežu koji, kako kaže, uvek "obrađuju, seju, sade, đubre, pleve, beru, isti početak i isti kraj, istinski pokret koji traje, kome nije bio potreban izumitelj jer je pokret nastao iz potrebe".

I plava. Večno plava boja mora koje čeka na reku. Iz dubina piščevog mora "reke, kao i ljudi, tek pred kraj spoznaju zbog čega su rođene". Mnoge pređene reke na ovom putovanju kroz Portugaliju inspirisale su fotografije koje deluju skoro kao naslikane rukom. Gledajući terasaste obale reke Douro, naslikane rukama mnogih generacija, Saramago upozorava da je to "slika koju niko neće moći da naslika, to je simfonija, opera, to je ono neizrecivo. Osmo svetsko čudo". I svi ostajemo bez teksta pred vinogradima Doura, na kojima izvire čuveno vino porto.

Pored svih tih boja, opominje Pilar, vi zaboravljate na kamenje, bitnije od pejzaža. I Žoze je saglasan, jer u Monsantu, pisac "traži kamenje, ono koje nijedno dleto nije udarilo, ili je, udarivši ga, na njemu ostavilo netaknutu grubost [...]. Pridružuje se jedan čovek, pridružuje se kamen, čovek, kamen, kamen, čovek [...] do stvaranja potpunog portugalskog tela". Zbog delova kao što je ovaj Pilar insistira da ovo "Putovanje kroz Portugaliju" nije vodič za putovanje. "To je testament i životni projekat. Kamo sreće da možemo da vratimo onu Portugaliju. Skromnu, sa problemima, ali sa svešću o sebi i jednom iskrenošću koja se preliva preko stranica knjige".

Između plave i ljubičaste koja zatvara dugu, nalazi se indigoplava, boja koju ljudsko oko često ne razlikuje, ali bez koje duga nije potpuna. Na Saramagovom putu bila je jedna duga "najsavršenija i najpotpunija" od svih. I dok putnik kroz Portugaliju "prolazi ispod duge, vidi da mu se po ramenima razlivaju razne boje, ali mu ne smeta, srećom, to su boje koje ne blede i ostaju poput živih tetovaža".

Fotograf Dragoljub Zamurović je stalni saradnik našeg časopisa. Andre Kunja je portugalski novinar, dopisnik radija TSF za Balkan od 2005. do 2009. godine, trenutno lektor na Filološkom fakultetu u Beogradu. Godine 2011. zajedno sa Dragoljubom Zamurovićem i Majom Španjević, prevodiocem ovog teksta, organizovao je izložbu "Putovanje kroz Portugaliju, zelenu zemlju". Ovo je njegova prva priča za National Geographic Srbija.